Ukrštanje dva putića
KULTURA PRANGIJANJA – Praznici su prošli, uobičajeno, uz mnogo pucnjave. Za razliku od ranijih godina, petarde se nisu prodavala na ulici kod “neovlašćenih dilera”, već u dućanima mešovite pirotehničke robe, gde se moglo pronaći sve od običnih petardi do zahtevnog vatrometa ili imitacija popularnih kašikara. Pucalo se ozbiljno, dok je srpska dijaspora u Kaliforniji, kako to prenosi “Blic”, zadivila Amerikance svojim božićnim običajima. Međutim, dok je raja pucala, sistem je radio svoje. U periodu od katoličkog do pravoslavnog Božića dogodilo se nekoliko stvari u kulturi koje mogu posvedočiti kako se malo toga u Srbiji menja, poput prazničnog prangijanja.
Krenimo redom, najpre je dodeljen novi paket nacionalnih penzija zaslužnim radnicima u kulturi, potom se pronela vest o fantastičnom nastupu srpskih umetnika u Rimu (na “tradicionalnim” Danima srpske kulture), da bi se na kraju oglasio Viši sud u Vranju presudivši u korist ozloglašene ispostave UKS-a Književne zajednice “Bora Stanković”, na čijem čelu stoji lokalni bard Miroslav Cera Mihailović. Svi ovi događaji, poput pucanja u nebo, imaju jednu zajedničku osobinu, a to je kontinuitet kulturnog modela, koji je svih ovih godina nastavio da radi pod geslom uspešnih reformi i spremanja za evropske integracije. Pa kako to onda nije došao status kandidata za EU, pitaju se svi, kao i Dragan Marković Palma s njima, koji je svoje sugrađane pred praznike obradovao dvema prodavnicama pirotehnike u centru grada.
NEBOLOMSTVO KAO MODEL – Kada je 2006. godine Bojana Stojanović Pantović priredila “Panoramu srpske poezije kraja XX veka” za hrvatsko tržište željno novije srpske poezije, koja se tokom devedesetih godina iskristalisala u svom najreprezentativnijem vidu, moglo se već naslutiti na osnovu izbora pesnika da će takav tužni skup izazvati nemire na hrvatskoj književnoj sceni, ali je još uvek postojala nada da su takvi izbori samo incidenti. Međutim, onako kako je profesorka Pantović videla reprezente srpske poezije tada – od Miodraga Pavlovića preko Rakitića, Noga, Bećkovića do Komadine i Milana Đorđevića – tako se radi i danas na svim nivoima kada je u pitanju valorizacija srpske kulture. Ono malo književnika koji su pripadali antirežimskoj struji blokirano je sa svih strana. Najeklatantniji primer je sada već zaokruženo delo nedavno preminulog Radomira Konstantinovića. Izgleda da je reč o nepotrebnim autorima. Dodeljene nacionalne penzije zaslužnim umetnicima (sada ih već ima oko 400) još jednom su pokazale isti mehanizam blokiranja. Stiče se utisak da u srpskoj kulturi postoji prećutni koncenzus da ovakve ljude naprosto treba prećutati bilo kada su u pitanju antologije bilo nagrade, ili famozne nacionalne penzije. S druge strane, pevači i estradni umetnici su dobrodošli. “Od izvora dva putića” Lepe Lukić je brend koji se mora nagraditi. Zorica Brunclik, koja kuca na vrata ovog priznanja, bila je devedesetih godina viđena kao julovska kandidatkinja za ministarku kulture, sama je po sebi vrhunski domet srpske kulture. Pisci komada o propasti carstva srpskog poput Miladina Ševarlića, takođe. Nekako se podrazumeva da su predstavnici UKS-a zaslužni i da ih štedro treba nagrađivati i socijalno zbrinjavati. S druge strane, autore poput Predraga Čudića, Ibrahima Hadžića, Bože Koprivice treba držati što dalje, jer to što su oni napisali zapravo nije ni trebalo da bude napisano. Kao da je u najmanju ruku radioaktivno.
Zbog čega je to tako? Radeći pod maskom uverenja da se drže isključivo estetskih kriterijuma, sastavljači antologija, članovi žirija i različitih državnih komisija opredelili su se za negovanje miloševićevskog kontinuiteta koji je kulturu u ovoj zemlji doveo do cilja projektovanog još davnih osamdesetih godina. Taj sistem je ostao funkcionalan, zaštićen čitavim nizom mehanizama, koji je vrhunac dosegao u istorijskom pomirenju između Demokratske stranke i SPS-a. Bol koji je tada, imajući u vidu traumatičnu prošlost, pomenuo Boris Tadić, međutim, niti je bio isti, niti zajednički. Posledice takvog previda danas se vrlo dobro vide u srpskom društvu.
VRANJE I POSLEDICE – Da nije tako, ne bismo danas imali posla sa pojedincima koji su jači od države i činjenica. Presuda Višeg suda u korist Miroslava Cere Mihailovića, a na štetu Grada Vranja, legitimnog sukcesora institucija koje su utemeljile manifestaciju “Borini dani” davne 1968, kada je jedan od učesnika bio i književnik Radomir Konstantinović, bila bi skandalozna da nije očekivana. I pored samohvalisanja reformisanim sudstvom u Srbiji, pokazalo se da su politički pritisci ipak presudni. Kuloari, rođaci i falsifikati učinili su svoje. Ispostavilo se da je Zorana Najdića, člana Gradskog veća Vranja zaduženog za kulturu, podržala tek grupa alternativnih umetnika i intelektualaca, dok su iza Cere Mihailovića stala oba esnafska udruženja pisaca, mediji i naposletku država. Ministarstvo kulture je ekvilibriralo čekajući da vidi kako će se situacija razvijati na terenu. Bilo je najbolje za sve da Najdić sve to sam reši, a ako se stvar ne završi dobro, kao što se nije završila, onda da on izvrši ritualni harakiri na glavnom vranjskom trgu. Koga još interesuju Mihailovićevi falsifikati dokumenata iz 1991. u kojima je iznos nagrade izražen u eurima, ako je sud, tj. politika rekla da tu nema mesta daljem kopanju po prošlosti.
Na kraju krajeva, ni Miroslav Cera Mihailović tu nije bitan, on je samo tačka u kojoj su se presekli vektori interesnih sila, jedne miloševićevske koja želi da zaokruži preživeli sistem, i druge – tranzicione, protodemokratske koja je rešila da se oslanja upravo na stare strukture kako bi “napredovala dalje” ka Evropi. U tom zagrljaju nema mnogo sreće, naročito ne za one koji žele da istinski menjaju stvari. Zbog toga su glavni reprezenti na Danima srpske kulture u Rimu bili Ljiljana Habjanović Đurović i Dušan Kovačević, zagrljeni kao anđeli.