Soba sa pogledom na Okean
Slobodan Tišma: “Bernardijeva soba” (Kulturni centar Novog Sada, 2011)
Kao da biografiju Slobodana Tišme (1946., Stara Pazova) obeležava dosledna nepredvidljivost i šetnja kroz umetničke žanrove. Osamdesetih, Tišma je pisao tekstove (tzv. lyrics) i pevao ih u novosadskim novotalasnim bendovima Luna i La strada, veselih devedesetih objavio je tri knjige poezije za ediciju Ruža lutanja, koje se mogu naći na njegovom “neoficijalnom blogu” (http://slobodantisma.blogspot.com). U novom milenijumu sasvim se posvetio sastavljanju proze koja je smeštena u Novi Sad (na mađarskom Újvidék, čijim se imenom Tišma poigrava u svojoj prozi). To je sasvim različita proza od one koju iz kanadske emigracije ispisuje matematičar Vladimir Tasić ili, na licu mesta, od boljih, Laslo Blašković, Milica Mićić Dimovska, Đorđe Pisarev. To je proza sa poetičke i institucionalne margine, ali proza o koju su se očešale nagrade (“Biljana Jovanović” za roman “Quatro staggione” iz 2009. i “Stevan Sremac” za “Urvidek” iz 2005. godine).
Zapisi iz olupine
Narator romana-novele “Bernardijeva soba”, Pišta Petrović, neka je vrsta atipičnog čudaka u čijem liku se presecaju malodušnost suvišnog čoveka i sociofobija, težnja ka beskraju i specifična žudnja za majkom. Sin razvedenih roditelja, većim delom romana živi u stanu u Novom Sadu koji je otac, oficir JNA, dobio od vojske na korišćenje. Kada ga otac napusti, u stan će mu se naseliti prijatelji i prijatelji prijatelja, beskućevna grupa propalih umetnika i političara koje nema volje da istera, tako da vreme provodi u “adaptiranoj” olupini “mercedesa”, ukotvljenoj ispred njegove zgrade. Pišta ima dve opsesije, sobni nameštaj, za koji veruje da ga je dizajnirao korčulanski arhitekta Bernardo Bernardi, i “mercedes”, jer ga podseća na devojku koja je nastradala za volanom istog modela nakon preticanja s Pištom. Pišta veruje da je ta devojka bila Bernardijeva ćerka, koja mu se zajedno sa Bernardijem javlja u snovima. Nakon šta vojska uzme stan natrag, Pišta poklanja nameštaj i odlazi da živi sa majkom u njenu hipi-komunu na obroncima Stare planine.
Ova komplikovana fabula sadrži niz podsticajnih implikacija, koje razumevanje teksta bacaju u naručje psihoanalize i simboličko-rodnog ili parodijskog čitanja. Implikacije se mogu međusobno povezati u jedno mikrokosmičko klupko motiva. Alhemijsko interesovanje naratora za nigredu, taj “najniži pojavni oblik materije, humus”, povezano je sa njegovim načinom ishrane (šnit švarcvald-torte svakog dana), torta sa majkom koja ga je u detinjstvu hranila samo čokoladama (i bananama, kako bi rešila problem probave), kockice na čokoladnoj tabli sa geometrijskim formama navodnoga Bernardijevog nameštaja, Bernardi (iz snova) sa korodiranom školjkom “mercedesa”, unutar koje, kao u majčinoj utrobi, Pišta teži za beskonačnošću Okeana, te pramaterije koja je porodila život.
Roman je sastavljen iz kraćih poglavlja i naratorovih iskaza koji u prvi plan ističu njegovu intelektualnu fizionomiju naratora. Deo Pištinih iskaza predstavlja lucidne političke komentare (recimo, “Ne plaši se demokrata fašizma, nego anarhije, plaši se mangupa”). Pišta se kao bezinteresni autsajder ne libi da izjednači nekadašnji jednopartijski sa današnjim višepartijskim sistemom, smatrajući ih podjednako neslobodnim: “Demokratiju su poistovećivali sa slobodom, šta je smešno. Uostalom, sam parlament je jedna partija, svi članovi parlamenta sede zajedno u klupama kao jedan razred.”
Tri kraja do beskraja
Pišta Petrović biva olako lišen predmeta svoje opsesije, nameštaja i olupine. Ispostaviće se da njegov nameštaj nije dizajnirao Bernardi, nego da je posedovao fabrički proizvod švedske marke “Ber”. Celokupan Pištin život nalikuje izneveravanju i brisanju, lancu sukcesivnih gubitaka čiji se niz dovršava deložacijom iz stana, nestankom materijalnih predmeta uspomena i preseljenjem iz grada na planinu. Otuda, pre nego Balardu, koji piše da “moderna tehnologija nudi beskrajan odmor tokom kojeg će se ispoljiti devijantne crte naših ličnosti” (iz predgovora “Betonskom ostrvu”), Tišma je bliži Bernhardovom “Izumiranju” i projektu samoiščezavanja ili krčenja zaostalih životnih naslaga.
“Bernardijevu sobu” je teško doživeti kao dovršenu celinu, o čemu najbolje svedoče muke ovog romana s krajem. Ima ih tri i nemaju veze jedan s drugim. U prvom se jadransko-dunavska fabula preobražava u road trip i finišira scenom zagonetnog rituala. Drugi je nemotivisana naratorova evokacija na majčin poklon, kaputić sa ispalom naramenicom. Definitivni kraj daje poglavlje “Bagatele”, u kojoj autor doslovno prepričava svoj roman. Ako prvi kraj deluje nedorečeno i opskurno, bar je čuvao intrigu; dotle razjasnica funkcioniše i kao promotivni trejler i kao redundantno objašnjenje romana za čitaoce sa jeftinijim ulaznicama.
Tišmin roman-novela je kao retko koji savremeni tekst podsticajan za tumačenje, štaviše za više tumačenja, šta je kvalitet svoje vrste. Neki segmenti fabule mogli su biti razvijeniji i međusobno usklađeni – biće da pripovedno sažimanje nije bilo cilj, nego pre izraz kratkoga autorskog daha. Ipak, “Bernardijeva soba” je knjiga suptilnog humora i čudne a slojevite imaginacije, predodređena za uzak krug čitalačkih sladokusaca.