Iskorišćena duša “yuga”

Tito je umro 1980, iste godine kad je kragujevačka “Zastava” pokrenula serijsku proizvodnju simpatičnog marginalca, ponosa nacije − “yuga”. Pratio je taj autić sve dalje faze Jugoslavije, koju je čak i nadživeo. U istoriju je otišao 2008. uz radničku pesmu: O, naš yugo, radismo te dugo. Dođe vreme da te ispratimo, nad sudbinom da se rasplačemo.

Život i sudbinu “yuga” u svom diplomskom radu, 30-minutnom igrano-dokumentarnom filmu “Yugo, kratka biografija”, savršeno je opisala Mina Đukić. Film je imao premijeru u Muzeju “25. maj”. Simbolično.

Zašto “yugo”?

– “Yugo” je uspeo da se formira kao živo biće i dobije svoj karakter. Zanimljivo mi je bilo što se počeo proizvoditi dve godine pre mog rođenja, a ja sad imam 28 godina, koliko je i on imao kad je prestao da se proizvodi. Poželela sam da sentimentalno rekonstruišem sećanja, to ukombinujem s faktima, arhivama i izjavama i još ulijem neke metafore društva i vremena u kom se proizvodio. Pre svega, htela sam da se igram i eksperimentišem, napravim sentimentalno putovanje kroz faze njegova života onako kako ga ja doživljavam i da to kombinujem s nečim šta je gola istina, i da mi to kažu ljudi koji su radili u proizvodnji automobila. Umetnički razlog mi je bio da napravim film koji će biti granična forma između igranog, dokumentarnog, čak i namenskog filma, a propagandni ton da iskoristim pomalo ironično, da bih prikazala njegovu genezu.

Pokvari se, sipaš vodu…

Odnos prema “yugu” na neki je način i odnos prema državi u kojoj je nastao?

– Jako je dobra simbolika i države i mentaliteta, zbog toga jer je to automobil koji je od starta bio prilično osujećen, malih je kapaciteta, ali su svi pokušavali da mu daju veći značaj, što me sve dosta podseća na naš mentalitet. Tokom razgovora s radnicima otvorila mi se linija koja ukazuje na to da su stalno bili primoravani da veruju u lažne iluzije koje su im pružali. Otkrila sam da je prvi kontingent “yuga” za SAD vraćen na doradu, da se od početka poslovalo u minusu, ali se poslovalo samo da bi se formalno taj san ostvario. Bilo mi je zanimljivo da vidim kako se kombinacija autodestruktivnosti i megalomanije manifestuje kroz jedan predmet. Ljudi su stalno imali potrebu da njegove manjke kompenzuju svojim karakterom: “Jeste ovo slab auto, ali ja ga vozim na poseban način, ja s njim mogu svašta.”

Moj stav prema automobilu menjao se iz dana u dan. Jednog dana veruješ da je najgori automobil, drugog da je najbolji, a on i jeste i nije automobil. Pokvari se, sipaš vodu, udariš ga i ponaša se kao igračka, spustiš ga niz stepenice i on nakon toga radi, a pritom je već odveden na otpad i otpisan. Ljudima je zbog jeftinoće i lošijega kvaliteta interpretiran na razne načine, ne samo kao automobil.

Slično je bilo i s “fićom”. Mislite li da je razlika uslovljena samo vremenskom distancom?

– “Fića” se razvijao u vremenu koje je bilo relativno stabilno. “Yugo” je počeo da se proizvodi baš pred turbulencije, pa se njegova ličnost razvijala u skladu s tim. Proizveden je iste godine kad je Tito umro, funkcionisao je i dostizao vrhunac tokom deset godina, a onda se, s raspadom Jugoslavije i nedostatkom kooperanata koji su funkcionisali zajedno sa “Zastavom”, i sam raspao. Dobar mi je taj prkos da se nacionalni simbol i dalje zadrži: uprkos tome što nemaju tehničke uslove, i dalje ga proizvode. I sami priznaju da su proizvodili automobile od škart delova samo da bi održali tu iluziju. Zanimljivo mi je kako se ta iracionalnost reflektuje na jednu industriju.

Ta se iluzija održavala u svim sferama. Iluzija zaposlenosti i nekih vrednosti koje nisu ni postojale, pa čak i iluzija o sopstvenoj veličini i vrednosti. Od 50.000 radnika, “Zastava” danas zapošljava možda 1.000, ostali su višak. Grubo prizemljenje?

– Kad smo u Kragujevcu imali premijeru, doživela sam još jedno otrežnjenje. Od petero radnika koji su bili na filmu, došlo je troje, saznala sam od njih da je samo još jedan na poslu,  ostali su tehnološki višak i sudbine su im se za tih godinu dana potpuno promenile. U njima se već tad osetilo ogorčenje i predviđanje kraja. Ta identifikacija s “yugom” bila je jaka, verovali su da sve dok postoji nacionalni program, dok funkcionišu unutar poznatog sistema, neće biti problema.

Auto-biografija

Ironično ste prikazali licemeran odnos države kroz Dnevnike RTS-a: obećanja, najave boljeg života koji se i danas čeka?

– Gledajući arhivu, imala sam jako čudno osećanje. Kad gledaš nekadašnje Dnevnike kao arhivski materijal, ne podrazumevaš neku ozbiljnost kakvu informativna emisija ima. Uviđaš koliko tu ima mana, koliko je ta scenografija ružna, koliko ti voditelji naprave lapsusa u minutu. Dnevnike sam spojila u celinu, nezavisno od vlasti i epohe. Nema tu neke razlike, u svakoj epohi su bila lažna obećanja. Htela sam da napravim putovanje kroz vreme putem propagandnih tonova Dnevnika u kojem je, isto tako volšebno, na kraju samo saopšteno da se “yugo” prestao proizvoditi.

Završio je na otpadu u presi, na filmu i u realnom životu. Sad se umesto “yuga”, uz doplatu i državne subvencije, nudi nova iluzija, “punto”. Da li se išta izmenilo?

– Sad ste mi otkrili dodatnu simboliku. Taj “yugo” je čak i kao ljuštura iskorišćen za pružanje nove iluzije. To mi je smešno i tragikomično, jer mu je i ta namučena duša iskorišćena, nije pušten da samo ode, nego je ponovno iskorišćen kao sredstvo za pružanje nove iluzije. Sad ćete dobiti novi, kvalitetniji auto, ući ćemo u Evropu… To je kao perpetuum mobile koji se nikad neće završiti zato što su megalomanija, autodestrukcija i automobilodestrukcija duboko ukorenjeni u mentalitetu. Zato sam iskoristila tu igru reči auto-biografija, htela sam da uđem u rizik da cela struktura filma ne bude predvidiva, nego da sklopim “yuga” da ide, da se kreće dok može, da ima neki pitak emocionalni ton, da ne bude šizofren.