Sveto trojstvo protiv Prajda
Sve se odigralo u nekoliko dana oktobra, od srede 3. do subote 6. oktobra, za kada je bila zakazana Parada ponosa 2012. do koje zapravo nije ni došlo. Ponovila se situacija od prošle godine kada je Ivica Dačić bio ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik Vlade; ovoga puta, međutim, odgovornost za kapitulaciju države pred nacionalističkim pretnjama nasiljem je zapravo samo njegova, jer se našao na mestu premijera Vlade i ministra policije, čime je objedinio funkcije onog koji se brine za sprovođenje zvanične politike kao i lica koje odlučuje o bezbednosti građana i odbrani njihovih prava. Ni kao premijer niti kao ministar, Ivica Dačić nije učinio bilo šta što bi građanima Srbije ulilo nadu da neko ipak pokušava da ovu zemlju bezakonja i suspenzije prava vodi ka nekom uređenijem poretku. Ruku na srce, to nije uspevalo ni Demokratskoj stranci, čiji su premijer i ministri takođe bili na istim pozicijama, s tim što Dačić, za razliku od demokrata, ima i hipoteku prošlosti s kojom još uvek nije raskrstio.
Ovogodišnja Parada ponosa stoga se ukazala kao jedinstvena šansa da sam Ivica Dačić, ali i njegova stranka, ozloglašeni SPS Slobodana Miloševića, pokažu da su zaista napravili odlučni tranzicijski pomak od velikosrpskog nacionalizma, čiji su zagovornik bili tokom devedesetih, ka stranci “levice i socijaldemokratske orijentacije”. Naprotiv, SPS i njen lider ostali su ista populistička stranka koja drži pre svega do Republike Srpske i tekovina Bosanskog rata, kako ih je definisao glavni ideolog ovog projekta – Dobrica Ćosić.
Sa tri prsta protiv srednjeg
Prilikom nedavne posete Banjaluci, Ivica Dačić je precizno odredio svoj odnos prema prošlosti, ratu, ali i ljudskim pravima: “Jednu stvar znam – nikada nismo podržavali ratne zločine, nikada nismo podržavali genocid, nikada nismo podržavali stvaranje velike Srbije, nego smo podržavali prava Srba, gde god da žive – u Hrvatskoj, BiH, u Srbiji, na Kosovu i Metohiji i bili smo sa vama onda kada vam je bilo najteže.” Dakle, iz borbe za prava Srba dogodilo se sve ono što je aktuelni premijer Srbije negirao u prvom delu svog iskaza.
Isti je mehanizam pokrenut i prilikom zabrane Prajda u Beogradu ovih dana. Nakon svoje odluke, koja je tobože brižno odmeravana, premijer je izjavio da Prajd ne podržava 80 posto naroda te da je stoga morao da donese takvu odluku. U suprotnom bi “pala krv”, pravdao se Ivica Dačić pred novinarima, proglašavajući svoj veliki poraz pobedom, slično svom učitelju Slobodanu Miloševiću, koji je dan nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kada je SRJ kapitulirala pod udarima NATO-a, proglasio pobedu a građanima čestitao mir. I Dačić se osvrnuo na osvojeni, doduše jednodnevni mir, u subotu, 6. oktobra.
Da Srbija nije sekularna država, uočljivo je u gotovo svim sferama društvenog i političkog života: od obrazovanja, preko kulture, medija, zdravstva, privrede, trgovine, vojske do ljudskih prava. U jeku Dačićevog vajnog premišljanja oko donošenja odluke o Paradi ponosa, oglasio se i patrijarh Irinej, koji se tom prilikom u ime SPC-a i “dominantne većine pravoslavnih vernika u Srbiji” obratio premijeru sa zahtevom da “onemogući skandaloznu izložbu fotografija švedske umetnice Elizabete Olson Valin, i održavanje najavljene gej parade u Beogradu”. Dačić je poslušao patrijarha, ostavši dosledan programu svoje stranke. Ne treba zaboraviti da je Ivica Dačić u jeku sastavljanja Vlade bio na konsultacijama kod patrijarha od kojeg je zatražio blagoslov za taj posao, ponudivši kao protivuslugu Ministarstvo vera koje će se tokom avgusta pojaviti kao Kancelarija za vere (pored Kancelarije za dijasporu pod čijim patronatom su i ljudska i manjinska prava!). Malo pre izbora, Dačić se kao ministar policije obreo na kanabetu kod Dobrice Ćosića s kojim je razgovarao o “najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima Srbije i srpskog naroda u celini”. Imajući neprestano u vidu ovu ćosićevsku celinu srpstva, Dačić je povukao potez zabrane Parade ponosa. Tako je izvojevao svoju “veliku pobedu”, a zapravo autogol jer je propustio šansu da “odigra” drugačije od Borisa Tadića, koji se ove godine osmelio da podrži inicijativu za održavanje Prajda, doduše preko fejsbuka.
Nos od matičnih ćelija
Naposletku ostaje treći stub, bez kojeg sve ovo ne bi bilo moguće, ili bar ne u toj meri. Reč je o dnevnom listu “Politika”, koji je po ko zna koji put manifestovao svoju privrženost državotvornim idejama koje se generišu u trouglu između SANU-a, SPC-a i Andrićevog venca (odnosno Nemanjine). “Politika” u ovom trianglu funkcioniše kao tonska snizilica odnosno povisilica, u skladu sa procenom urednika koji “prepoznaju” šta se od njih zahteva. Tako je u slučaju ovogodišnje zabrane Prajda, “Politika” izvršila pokrivanje teme egzistencijalno bitnijim stvarima. Idući od odsudnog 3. ka 6. oktobru, njene naslovne stranice bile su ispunjene sledećim temama: problemom poskupljenja, dolazećim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, dilemom da li se treba odreći budžetskih prihoda od kockanja, prenosom posmrtnih ostataka Karađorđevića, ukidanjem presude huliganu Bogdanovu, strahom od prodaje Telekoma, otkrićem da poznavanje srpskog jezika nije uslov za državljanstvo, pravljenjem nosa od matičnih ćelija, kao i mnogim drugim temama, bitnijim od suspenzije ljudskih prava u Srbiji. Čitava drama sa zabranom Prajda “odjeknula” je neznatno na 8. stranici “Politike” 4. oktobra. Takođe, prenesena je i fatva patrijarha Irineja, dok je subotnji broj objavio akademski distanciran tekst o “izložbama koje su provocirale javnost”. Nežno i bogougodno.
Lični i polemični osvrt na proteklu sedmicu, u kojoj se dogodio pravi debakl na nivou države i šireg regiona, dao je tek komentator “Politike” Boško Jakšić u nedeljnom izdanju (“Kapitulacija, ponovo”). No to je nedovoljno da bi iskupilo ovaj list i njegov neprofesionalni odnos prema elementarnoj istini koju, kao i premijer Dačić, vidi drugačije od celog sveta. Ovo je opasan sindrom, a njegova predistorija je prilično duga.