O Balkanu bez krvi, seljaka i vukova

 Dobro jutro, Toni, kako si?

– Hej Vlada, dobro jutro. Upravo sam si napravio šolju čaja. Nisam uopšte spavao prošle noći, ostao sam budan do kasno pišući ono što sam smatrao poslednjom rundom izmena u romanu koji već neko vreme privodim kraju. A onda nisam mogao da prestanem da mislim o njemu, pa sam ustao pre nekoliko sati da sredim poslednje poglavlje. I upravo sam ga završio. Pre pet minuta…

Šališ se! Upravo si završio roman? Wow…

– Da, baš sad. Bukvalno pre pet minuta. Ali, s druge strane, ti razumeš da to nije isto – završiti rukopis i završiti knjigu.

Naravno, ali svejedno, ovo je sjajan početak intervjua. I, kako se roman zove? O čemu se radi?

– Zove se “South” (“Jug”) i inspirisan je nečim neobičnim što sam pronašao u arhivima polarnih istraživanja velikog istraživača Antarktika Sira Ernesta Shackletona. Ispostavilo se da je on bio osnivač i urednik jedne vrste fanzina, žurnala kućne proizvodnje koji se zvao “South Polar Times”, i to još u prvoj deceniji XX veka! Pored akademskih tekstova i naučnih istraživanja, ti edvardijanski istraživači tu su pisali i naučno-fantastične priče o klimatskim promenama. Čini se da te priče niko nikad ranije nije primetio. To je, između ostalog, rezultat mog stipendiranog boravka u londonskom Muzeju nauke, kao i različitih istraživanja. Sve se to na izvestan način ulilo u jednu sasvim novu priču o Južnom polu koja se događa po prihvatnim centrima, izbegličkim logorima i na brodovima u svetu nakon katastrofe izazvane klimatskim promenama.

Uloga FAK-a

Tvoju prethodnu knjigu, putopis po bivšoj Jugoslaviji pod nazivom “Another Fool in the Balkans”, prilično je snažno svojevremeno kritikovao Paddy Ashdown. Da li možeš da nam objasniš zašto?

– Ah da, dana mu je čitava strana u “Timesu” i on ju je iskoristio da raznese moju knjigu. Otprilike: Kako se usuđuješ da pišeš o tome? Njegova glavna zamerka bila je da u knjizi nema dovoljno živopisno odevenih i u kolu razigranih seljaka koji jednom rukom proizvode sir, dok se drugom međusobno ubijaju, kao i da se nigde ne pominju ni vukovi ni medvedi. Zapravo je cela stvar bila krajnje smešna. Ali, knjizi je donela sjajan publicitet. To je potaklo određene pisce u Hrvatskoj da kažu: Pogledaj kakvima nas smatra, nije ni čudo da je tako malo postigao. Prikaz je objavljen otprilike u vreme kad se on povukao s položaja glavnog bana BiH, ili kako god da glasila ta njegova titula. Mislim da je to bio razlog zašto je “Times” zatražio baš od njega da napiše taj tekst.

Ako se dobro sećam, kritikovao te je zbog činjenice da si pisao uglavnom o savremenoj, urbanoj kulturi ovog regiona. U svakom slučaju, tvoje interesovanje za prostor bivše Jugoslavije zaista je živo. Odakle ono potiče?

– Sve je počelo u vreme kad sam sarađivao s umetnicom iz Beograda Gordanom Stanišić, koja je ranih devedesetih boravila u Londonu. Ja sam u to vreme organizovao program u jednoj galeriji, a ona je nameravala da u okviru svog umetničkog performansa, na spravi za vežbanje postavljenoj u galeriji, prepešači ukupnu kilometražu koja deli London od Beograda. Otada imam osećaj da i sam mapiram prostor između ta dva grada. Govorim o tome u samoj knjizi, naravno, a Ashdownu se nije dopalo što pišem o umetnosti – kako se usuđujem da govorim o umetnosti ili razgovaram s umetnicima!

Medijska liberalizacija koja je u Srbiji i Hrvatskoj usledila po odlasku s vlasti Tuđmana i Miloševića, između ostalog je značila i to da su pisci iz tih dveju zemalja koji su se okupljali oko festivala FAK (poput tebe i Borivoja Radakovića) počeli da uspostavljaju kontakte s piscima iz Ujedinjenog Kraljevstva poput mene, Bena Richardsa, Nicholasa Blincoea, i da nas pozivaju na festivale. I o tome detaljno pišem u knjizi “Another Fool in the Balkans”, a takođe mapiram neke od tih veza i u zbirci kratkih priča “Croatian Nights”, koja je okupila pisce iz Hrvatske, Srbije i Britanije, i štampana je simultano u engleskom i hrvatskom prevodu. Naslov “Another Fool in the Balkans” (“Još jedna budala na Balkanu”) svesno je delom provokativan – on se odnosi na čitav niz pisaca na engleskom jeziku koji su pompezno pisali o tom regionu u proteklih vek ili dva. Takođe je to bibliografska dosetka, tako da uz Rebeccu West, E. M. Forstera, Trockog i ostale imaš i mene kao još jednu budalu u nizu…

Na početku svoje literarne karijere bio si (samo)proglašeni avant-pulp pisac. Pripadao si i grupi pisaca The New Puritans (Novi puritanci). Koliko je taj talas novog realizma iz devedesetih bio uspešan? Šta se danas događa s njegovim glavnim protagonistima?

– Novi puritanci su naveli ljude da obraćaju pažnju na format kratke priče i da ih kupuju, pa je sve to u neku ruku veoma dobro funkcionisalo. Pulp se odnosio na vrstu konverzacije koju je povelo nekoliko pisaca iz različitih delova istočnog Londona, među kojima sam bio i ja. Prihvatili smo različite pulp stilove u književnosti. Mislim pre svega na Stewarta Homea i Victora Headleyja. To je bila konverzacija u kakvu sam želeo da se uključim.

Supernove razjapljenih vilica

Nakon nekog vremena ta mi je avant-pulp nalepnica donela izvesna ograničenja. Ali, kad je Steven Wells, legendarni novinar muzičkog časopisa NME koji je pokrenuo izdavačku kuću Attack Books, umro prošlog leta, to me je navelo da ponovo bacim pogled na svoje prve romane “Road Rage” i “Satan! Satan! Satan!”, koji su u potpunosti bili pulp. Wells je želeo da prodrma izdavaštvo – govorio je o tome kako namerava da stvara “književne supernove od trapavih genija razjapljenih vilica”, i kad danas čovek pogleda listu pisaca izdavačke kuće Attack Books, to je zaista sjajno. Njegov plan da iz osnova promeni izdavaštvo je, naravno, propao. Ali, s druge strane, današnjim tržištem knjiga u Britaniji potpuno dominiraju te njegove “supernove razjapljenih vilica” – sve te zvezde i zvezdice sa svojim knjigolikim stvarčicama koje su za njih napisali drugi po narudžbini i koje se proizvode samo zarad prođe na tržištu, jedino za šta su izdavački biznis i knjižare po supermarketima istinski zainteresovani. Preterujem samo delimično.

Dakle, kakva je književnost koja se trenutno stvara u Britaniji? Ima li tu ičega vrednog pažnje?

– Gotovo da ima isuviše toga dobrog pa čovek ni ne stiže da poprati sve. S velikom sam pažnjom pratio živu književnost koja se vratila na energičan način putem nedeljnih događaja poput Book Club Boutiquea u Sohou. Nešto nalik onome što je FAK nekad reprezentovao (nastupi po barovima i klubovima, mešavina rokenrola, glasne muzike i književnosti) sada ponovo stvara nova generacija koju vodi pesnikinja Salena Godden, koja je i sama nastupala na FAK-u. Ona je poput nezaustavljive sile, s beskrajnom izdržljivošću. Ne znam kako joj to polazi za rukom. Pisanje koje mene privlači jeste ono s velikom dozom energije, ono koje predstavlja razlog za postojanje, pisanje koje samog autora košta nešto… Tako da naprosto ignorišem sranja poput Martina Amisa ili Iana McEwana koja su i dalje ovde dominantna.

Neko je jednom primetio da imaš izuzetan “smisao za vulgarno”. I to je bilo napisano kao kompliment.

– Da, bio je to veliki Michael Moorcock, jedan od najboljih “londonskih pisaca” (tj. ljudi koji su doprineli više od bilo koga načinu na koji je London predstavljen u štampanim izdanjima), i ja sam beskrajno počastvovan činjenicom da je upravo on bio tako otvoren i elokventan podržavalac mog romana “Foxy-T”. Navedena rečenica je, inače, iz njegovog prikaza mog ranijeg romana “Charlieunclenorfolktango”. On je takođe napisao da “Tony White izveštava s margine, onako kako to čine svi najbolji pisci”. Nisam siguran u vezi s ovim poslednjim, ali na to se odnosila ta njegova primedba o “smislu za vulgarno”. Drugim rečima, on je smatrao da sam ja na izvestan način u vezi s marginalnim ili neasimiliranim glasovima koji ili još uvek nisu literarno formalizovani ili su iz književnosti aktivno isključeni. I to je svakako bio slučaj s pripovedačkim glasom u romanu “Foxy-T”. Namera mi je bila da tim romanom mapiram doseljeničke i efemerne zajednice savremenog istočnog Londona ili barem jedne njegove ulice. Za mene je veliki kompliment to da sam doveden u vezu s masom, imigrantima i ljudima koji žive na rubu, zato što su to oduvek bili ljudi koji su iznutra menjali gradove poput Londona.

Interesantno je da je tvoj izdavač u Rusiji izveden pred sud jer je nameravao da objavi tvoj rani pulp roman “Satan! Satan! Satan!” Šta se s tim dogodilo?

– Da, taj naslov i “Road Rage” objavljeni su u jedinstvenom izdanju. I to je izgleda stvorilo čitav problem. Izdavač me nazvao i rekao: “Ne znam šta će se dogoditi, ali fašisti su upravo javno napali tvoju knjigu na glavnim vestima.” Potom je država pokrenula tužbu zbog pornografije i podrivanja ruskih hrišćanskih vrednosti ili zbog već nekakvog “zločina” Putinove ere. To se odnosilo na moju knjigu i na roman Stewarta Homea. Stewart je uveren da je sve to usledilo zato što je kritikovao neoboljševike u svom romanu “Red London” – pa, možda i jeste! Pored toga, na koricama izdanja “Road Rage/Satan! Satan! Satan!”, koje je prikazano na vestima, nalazio se porno strip. Pored toga, izgleda da su u zgradi u kojoj se nalazio izdavač neonacisti podmetnuli požar. Rečeno mi je da je slučaj ukinut zato što je Ruska akademija nauka i umetnosti presudila da je reč o književnosti a ne pornografiji. Ja nemam načina da dokažem bilo šta od svega ovoga, naravno. Koliko ja znam, i dalje su primerci tih knjiga u prodaji u Rusiji.

Cartoneras kao budućnost izdavaštva

Da li si još uvek književni urednik časopisa “The Idler”?

– Ne, ali i dalje volim da posedujem svoj prostor, mesto na kom mogu da objavim interesantne razgovore ili projekte, da ponudim nekom da nešto napiše… Trenutno tu funkciju vrši moje minijaturno izdavaštvo “Piece of Paper Press”, samizdat edicija koju sam pokrenuo još 1994. kao jeftin i održiv format. Svaka knjiga sačinjena je od jednog lista papira formata A4 štampanog obostrano, a potom presavijenog tri puta, pričvršćenog heftalicom i prosečenog kako bi se dobila knjiga od 16 strana. Proizvodnja čitavog tiraža košta oko deset funti, izuzev što sam autor na tome izgubi godinu do dve dana svog sopstvenog vremena… Te knjige su uvek besplatne, nikad se ne prodaju, i to je izuzetno oslobađajuća stvar – kad bih morao da ih prodajem onda bi to bio potpuno neodrživ posao. Zato me verovatno toliko privlače cartoneras. Tek sam nedavno saznao za njih, ali su jako inspirativni. Za korice se koriste rukom bojene kartonske kutije, dok se umesto ofsetne štampe koriste fotokopir-aparati.

Vrsta latinoameričkog sirotinjskog samizdat-izdavaštva…

– Da. Sve je to otpočelo tokom velike krize u Argentini 2003. godine – kad je peso odjednom izgubio praktično svu vrednost – kao vid ponovnog osvajanja spisateljskog zanata i izdavačke delatnosti od velikih kompanija. Mislim da su upravo cartoneras budućnost izdavaštva, pre nego Google/Amazon, ili možda zajedno s njima. Mene sve to jako uzbuđuje – činjenica da ljudi mogu da dohvate bilo šta što im je pri ruci (u mom slučaju fotokopir-mašinu i heftalicu, u njihovom tone odbačenih kartonskih kutija) i od toga proizvedu knjigu koja sadrži neko fantastično delo, antitezu svog tog preskupog đubreta koje sačinjava komercijalno izdavaštvo.

 

Tony White je engleski pisac i novinar, poznat našoj publici po gostovanju na nekadašnjem književnom festivalu FAK, što je rezultiralo objavljivanjem njegovog romana “Foxy-T” (AGM, 2004). White se u engleskoj književnosti pojavio krajem devedesetih godina avant-pulp romanima “Road Rage”, “Satan! Satan! Satan!” i “Charlieunclenorfolktango”. Bio je i jedan od urednika kultne antologije “Britpulp!”. Njegova prva knjiga koja je imala odjeka i kod mainstream publike bio je pomenuti roman “Foxy-T” (Faber and Faber, 2003), nakon koga objavljuje putopis po prostorima bivše Jugoslavije pod nazivom “Another Fool in the Balkans: In the Footsteps of Rebecca West” (Cadogan, 2004). Zajedno s Mattom Thorneom 2005. uređuje antologiju “Croatian Nights/Hrvatske noći” (VBZ, 2005), u kojoj su sadržani britanski i hrvatski pisci.