Novaka za predsednika

Trećeg jula Novak Đoković postao je 64. pobednik Vimbldona, nezvaničnog teniskog prvenstva sveta. Krunu je preoteo velikom rivalu Rafaelu Nadalu u direktnom duelu. Istovremeno je čuvenog Španca, nakon 56 sedmica vladavine, potisnuo sa najviše stepenice teniske rang-liste. Novak je na prvu poziciju čvrsto zakoračio sa rekordnim skorom od 13.280 bodova, sa preko 2.000 bodova u odnosu na drugog Nadala i više od 4.000 bodova u odnosu na trećeg Rožea Federera, što nagoveštava njegovo dugo stolovanje na teniskom prestolu.

Penjanje Đokovića na teniski presto bilo je planirano još na Roland Garosu. Međutim, u tom naumu ga je zaustavio Federer, prekinuvši njegov veličanstveni niz od 42 uzastopne pobede. Na sreću, Đoković je na Vimbldonu nastavio niz sa sedam novih uzastopnih pobeda i tako ostvario neverovatan skor 48:1. Neponovljivo.

Ključni faktor za Đokovićevu vimbldonsku titulu bila je polufinalna pobeda nad Francuzom Congom. Ta pobeda, izvojevana u atraktivnoj igri punoj žara sa obe strane, donela je Novaku prvo mesto na listi najboljih tenisera sveta i podigla mu samopouzdanje do neba.

Nemoćni Nadal

Na drugoj strani mreže pretio je Nadal. Veliki Španac u ovo finale ušao je sa načetom psihologijom koju su uzrokovala četiri uzastopno izgubljena finala od čoveka iz Srbije – Novaka Đokovića. Dva na američkom betonu (Indijan Vels i Ki Bis Kejn na Floridi), a zatim dva na evropskoj crvenoj šljaci (Madrid i Rim). Najbolniji poraz za Nadala u toj seriji svakako je bio onaj u njegovom Madridu. Pobedama na šljaci Novak je razbio famu o nepobedivosti Španca na toj podlozi. Novak je ubedljivo pobeđivao forsirajući u igri Nadalov bekhend, a poene bi osvajao neobranjivim forhendom u stranu gde nije bilo protivnika.

U Vimbldonu smo videli jednu drugu priču. Novak je u prva dva seta forsirao Nadalovo najjače oružje – forhend – što je Španca potpuno izludelo. Mesecima je pripremao odbranu na bekhend stani. Kretao je na tu stranu delić sekunde prerano ili ostajao na njoj delić sekunde previše. I u tim delićima vremena Novak je poentirao tamo gde to niko, pa ni sam Nadal, nije očekivao.

U prva dva seta prvi nosilac Vimbldona je delovao potpuno inferiorno. Ako nije pogodio prvi servis, gotovo redovno je gubio poen. U prvom setu služio ga je prvi servis, a kada je to stalo, Novak bi ga automatski “brejknuo”.

U drugom setu gledali smo tenisku rapsodiju. Verovatno najbolji set Novakove karijere. Za mnoge komentatore to je i najbolji set u istoriji Vimbldona. Nadal je snažno napadao, Novak sve vraćao i iz defanzive prelazio u strašnu kontru. Nadal je bio potpuno nemoćan. Novak je u tim trenucima bio teniska mašina. Već tada, nakon 2:0, svi su u njemu videli pobednika. Čini se da je i on sam u to poverovao.

Greška – na drugoj strani bio je ranjeni, ali uvek veliki Nadal. Teniser koji je spreman i najmanju priliku pretočiti u preokret. Sa dva brejka Španac dobija treći set i vraća se u igru. U srca Noletovih navijača širom planete uvukla se zebnja. Novak je video da je vrag odneo šalu. Na početku četvrtog seta okreće novi list, kreće silovito i brejk je tu. Ali i Nadal se pita. Uzvraća ribrejkom i ponovo preti preokretom. Međutim, za razliku od prethodnog seta, Novak sada deluje mnogo odlučnije. Usledila je vanserijska igra novog kralja svetskog tenisa i novog kralja Vimbldona – Novaka Đokovića.

Tadić na tribinama

Posle pobede slavlje. Novinarka BiBiSija u svom izveštaju rekla je da ne pamti veću gužvu posle finalnog meča. Ugledne svetske medijske kuće tražile su od Novaka delić, a Novak je u svakom istupu uspevao ostati odmeren, skroman i na zemlji.

Finalu su prisustvovali predsednik Srbije Boris Tadić i ministar vanjskih poslova Vuk Jeremić. Visoka politika pokušala je brendirati Srbiju i to je, čini se, uradila uspešno. Pojaviti se uz Novaka posle finalne pobede, sasvim sigurno je sakupljanje političkih poena, ali moramo reći da je to ovaj put urađeno sa stilom. Jeremić je izjavio da je “Novak pravi šef srpske diplomatije”, jer svojim pobedama stvara novi imidž Srbije. Predsednik Tadić je otišao i dalje izjavivši da bi Novaku rado ustupio mesto predsednika države.

Srbiji trebaju ikone uspeha. Bez diskusije, Đoković je i tu broj jedan.

    Ispunjeno obećanje malog Noleta

    April 1994. Dok smo pred TV ekranom čekali “beogradski dnevnik”, na programu je bila neka dečja emisija. Prelepi dečak, krupnih bademastih očiju, u belo-plavoj trenerci, pričao je o svojim teniskim snovima. Želeo bi, kaže, da jednog dana igra dobro poput svojih uzora Samprasa, Kurijera, Agasija i Edberga.

    – Zašto na prvo mesto ističeš Samprasa? – pita ga voditelj, takođe dečak.

    – Zato što ima lep servis, precizan bekhend i snažan smeč – odgovara mali teniser.

    Dečak priča o tome kako trenira svaki dan posle škole. Zatim mora da uradi domaće zadatke i tek uveče može da se igra sa drugarima.

    – Šta je tvoj cilj u tenisu kad tako naporno treniraš? – pita dečak-voditelj, a naš junak, stiskajući čvrsto reket, odgovara kao iz topa:

    – Cilj mi je da postanem prvak!

    Tek mnogo godina kasnije, u Novaku Đokoviću prepoznali smo tog dečaka koji je, eto, održao obećanje.

      Tomić: Izgubio sam od velikog prijatelja

      Ove nedelje svedočili smo najvećem uspehu jedne sportske veličine, Novaka Đokovića, u njegovom pohodu na najcenjeniji teniski turnir sveta. Novak je postigao najveći sportski uspeh u životu i kod nas koji ga volimo izazvao nepodeljeno ushićenje. Ono što čitavoj priči daje šlag, to je svedočanstvo ljudi koji ga okružuju da je on izvanredan, ne samo kao sportista, već i kao čovek. Posebno lepo o tome je pričao Bernard Tomić, Hrvat iz Australije koji je o Novaku govorio s toliko ljubavi i poštovanja da je to fasciniralo. On doslovno kaže da je Novak najbolji čovek među teniserima, a to iskustvo stekao je na brojnim zajedničkim treninzima, sparing mečevima i druženjima van terena. Govoreći pre četvrtfinala u kojem se sastao sa Đokovićem i izgubio 3:1, doslovno je rekao: “I ako izgubim, ja ću se radovati jer je pobedio moj veliki prijatelj.”

      Ovaj javni istup mladog Hrvata iz Australije interesantan je i sa sociološkog stanovišta, jer je posle “godina koje su pojeli skakavci” pravi raritet. Prostodušna izjava mladića, koji je poput meteora zasvetlio na teniskom nebu sveta, obogatila je javni život novom iskricom svetla i nade.