“Vođa” neće odgovarati nikome

Da li ste u momentu kad ste odlučili da pošaljete rukopis na konkurs tj. natječaj, imali ikakvog osnova da verujete da biste mogli da dobijete nagradu, ili ste to uradili naprosto da si ne biste kasnije zamerali da ga niste poslali? Usput, vi ste u ovih deset godina koliko se nagrada dodeljuje, treći srpski autor koji ju je dobio, zapravo drugi i po budući da ju je Jelena Marković delila. Pre dve godine dobio ju je Predrag Crnković, a sad evo i vas. To je, rekao bih, dosta dobra kvota…

– Moram da kažem da sam, naravno, imao nekakva očekivanja. Ali, ja sam ono što se kaže optimistični pesimista. Dakle, izraz optimizma je sama činjenica da sam poslao rukopis. Nisam, međutim, očekivao da će se dogoditi nešto spektakularno, premda sam zaista želeo da učestvujem u svemu tome. Neko me je već pitao da li je u pitanju bila sreća to što sam dobio nagradu. Odgovorio sam da to uopšte nije bilo pitanje sreće već kvaliteta. Sreća je bila to što sam imao dobru inspiraciju i što sam napisao roman koji odgovara kriterijumima žirija. Ali, ne mogu reći da nisam bio iznenađen. Kad su mi javili da sam dobio nagradu, u prvom mahu nisam bio siguran da li je to stvarno ili se neko malo šali sa mnom, zato što sam znao da je konkurencija žestoka.

Da li biste mogli čitaocima “Novosti” dati kratak uvid u to o čemu govori roman “Vođa”?

– Knjiga se tematski bavi pogubnošću nacionalističkih ideologija koje su na ovom prostoru zapadnog Balkana, nazovimo ga tako, proizašle iz nacionalnog romantizma XIX veka. Naime, glavni junak je najgore moguće otelotvorenje tih ideja. S jedne strane, on je član organizacije Crna ruka koja je, zajedno s Mladom Bosnom, bila umešana u priču oko atentata na Franca Ferdinanda, što je bilo, kao što znamo, okidač za Prvi svetski rat, a s druge strane, njegova uloga je takođe specifična u tome što je kao kapetan srpske vojske bio umešan u ratne zločine počinjene u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. To je, ukratko, priča o jednom apsolutnom zlu, o jednom apsolutnom negativcu.

Priča o ličkim Srbima koji su odbili da se predaju

Autori u regionu uglavnom gaje simpatije prema svom glavnom junaku, on je prevashodno pozitivan lik. Retko kad je neosporni zlikovac na način na koji je to vaš junak, Stojan Stamenković. Pa, kako je to ući pod kožu jednog zlikovca?

– Mislim da taj junak, takav kakav je, apsolutno negativan, nije baš presedan u našoj književnosti. Bilo je takvih situacija i ranije. Na primer, u romanu “Pleši čudovište na moju nežnu muziku” Milete Prodanovića. Dakle, to nije novo a ni specifično ili karakteristično za našu književnost. Možda stoga što, iskreno rečeno, opravdanje za ratnog zločinca ne postoji. Opravdanje za te užasne stvari koje su počinjene ne sme da postoji i s te strane nema prostora za bilo kakvu simpatiju autora prema glavnom junaku. U mom romanu postoji anatomija čitavog tog procesa i jednog načina mišljenja koji je stvorio takvog čoveka. To sam želeo da prikažem.

Roman u svom površinskom sloju ima snažno srpsku tematiku. Odvija se na Vidovdan 1914. godine u Beogradu, a leksika koju ste koristili pripada tom vremenu i mestu. Koliko je, dakle, vaš roman komunikativan na nivou regiona?

– To je zanimljiva stvar, jer ima dve-tri epizode u romanu koje su na neki način povezane s Hrvatskom, recimo epizoda s hvatanjem čuvenog odmetnika Čaruge, u kojoj je učestvovao moj imaginarni lik. Takođe, ima jedan deo kad jedan odred austrougarske vojske, sastavljen od Srba iz Like, odbija da se preda jedinici srpske vojske koju predvodi Stojan Stamenković. I ta priča o ličkim Srbima koji su odbili da se predaju je paralelna s istorijskom činjenicom. Dakle, oni su radije odabrali da budu izbodeni bajonetima zato što se “Srbi ne predaju nikome, pa čak ni Srbima”, tako da i tu postoji taj neki paradoks. Znamo da su istorije ova dva naroda bremenite ljudima koji su počinili ratne zločine, tako da knjiga apsolutno može da korespondira s hrvatskim čitaocem. To jeste priča koja potiče iz miljea koji je meni najpoznatiji, dakle iz srpskog miljea, ali ima dovoljno opštu crtu koja može da se poveže s velikim brojem istorija raznih naroda kroz razne periode, jer su nacionalizam, ksenofobija i jedna vrsta imperijalističkog duha karakteristični za velik broj naroda u Evropi i u svetu. Tako da ja apsolutno verujem da je “Vođa” priča koja ima univerzalni sadržaj.

Mislite li da bi u Srbiji knjiga mogla da doživi i negativne reakcije, budući da je u njoj jedan period srpske istorije koji se u zvaničnoj istoriografiji smatra herojskim, period Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, predstavljen na jedan drastično drugačiji način, upravo kroz počinjena zverstva i zločine?

– Naravno da hoće. Mislim da ova knjiga, na prvi pogled, neće bukvalno odgovarati nikome. Tačnije, desnica u Hrvatskoj će reći: evo ga, došao Srbin da pokupi nagradu i da se opere govoreći o srpskim zločinima i da tako stekne neke poene ovde, e pa, vala, neće. Dok će reakcija u Srbiji biti otprilike: evo ga, još jedan autošovinista, izdajnik srpskog naroda koji je primio strani novac i to iz zemlje s kojom smo doskora bili u ratu, u kom u stvari nismo bili, i to za roman u kom drsko blati našu nacionalnu istoriju! A stvar je u tome da kad god se pišu slavne istorije velikih naroda, ili nekih manjih naroda kao što je naš, uvek se naglašavaju situacije u kojima smo bili good guys, a nikad se ne pominje sve ono što je bio prljavi nus-proizvod tih ratova, iza kojih najčešće nisu stajale nikakve plemenite ili dobre namere, već su postojali interesi nekih grupa koje se mogu okarakterisati kao plutokratske, ili grupe nacionalističkih ili komunističkih zaverenika i nešto slično.

Regionalne prestonice paralize

Takođe, knjiga bi u jednom delu javnosti u Srbiji mogla da bude dočekana na nož zbog toga što predstavlja apsolutnu protivtežu svemu onome što je glorifikovao i prikazivao Dobrica Ćosić. S jedne strane, u njoj imate priču o patnji srpskog naroda i stradanju u Prvom svetskom ratu koja je definitivno tačna, ali neosporno je da u toj njegovoj obradi ima dosta samosažaljivosti i dosta sadržaja koji vodi ka nacionalizmu. Dok ova moja priča ima nameru da malo otrezni ljude, da im otvori oči, da im kaže da, ma koliko velike imperije želele da unište tu malu državu, Srbiju, toliko je i Srbija sama na svom čelu imala ljude koji su od nje želeli da naprave neku vrstu mini-imperije. Što je neobično važno! Na kraju krajeva, jedna od teza u romanu jeste: kad god se na ovom prostoru jedan narod oslobodi, okolni narodi to dožive kao sopstveno potčinjavanje. I to je zaista neverovatno.

Kako sami kažete, greške i zablude u istoriji plaćene su užasno krvavo, glavama sopstvenog naroda, ali i glavama ljudi koji su pripadali drugim narodima. Mislite li da izlazimo iz tog kovitlaca ili se spremamo da krenemo u novi krug?

– Džejms Džojs, još jedan od velikih izdajnika svog naroda, koga su takvim proglasili između ostalog i zato što se kritički odnosio prema crkvi i irskom nacionalizmu, rekao je kako je Dablin “svetska prestonica paralize”. Ja tvrdim kako Dablin više nije svetska prestonica paralize, već Beograd, a bogami i sve ove prestonice koje se nalaze u neposrednom okruženju pretenduju da budu ako ništa drugo a ono rezervne prestonice paralize ili nešto slično. Sad dolazimo u jedan period opasnog mrtvila, banalnog hedonizma, iskrivljenog kapitalizma na najgori mogući način, kakvog nema ni u Dikensovim romanima, period u kom se ljudi okreću banalnim zadovoljstvima, zataškavaju tu priču, govore, oh, dosta više tih ratova, trebaju nam vesele teme i lepi mladi glumci u filmovima i pozorištu, koji će povlađivati našem sitnoburžoaskom mentalitetu. Nalazimo se u periodu u kom se nalazila Vajmarska Republika pred dolazak Hitlera na vlast. E sad, da li će taj Hitler, ili neki novi Milošević, možemo da ga nazovemo kako god hoćemo, ponovo da dođe na vlast ili ne, to najviše zavisi od nas samih. A u sledećem periodu mi odlučujemo kojim putem ćemo poći. Postoji varijanta da skliznemo u ekstrem, ili da postanemo jedna manje-više normalna evropska nacija, ili treća varijanta koja je, bojim se, najizglednija, a to je da ćemo polako u tom mrtvilu da tavorimo desetinama i desetinama godina, i da se zapravo ništa suštinski neće menjati, a da nakon toga može da dođe do nečeg užasnog i po nas i po sve pored nas. Plašim se takođe, posmatrajući situaciju u celom regionu, da ni drugde nije ništa bolje, i da su svi oko nas na putu da im se to dogodi. Ipak, kao optimistični pesimista ja se nadam da se to neće dogoditi. Ni njima ni nama.

Aleksandar Novaković rođen je 1975. u Beogradu. Piše romane (“Glečer”, “Keltska priča” i “Dva u jednom”), drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani je istoričar i dramaturg. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su nagrada Josip Kulundžić za izuzetan uspeh na polju dramaturgije (2004), Vibova nagrada (2001) i Zlatna kaciga (1997). Svira u angažovanom alternativnom rok bendu Skribomani.