Malaksalost
Svetislav Basara: Dugovečnost (Laguna, 2012)
“Dugovečnost” je 21. roman Svetislava Basare (1953) ili, uz knjige priča, drama i eseja, njegova 30. objavljena knjiga. Poslednja tri njegova romana čine izvestan ciklus baziran na spoju bernhardovskog pamfleta i postmoderne satire, odnosno na spoju groteske i kritičke dekonstrukcije, praćene izvrgavanjem ruglu nacionalističko-mitomanskog diskursa u Srbiji. Ipak, krenuvši od “Početka bune protiv dahija” (2010), preko “Mein Kampfa” (2011), do “Dugovečnosti”, osetan je pad ili malaksalost pripovedne energije koja iako postmoderna, pati od neke vrste kompozicione rasutosti ili neplodnog svaštarenja.
Novi Basarin roman je sklopljen iz četiri dela i u svakom od njih, uz naratora, dominira po jedan lik. U prvom, to je Ivo Andrić, čije su poslednje reči (po Basari) bile da se spali Andrićeva zadužbina, institucija koja vodi brigu o Andrićevoj zaostavštini, štiti njegova autorska prava i dodeljuje Andrićevu nagradu za najbolju knjigu priča – a koju danas vodi Dragan Dragojlović, opskurni pesnik i ministar vera u Miloševićevo vreme. U drugom delu, to je naratorova tetka koja je svojom dugovečnošću srušila komunizam u SFRJ (alhemija rušenja nepoznata; inače roman “Dugovečnost” Basara je zaista posvetio svojoj tetki). Treći na mesto protagonista stupa naratorov deda, general Velizar Nastasijević, čiji sin (a naratorov otac) prelazi na islam, što tvrdokorno patrijarhalnog generala primorava da traži audijenciju kod maršala Tita ne bi li “skinuo ljagu” sa porodičnog imena. Maršal ubeđuje Velizara da je sinovljeva konverzija dobra za odnose SFRJ sa arapskim zemljama i postavlja ga na mesto direktora Beogradskog sajma kako bi pacifikovao anarho-liberalne elemente. Četvrtim delom dominira Kangrga, naratorov duhovni otac, imaginarni predstavnik intelektualne boemije Beograda 1970-ih godina, koji tek fakultativno asocira na filozofa istovetnog prezimena.
Ono što iritira u Basarinoj postavci, pored miš-maš konglomeracije motivskih nakupina, jesu često površne komičke mistifikacije (Krleža je po poreklu Makedonac, a Andrić Jermenin), što očito služi izrugivanju koncepta glorifikacije porekla i nacionalne pripadnosti kanonskih autora, paušalne generalizacije (Novica Tadić kao književni velikan 20. veka; osporavanje Don Kihotovog idealizma) i obnovljeni cartoon scenario, gde se često ne može razabrati o čemu se radi i zašto. Najbolji deo romana jeste onaj sa dedom Velizarom – tu je groteska koherentna, antititoizam dociran, tj. praćen svešću da su naslednici maršala, “očevi nacija”, bili uskogrudiji i destruktivniji od doživotnog suverena.
Ako bismo parafrazirali Heraklitov fragment o sveznanju koje ne vodi mudrosti, ni mnogopisalaštvo (kod Basare uz knjigu godišnje idu dnevna kolumna u listu “Danas” i nedeljna u NIN-u) ne vodi kvalitetu teksta, nego makulaturi ili hiperprodukciji, koja potvrđeni talenat i imaginativnu erupciju rasipa na sitan novac koji zveči u džepovima čitalaca. Istina, poznajem ozbiljne čitaoce koji su oduševljeni “Dugovečnošću” – neki autorovim polemičkim stavovima, neki karnevalskim ludizmom. Ipak, književnost nije zamena za pamflet niti je didaktički instrument, kao što ni haotična fantazija nije dovoljan cilj.
Basarin roman “Dugovečnost” tako predstavlja pad posle uspona ili zahrđali okretaj spisateljskog zavrtnja. No, oskudna ponuda na srpskoj književnoj sceni u 2012-oj, umesto brušenih dragulja, kojih jednostavno nema, u prvi plan gura i grumen zemlje sa mestimičnim tragovima plemenitih metala u sebi.