Odlazak patrijarha Pavla
U nedelju, 15. novembra umro je jedan od najdugovečnijih srpskih patrijarha, Pavle. Vreme u kojem je umro daje svemu značajnu metaforiku zbog činjenice da je u srpskoj javnosti, intelektualnoj pre svega, gotovo trend preispitivanja istorije 20. veka, nekih svetih aksioma masovne psihologije srpskog naroda u tom veku, nekih osnovnih vertikala u srpskoj kulturi. Pošto takav trend pretpostavlja duhovnost (pogled odozgo), smrt prvog duhovnika najbrojnije verske zajednice u Srbiji ne može a da ne implicira zapitanost o njegovoj ulozi i ulozi institucije na čelu koje se nalazio. Preispituje se sve – do začuđujućeg.
Da pomenem epopeju Prvog svetskog rata. Do ovog vremena niko nije smeo osporiti svetinju žrtve, herojstva aktera, viziju vođa. Svima je poznato da je taj period glorifikovan u muzici, književnosti, istoriografiji, kako u Srbiji tako i u svetu. Danas vodeći nacionalni intelektualci (naglašavam “nacionalni”) staju na suprotan pol, tvrdeći da je trebalo kapitulirati i prihvatiti poraz od Austro-Ugarske (u ime života) i tako sačuvati milion srpskih glava.
Radikalizovano je i preispitivanje uloga dveju dinastija srpskih, Obrenovića i Karađorđevića, u kojima se Obrenovići doživljavaju kao vizionari, a Karađorđevićevo jugoslovenstvo i masonstvo kao iluzija koja je Srbe odvela u ponor. Propituje se i korisnost Vukove reforme srpskog jezika. Kaže se da je to austrougarski projekat radi promocije njihovih nacionalnih interesa, koji je napravio pustoš u srpskoj kulturi prekinuvši vekovne veze sa tradicijom i bratskim slavenskim narodima koji su tu tradiciju delili.
Ni izdajnici nisu više izdajnici, već neki od vodećih, štaviše mučenici. Predsednik kvislinške vlade Srbije, Nedić, predstavlja se kao mučenik koji je mrzeo Nemce iz dna duše, ali je gorku čašu pelina ispio da bi sačuvao korpus srpskog naroda i osigurao sklonište stotinama hiljada izbeglih Srba iz endehazije. Čak se rehabilitira i Dimitrije Ljotić, da ne govorimo o episkopu Velimiroviću i njegovom nastojanju da Karađorđeviće odvoji od masonstva.
Sigurno je da su i patrijarh i crkva koju je vodio inicirali i prihvatali ovakve teme, ali ostaje nesaznajno, iako ne i nebitno, u kojoj su meri inicirali a u kojoj meri prihvatali ideje neformalnih gurua srpskog javnog mnenja.
Glavni prigovor njegovom delovanju mogao bi biti da se nije bavio dovoljno organizacijom Srpske pravoslavne crkve, koja je jedan okoštali organizam, nesposobna da se na pravi način uhvati u koštac sa problemima u ime ideje koju promoviše. Svi se slažu da pravoslavnoj crkvi predstoji reforma ukoliko želi sačuvati verodostojnost i efikasnost.
Srbi su po proseku starosti stanovništva najstariji narod u Evropi. Osnovni zadatak pravoslavne crkve je okrenuti svoje vernike životu. Treba se baviti porodicom – tu je ključ. Apsurdne su priče o natalitetu u kojima krivimo političare zbog niskih dotacija i sl. Nama je porodica nakazna, u njoj caruju iluzija i laž. Slažem se da su se one izrodile iz globalnih iluzija i laži. Istina je jedini lek, ali ga treba dozirati da ga možemo podneti, jer može ubiti. Koliko je i kako dostojno patrijarh Pavle stajao pred tom merom – zna Bog.
A mi vernici znamo da je naš patrijarh bio dostojan mesta na kojem se nalazio i vremena u kojem je živeo. Vremena u kojem nas je učio da se od tuđeg zla ne branim zlom u sebi. Znamo da je bio poštovan od svih vera i svih konfesija i zbog toga nas čudi način obeležavanja njegove smrti u Hrvatskoj. Naime, treba reći da je naša hrvatska država nečijom odlukom, a ne mogu dokučiti u ime čijih interesa, ovaj događaj popratila sa iznenađujućim nipodaštavanjem. Glavni partner Katoličke crkve u ekumenskom dijalogu, po iskazu nekih biskupa i njihov lični prijatelj i u velikom delu istomišljenik, umro je bez njihove reakcije ili sećanja na susrete sa njim. Da li su ti ljudi svojim ćutanjem javno izvadili figu iz džepa i svedočili da su bili licemerni kad su patrijarha Pavla promovisali u glavnog čoveka srpsko-hrvatskog dijaloga? Da li svojim ćutanjem svedoče baš to? Ne verujem – apolitično je, ničemu ne služi. Pre će biti da urednici naših javnih medija još uvek, toliko godina nakon rata, robuju ratnohuškačkim merilima, bez potrebe i vizije za dobrobit vlastite države i vlastitog naroda.
Predsednik Mesić je doduše poslao saučešće, ali je javna televizija to ignorisala. I to je prvi put u istoriji javne televizije Hrvatske da je ignorisan jedan takav postupak predsednika države.