Samosvest i solidarnost
Pišući o porazu Mančester Junajteda protiv Barselone u ovogodišnjem finalu Lige šampiona, napisao sam između ostaloga da su Englezi od Mančesterova uspeha napravili ikonu i od toga profitirali i kao društvo i kao država. Odavno smatram da su Englezi najjači kolektivni identitet u Evropi (možda grešim prema Nemcima). Veliki kolektivni identiteti uspevaju ugraditi nacionalne uspehe na raznim poljima (prvenstveno sportskim) i tako profitirati na nacionalnoj psihologiji koja postaje pobednička, kreativna, dobitnička.
Mi i Nemci
Mahanje zastavom nacionalne psihologije često se koristi za pripremu sportskog trijumfa. Najbolje su to manifestovali Nemci na prošlogodišnjem fudbalskom prvenstvu. Njihov je predstavnik (bivša fudbalska zvezda) na konferenciji za štampu doslovno tresnuo u lice srpskim novinarima: “Imate negativne stvari u igri. Ne znate biti veliki u porazu. Uostalom, kao većina reprezentacija s juga Evrope… Za razliku od vas, mi imamo pobednički mentalitet. Uporni smo, nikad se ne predajemo i za nacionalnu momčad ćemo izgarati i iznad naših granica. Bolje nego što to radimo u klubovima. Zbog tih karakteristika, celi svet nas poštuje i ceni. Takvi smo ne samo u nogometu nego i u poslu i u životu. Takve vrline su neophodne ukoliko želite uspeti…”. Konkretno, nema šta!
Prisutni novinari bogobojazno su saslušali monolog ovog Nemca. Gotovo u ekstazi, o tome je izveštavao novinar jednog od vodećih sportskih glasila iz Hrvatske. Nemčev monolog bio je klasična manipulacija. On je znao kakve psihologije novinara ima pred sobom. A rekao je čistu laž. Naime, kolektivne sportske ekipe sa ovih prostora su svetsko sportsko čudo. U Španjolskoj postoji sentenca “tim tipovima leži svaka lopta”. Nemci se s ekipama s ovih prostora ne mogu usporediti ni u vaterpolu, ni u rukometu, ni u odbojci, ni u košarci… Da, reći ćete, ali fudbal? Da, u fudbalu su bili uspešniji od reprezentacije bivše države. A to je samo zato što su selektori morali voditi računa o nacionalnim zastupljenostima u prvoj jedanaestorici. I zbog toga je na teren izlazila nekompaktna, nesihronizovana ekipa kvalitetnih pojedinaca koji nisu bili tim. U vaterpolu, košarci i odbojci, zbog mogućnosti čestih izmena, taj nedostatak je izbrisan i Jugoslavija je bila u svim tim sportovima uspešnija od Nemačke. Kad se Jugoslavija raspala, Nemačka je dobila kompleks balkanskih reprezentacija. Suprostavljali su im se kvalitetni timovi koji su disali kao jedan, pa Nemačka gubi od i od Hrvatske i od Srbije.
Izdvojeni iz zajednice
U čemu je naš problem? U samopoštovanju: Nemac na toj konferenciji poštuje sam sebe i s visoka nam određuje dno na lestvici. Mi, fascinirani njegovom samouverenošću, ne uspevamo prepoznati manipulaciju u izvrtanju osnovnih činjenica. Čim nam se neko obrati autoritativno, podvijemo rep. Ne umemo iskoristi snagu korena iz kojeg smo izrasli, jer ne verujemo da ta snaga postoji. Pre nekoliko brojeva zapitao sam se da li će se neko setiti da na neki seminar vodećih menadžera s ovih prostora kao predavače pozove Lina Červara, Željka Obradovića, Antu Kostelića, Dudu Ivkovića… Upravo zbog što ne verujemo u snagu korena iz kojih smo izrasli, mi smo takve ljude izdvojili iz zajednice. Oni egzistiraju na periferiji kao apsurd, a ne kao deo nas. A to su majstori motivacije, individualne i masovne psihologije, duhovnici u najtežim trenucima, inteligentni, izvanrednoga racionalnog refleksa u stresnim situacijama. To sve karakteriše vrhunskog menadžera. Oni bi nas trebali učiti kako uspeti, kako se odnositi prema radu.
Slučajno sam bio u Beogradu u jednoj vrhunskoj košarkaškoj školi; upoznao sam onde mnogo nadarene dece, ali osnovna njihova karakteristika je fanatizam u radu. Ta deca rade od jutra do večeri, ispunjavaju svoje obaveze savršeno, ne samo košarkaške. Gledajući ih, postalo mi je jasno zašto je Srbija na zadnjim svetskim i evropskim smotrama lomila protivnike tempom. Ako smo na taj način posvećeni uspehu u sportu, zašto to ne bi bilo pravilo i za ostale sfere našeg delovanja? Ključ je u samosvesti i solidarnosti. Moramo znati prihvatiti uspeh drugoga bez zavisti i zlobe, kao delomični uspeh nas samih, a to ne znamo. Zbog toga tako malo vredimo, zbog toga nismo zajednica.
Dok to ne učinimo, neki će Đoković praviti čuda, neki će Kostelići praviti čuda… A mi ih nećemo prihvatati kao mogućnost da svako od nas na ličnom planu napravi čudo. Ima u nama toliko mnogo, a vredimo tako malo… Jer verujemo tako malo.