Dokazi protiv Gotovine veoma su uverljivi

Olga Kavran uskoro odlazi s dužnosti glasnogovornice Tužilaštva Haškog tribunala. Razgovarajući s njom o konačnoj bilanci Suda, ali i o motivima koji je tjeraju da ide dalje, stekli smo dojam da je upravo ona pravi dokaz kako među zaposlenicima međunarodnih institucija, većinom imunih i oguglalih na sudbine ljudi za čiju bi se pravdu trebali boriti, ima i onih kojima je – jednostavno stalo.

Napuštate li Hag zadovoljni?

Nije mi lako odgovoriti na to pitanje: kada sam 1997. dolazila, nisam zapravo imala pojma u šta se upuštam. I pored toga što sam verovala da sam prilično dobro obaveštena o tome šta se tokom rata dešavalo, tek nakon prvih nekoliko nedelja prevođenja izjava svedoka koji su preživeli iživljavanja Gorana Jelisića i njegovih kompanjona u Brčkom, počela sam da shvatam sav taj užas na jedan mnogo direktniji način. Bila sam na ivici nervnog sloma, bukvalno. Da nije bilo mog dobrog prijatelja koji je u to vreme, sticajem okolnosti, privremeno boravio u Amsterdamu i koji je dolazio po mene svakog vikenda kako bi me, nakratko, izvukao iz svega, ne znam šta bi se desilo. S vremenom se, nažalost, čovek na svašta navikne, pa i na svakodnevno suočavanje s tim užasima. Odlazim veoma pomešanih emocija – malo mi je drago da ću da se posvetim nečem drugom u životu, a malo mi je žao što odlazim pre nego što je posao završen. Najviše mi je žao što odlazim pre Mladićeva hapšenja i pre epiloga nekih predmeta, na primer predmeta Haradinaj.

Sud ne može sam pomiriti narode Balkana

Koliko je Haški sud ispunio svoju osnovnu zadaću?

– Ako je osnovni zadatak Tribunala bio da procesuira one za koje se veruje da su najodgovorniji za neke od najtežih zločina koji su se dogodili tokom ratova, odgovor je pozitivan. Ako smatramo da je osnovni zadatak Tribunala bio taj da dovede do pomirenja na prostoru bivše Jugoslavije ili do toga da ljudi na Balkanu shvate da se zločin ne isplati, odgovor je, nažalost, negativan. Međutim, duboko sam uverena da to i nije nešto što jedna pravosudna institucija može sama da obavi. To je ogroman posao koji zahteva izmenu mnogih uvreženih stavova, pa donekle i samog vrednosnog sistema. Takvo što se jedino može postići ukoliko u tim naporima uzmu učešća predstavnici svih segmenata društva. Istaknute javne ličnosti – istoričari, naučnici, novinari, predstavnici nevladinih organizacija, predstavnici verskih institucija, političari, umetnici – morale bi da se uključe u taj proces na pozitivan način. Istorijski udžbenici moraju se dopuniti činjenicama o ratnim zločinima koje su utvrđene u predmetima pred Tribunalom i domaćim sudovima. Građanima ovih država moraju se dati prave informacije o tome šta je učinjeno u njihovo ime. Tek tada će moći da razumeju kako ih drugi vide i zašto ih tako vide. Taj zadatak zahteva prave lidere koji ne dozvoljavaju sebi da budu taoci prošlosti i koji se ne plaše da izgovore nepopularne stvari. Kao što nedavno reče jedan moj prijatelj – svi pričaju o istini kako hoće, a prava istina boli, ona sadrži i ono što ne želimo da čujemo o sebi. Većina današnjih političara (i ne samo političara), čast izuzecima, govori ono što misle da ljudi žele da čuju. Imamo osobe zadužene za saradnju s Tribunalom, koji u prvoj polovini rečenice govore o tome kako je neophodno sarađivati, a u drugoj se potpuno neargumentavano obrušavaju na odluke i presude Suda i to pre nego što su uopšte imali prilike da ih čestito pročitaju. Dok je tako, bojim se da ozbiljnijeg napretka ne može biti.

Radili ste s Karlom del Ponte i Seržom Bramercom kao glavnim tužiteljima Tribunala. Što ih razlikuje, čiji vam se pristup više sviđa?

Karla del Ponte je na mesto tužioca došla dok su i Milošević i Tuđman još uvek bili na vlasti. Mnogi su već zaboravili, ali to je vreme kada je ministar u vladi tadašnje Jugoslavije uputio pismo naslovljeno na “kurvu del Ponte”. Da li možete takvo šta uopšte zamisliti u današnje vreme, kada su naslednice te iste države kandidati za ulazak u Evropsku uniju?

Tokom mandata Karle del Ponte podignute su desetine optužnica, a na Tribunal je prebačena 91 osoba: pun Sheveningen tzv. narodnih heroja i svi imaju istog neprijatelja – jednu ženu!

To se vreme teško može porediti s današnjim, kada nema novih optužnica i kada su još svega dve osobe u bekstvu. Sada je najveći izazov kako na najbolji način privesti ovaj posao kraju. Unutar samog Tužilaštva stvari se odvijaju svojim tokom i time se bave jako dobro uhodani timovi. Malo ima novih stvari, koje se dešavaju po prvi put. Prioriteti su drugačiji – nekada se čak stiče utisak da se više vremena provodi na, uslovno rečeno, administrativnim pitanjima, nego na suštini.

Naravno, radi se i o jako različitim osobama. Kao što je svima već jako dobro znano, Karla del Ponte je osoba koja ne preza od komentarisanja i iznošenja svog stava o bilo kom pitanju koje je relevantno za posao koji obavlja, a i o nekima koja možda to nisu. Ona je javno i često komentarisala političke odluke SAD-a i zemalja Evropske unije i pozivala ih na red, što političarima tih zemalja nimalo nije odgovaralo. Često su govorili da je ona zapravo političar u ulozi tužioca. S druge strane, Serž Bramerc je daleko oprezniji, ne uživa u pažnji javnosti i medija nego se daleko bolje oseća na sastancima iza zatvorenih vrata, bez kamera i prevelike publike. Isto tako, pažljivo bira trenutke kada i kome će nešto reći. On je daleko bolji diplomata.

Milošević me užasavao od prvog dana

Kako komentirate činjenicu da se u hrvatskoj javnosti, pod utjecajem medija, očekuje oslobađajuća presuda u slučaju Ante Gotovine?

– Mediji su sve vreme potencirali priču iz ugla Gotovinine odbrane, odnosno njihove strategije o tome kako je sama srž optužnice prekomerno granatiranje Knina. Međutim, stvari stoje drugačije. Prvo, radi se o protivpravnom granatiranju čiji je cilj bilo proterivanje stanovništva. Drugo, to protivpravno granatiranje Knina i drugih mesta u okolini je samo jedan od elemenata udruženog zločinačkog poduhvata, a ne njegova “sama srž”, kako to tvrde branioci, a prenose mediji. Tužilaštvo smatra da je tadašnji hrvatski politički, vojni i policijski vrh imao jasnu nameru da protera civile. To je vidljivo iz sistematskih i rasprostranjenih pljački i paljenja srpskih kuća, ubistava i maltretiranja preostalih civila, kao i preduzimanja različitih mera da se spreči povratak izbeglih. U tom smislu, moje lično mišljenje je da je Tužilaštvo izvelo puno veoma uverljivih dokaza. Zadnja reč je, kao i uvek, na sudijama.

Međutim, kada se radi o izveštavanju medija, tu moram preuzeti krivicu i na sebe i na Tužilaštvo. Nažalost, mislim da ni mi nismo dovoljno uradili na informisanju javnosti kada se radi o predmetu protiv Gotovine, Čermaka i Markača. Ne mislim da bismo bitno izmenili sliku: i u Hrvatskoj, kao i svuda na Balkanu, imamo uglavnom navijačko novinarstvo koje izabere stranu i odrekne se objektivnosti. Čast izuzecima. Međutim, činjenica je da sam otkako je počelo suđenje u predmetu Gotovina, nekoliko puta, na instrukcije svojih pretpostavljenih, morala da odbijem pozive da učestvujem uživo u TV emisijama u Hrvatskoj na tu temu. Svaki put mi je rečeno da takav poziv ne mogu da prihvatim jer Tužilaštvo ne može da komentariše predmete koji su u toku. Naravno, slažem se da je nedopustivo za zvaničnike jedne pravosudne institucije da komentarišu predmete koji su u toku, ali takođe smatram da se o tim istim predmetima itekako ima šta reći, a da to ne prelazi etičku granicu. Na primer, može se govoriti o sadržaju optužnice, vrstama svedoka i dokaznih materijala koji će se izvesti u sudu, načinu na koji se vode predmeti itd. Međutim, unutar Tužilaštva i Tribunala jednostavno nema dovoljno ljudi koji imaju iskustva s medijima. Samim tim, oni se medija plaše i pred njima se ustručavaju. To je, nažalost, imalo i ima velikog uticaja na percepciju Tribunala. Ovo što govorim ne važi samo za predmet protiv Gotovine i drugih, nego za sve predmete. Tu je jedan od velikih propusta Tribunala – većina onih koji se nalaze na vodećim funkcijama nedovoljno dobro razumeju odnose s javnošću i ne daju dovoljno slobode onima koji su za to stručni.

Kako je vaša obitelj doživjela promjene u vrijeme raspada SFRJ i kako ste se uključili u politički život tadašnjeg Beograda i Srbije?

– Jako dobro se sećam čuvenog Miloševićevog govora na Kosovu polju i jogurt-revolucije. Sećam se i mnogih razgovora s ljudima koji su bili fascinirani Miloševićem i među kojima smo mama i ja bile u apsolutnoj manjini. Meni je to bilo potpuno neverovatno – od prvog dana me užasavao i taj čovek i taj populizam. Vrhunac je bio kada je Milošević zabio nož u leđa – tada figurativno, a kasnije i bukvalno – svom najboljem prijatelju i kumu Ivanu Stamboliću. Po meni, to govori sve o karakteru osobe: neko ko je u stanju da na taj način izda svog najboljeg prijatelja da bi se dočepao vlasti, sigurno ne može nikome ništa dobrog doneti. Ni dan-danas, posle svih ovih godina, ne mogu da shvatim kako je taj čovek ikada ikome mogao biti uzor ili vođa. Kao što se može pretpostaviti, posvađala sam se sa mnogima na tu temu. Kako smatram da svaki punoletni građanin snosi deo odgovornosti za ono što se oko njega ili nje dešava, odlučila sam da ne mogu sedeti skrštenih ruku, jer nisam želela da postanem saučesnik. Celog života sam vaspitavana u duhu jugoslovenstva: onog pravog, a ne pomahnitalog srpstva koje se predstavljalo kao jugoslovenstvo. Rođena sam u Beogradu, ali s prezimenom Kavran i jakom vezom sa svojim gorskokotarskim poreklom i ne dozvoljavam da me pakuju u nacionalne kutije. A to je bilo i ostalo prilično nepopularno.

Život mi je spasila ljudska glupost

Prvo sam se uključila u Savez reformskih snaga koji, nažalost, nije dugo trajao. U to vreme su se u Srbiji osnivale razne političke stranke, ali su sve veće i uticajnije imale nacionalni predznak. Za mene je to bilo neprihvatljivo, pa se nisam učlanila ni u jednu, izabrala sam vaninstitucionalni put. Na samom početku rata, dok sam još naivno verovala da se on ipak može sprečiti, bila sam jedan od osnivača nečega što smo nazvali Forum terazijskog parlamenta, koji je nastao iz prvih studentskih demonstracija 1991. Povezali smo se s Demokratskim opozicijskim forumom u Hrvatskoj u možda pomalo naivnoj, ali svakako iskrenoj želji da pokažemo kako i u Srbiji i u Hrvatskoj ima ljudi koji ne žele rat. Neposredno posle Plitvica i Borovog Sela išli smo u Zagreb, pa u Knin. Nas koji smo došli iz Beograda lokalni Srbi u Kninu gledali su kao izdajice – taj epitet me do danas nije napustio. Ali, ako ništa drugo, iz tog perioda još uvek imam divna prijateljstva sa sjajnim ljudima.

Početak devedesetih zatekao vas je u vrhu studentske pobune, Vojislav Šešelj raspisao je za vama javnu tjeralicu. Kako ste preživjeli?

Jedan od načina na koji je Miloševićev režim pokušao da diskredituje studentski protest bio je taj da se njegove vođe proglasi ne-Srbima. U tu svrhu im je odlično poslužio Šešelj: prvo je na jednoj od svojih uobičajeno toksičnih pres konferencija četvrtkom izjavio da “dok se nad Srbima u Hrvatskoj vrši genocid, Hrvati usred Beograda organizuju studentski protest”, prozvavši za to mene i mog oca, koji je tada još uvek bio profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu. Da ironija bude veća, moj otac je nekoliko godina kasnije napustio Fakultet upravo iz protesta što je taj isti Šešelj na već poznat način imenovan za profesora. Na Šešelja se odmah nadovezao doajen ratnohuškačke propagande RTS-a Stefan Grubač, sa svojim komentarima u najgledanijim dnevnicima u naredna dva dana. Kao šlag na tortu, bacili su nam suzavac u kuću. Telefon je danonoćno zvonio, primali smo preteće pozive. Kombi, za koji smo znali da pripada DB-u, bio je u cilju zastrašivanja parkiran preko puta kuće.

Kulminacija tog ludila, što se mene lično tiče, bila je kada je jednog mog prijatelja, čoveka koji je nama studentima nekoliko puta pomogao oko tehnike i ozvučenja, policija kidnapovala i tukla tri dana. Kada su ga pustili, odbijao je bilo šta da kaže za medije, ali je tražio da se vidi sa mnom i s mojim roditeljima. Izgledao je jezivo, potpuno pretučen. Rekao mi je da su ga najviše ispitivali za koga ja radim, odnosno tražili su da im potvrdi da radim za “strane neprijatelje”! Kasnije mi je jedan Nemac koji je, po vlastitim rečima, bio deo njihove obaveštajne zajednice (šta god to značilo), rekao da veruje da je jedini razlog što mi niko ništa fizički nažao nije učinio taj šta je režim bio ubeđen da radim za neku zapadnu stranu službu. Ispada da mi je život spasila ljudska glupost. A toliki su zbog nje stradali. Svojim sam roditeljima beskrajno zahvalna za podršku koju su mi pružali: dali su mi punu podršku i radili su sve što su mogli kako bi nas zaštitili od pretnji. Mesecima smo imali 24-časovno obezbeđenje, a moj brat je poslat kod prijatelja u Ameriku, gde je i ostao narednih devet godina.

 Odlazite u Libanon, na novu dužnost?

– Mislim da bih umrla kada bih izgubila ideale i emocije, ali sada sam malo manje naivna kada je u pitanju želja da se promeni svet. U Libanu ću raditi kao šef autrič programa za njihov Specijalni tribunal. To mi se čini kao sjajan izazov: Liban je fascinantna zemlja s veoma specifičnim i jedinstvenim političkim uređenjem i 18 različitih grupa. Duboko verujem u neophodnost krivičnoga gonjenja, iako sam svesna da to nije odgovor na sva pitanja i rešenje svih problema. Specijalni tribunal za Liban je prvi međunarodni sud koji se bavi pitanjem političkih ubistava i terorizma u tom obliku. Zamislite da je neki specijalni tribunal osnovan da se sudi za politička ubistva u Srbiji krajem 90-ih, kada je Miloševićev režim na razne načine uklonio nekoliko desetina ljudi – možda bi Đinđić danas bio živ, Mladić na odsluženju kazne, a Srbija već u EU?