Pitanje bez odgovora
U više navrata ukazivali smo na pupčanu povezanost režima Slobodana Miloševića, posebno onih mračnih službi, sa “režimom” Borisa Tadića, kako aktuelnu vlast nazivaju naprednjaci Nikolića i Vučića. Ovaj drugi je posebno zanimljiv za ovu temu, jer je baš u noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, kad je zgrada RTS-a bombardovana, bilo predviđeno da tada mlađahni ministar informisanja sedi u studiju televizije i uključi se u šou Larija Kinga. Vučić se, naravno, nije pojavio, baš kao ni mnogi drugi koji su zazivali projektile, poput Tatjane Lenard, urednice u RTS-u i visoke funkcionerke JUL-a, čije reči bi mogle ostati uklesane na zgradu: “Neka Klark puca, mi ga čekamo. Obaveštavamo ga da smo u Takovskoj 10.”
Žrtveni jarac s privilegijama
Nije toliki problem što oni tu noć nisu bili u zgradi RTS-a, problem je što je onih 16 ostalo, a ostalo je jer im nije rečeno da se povuku i da će zgrada baš tu noć biti bombardovana. Mnogi u državnom vrhu su to znali, posebno u Ministarstvu odbrane, jer je još 1994. godine RTS proglašen sistemom od interesa za odbranu zemlje, što znači da je televizija bila pod njihovom ingerencijom.
Odgovarao je samo 2002. godine Dragoljub Milanović, bivši direktor RTS-a, i to zato jer nije preduzeo odgovarajuće mere za premeštanje ljudi i tehnike. Dobio je deset godina zatvora. U zatvoru je imao privilegije kao što su lični telohranitelj, boravak u otvorenom delu, izlasci vikendom. Porodice poginulih su pre dve godine Tužilaštvu za organizovani kriminal podnele zahtev za proširenje postupka, jer se na suđenju Milanović “pojavio kao pojedinac, a ne kao deo društvene, političke i vojne hijerarhije”. Zatražili su da se uklone sve prepreke i vojne tajne, da se utvrde potencijalne krivice pojedinaca koji su svoje najmilije na vreme izvukli, a koji su prećutali ono šta su znali itd. Da li se Tužilaštvo do sada oglašavalo? Nije. Oglasio se jedini ministar vojni Dragan Šutanovac, koji tvrdi da tu tajni više nema, ali… Nema ni odgovora na ono jedno i jedino pitanje.
Nada umire poslednja
“Nijedna od dve strane koje su počinile ovaj zločin nikad nije niti će priznati svoju krivicu. Mladi ljudi su žrtvovani. Ko i zašto opstruira pokušaje porodica da saznaju punu istinu i sve odgovorne privedu pravdi? Krivci slobodno šetaju našim rodnim gradom Beogradom. Pravda za mene ne postoji. Spomenik ‘Zašto?’ stoji ovde ispred nas i dalje isto pitanje. A odgovora nema”, ovo su reči brata Siniše Medića, jednog od poginulih iza kojeg stoje porodice svih.
Njima je najmanje bitno ko će u javnosti biti proglašen krivcem broj jedan, NATO ili državni vrh. Ako se već bombardovanje nije moglo izbeći, a u tom trenutku nije, mogle su se izbeći žrtve. Kad je general Vladimir Trifunović vratio oko 200 mlađahnih vojnika iz Varaždina, žive i zdrave, rečeno mu je da Srbiji nisu potrebni živi već mrtvi heroji.
Poginulim radnicima RTS-a podignut je spomenik u Tašmajdanskom parku, i to ne da bi se građani Srbije pojili njihovim herojstvom, nego da bi svake godine porodice postavljale jedno te isto pitanje. Nadu da će dobiti odgovor niko im ne može oduzeti.