Infrastruktura za budućnost
Izložba “Tri tačke oslonca” predstavila je u beogradskom Muzeju savremene umetnosti projekte srpskog arhitekta Zorana Bojovića realizirane u vremenu socijalističke Jugoslavije u nekoliko nesvrstanih zemalja. Po čemu su ti projekti osobiti?
Ono prvo što te projekte čini osobitim jeste sam kontekst, geografska lokacija na kojoj nastaju, kao i uloga za koju se grade. Ideja izložbe bila je da smesti praksu Zorana Bojovića u odnosu na taj specifični kontekst i period, uz praćenje razvoja beogradskog Energoprojekta. Namera je bila i da se pokaže kako je taj kontekst uticao na arhitektonsko oblikovanje, ali i na ulogu arhitekte u procesu akvizicije, ugovaranja i izvođenja projekata. Otud fokus samo na četiri Bojovićeva projekta. Prvi segment izložbe nosi naziv “Most između juče i sutra”, u okviru kojeg su predstavljena dva projekta – kompleks ministarstava države Kano, na severu Nigerije, i urbanizam za sedam gradova u istoj državi. Tokom rada na projektu urbanizma sedam gradova u državi Kano primenjen je tada novi, naučni pristup u planiranju, gde proces ima elemente istraživanja s ciljem, recimo, uvida u prirodu lokalnih društvenih odnosa. U Nigeriji je Bojović radio i na Međunarodnom trgovinskom sajmu u Lagosu, koji uz projekat poslovno-stambenog kompleksa u bagdadskoj ulici Al Kulafa čini drugi segment izložbe “Arhitektura kao alat za kontrolu kompleksnosti”.
Savremena interpretacija
Sajam u Lagosu bio je jedan od najvećih Energoprojektovih projekata. Izgrađen je za nepune tri godine, kada je izvedeno oko 100.000 kvadratnih metara raznovrsnog izložbenog prostora. Bojović je bio glavni arhitekta na tom projektu i autor konkursa na osnovu koga je taj projekt dobiven. Projekat za bagdadsku ulicu Al Kulafa predstavljao je “proveru” da li takav princip funkcioniše i u potpuno drugim uslovima. Ono što je upečatljivo kada se analiziraju ovi projekti jeste to koliko su oni zavisili od premreženosti jugoslovenske privrede. Konkretno, u Lagosu je bilo uposleno više desetina jugoslovenskih preduzeća, najviše iz Srbije, Hrvatske i Slovenije.
U nesvrstanim zemljama djelovali su mnogi jugoslavenski arhitekti, spomenimo urbanistički plan Yangona Vlade Antolića ili tvornicu u Etiopiji Lavoslava Horvata. No, okrenuti lokalnom, arhitektonski časopisi u Jugoslaviji tog razdoblja uglavnom su zanemarivali projekte koji su nastajali izvan zemlje. Koliko je u tom smislu istraživački poduhvat otkriti te realizacije, posebno one koje nisu bile reprezentativnog karaktera, no arhitektonski su itekako vrijedne?
Tema odnosa jugoslovenskih arhitekata i zemalja nesvrstanih, posebno Afrike, zaintrigirala me još na početku studija arhitekture, a najviše me zanimao uticaj tih projekata na lokalnu sredinu i razvoj samih afričkih i drugih gradova. Poziv iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu da zajedno s kustosicom biblioteke Katarinom Krstić i dizajnerom Andrejom Dolinkom koncipiram izložbu o Zoranu Bojoviću, za koga sam znala da je jedan od ključnih aktera izvoza jugoslavenske arhitekture u nesvrstane, došao je u trenutku u kome sam tek kretala u istraživanje. Nekada iscrpna dokumentacija iz arhiva Energoprojekta odavno je pala kao žrtva raznih promena u organizacionoj strukturi u iščekivanju potpune privatizacije, tako da je bilo neophodno istražiti razne privatne arhive i iz fragmenata pokušati složiti slagalicu. Rad na daljem istraživanju i proširenju ove priče, ne samo na druge arhitekte Energoprojekta nego i na rad drugih preduzeća, kao što je bila zagrebačka Industrogradnja, tek predstoji. Kada se ta slika iz pozicije Jugoslavije sklopi, ostaje ono što meni lično predstavlja najveći izazov, a to je pogled na te projekte danas i iz afričke vizure. Njihovom savremenom interpretacijom pokušali smo da se pozabavimo u trećem segmentu izložbe, “Infrastruktura za budućnost”, gde se oslanjamo na materijal koji je holandski arhitekta Rem Koolhaas ustupio Zoranu Bojoviću.
Borba za kvadratne metre
Kada se analiziraju poznati izvedeni i planirani objekti u nesvrstanim zemljama, može li se zaključiti – iako ova izložba to nije problematizirala u velikom obimu – da je ta produkcija bila okrenuta i kvaliteti a ne samo zadovoljavanju potrebe za kvadratima? Odnosno, koliko je upravo jugoslavenska arhitektura dala progresivno lice utemeljiteljskom razdoblju mnogih afričkih zemalja?
Odnos između Jugoslavije i afričkih zemalja bio je dinamičan, kao i razvoj tih zemalja. U mnogim slučajevima, recimo u Zambiji, ono što je izgrađeno uz pomoć jugoslovenskih arhitekata šezdesetih i sedamdesetih danas je najbolji podsetnik da su mnoge afričke države posle dekolonizacije pokušale da se izgrade kao socijalističke države blagostanja. Onda je došla na red strukturalna deregulacija pod okriljem MMF-a i kontekst se potpuno promenio. Jugoslovenska građevinska preduzeća prilagodila su se promenama. S vremenom je prijateljstvo nestalo, a ostala je borba za profit i kvadratne metre u uslovima globalizacije. Ipak, na primeru Lagosa i ostalih velikih projekata vidimo da su mnogi infrastrukturni zahvati koji su tada napravljeni i danas kičma oko koje se odvija savremeni život.