Sve o mom ocu, ratnom zločincu
Goran Vojnović: Jugoslavija, moja dežela (Rende, 2012)
O dobroj recepciji Gorana Vojnovića (1980, Ljubljana), svedoči činjenica da se njegov drugi roman “Jugoslavija, moja dežela” pojavio vrlo brzo nakon slovenačkog originala i u prevodu na srpski Dragane Bojanić Tijardović. Kada je slovenačka policija 2008. pozvala autora na informativni razgovor, nezadovoljna kako je predstavljena u romanu “Čefurji, raus” (preveden i kao “Južnjaci, marš”), marketinški efekat plus subkulturna tema i slovenačko-čefurski jezički miks romana odradili su svoje: nova zvezda je rođena.
I u novom romanu glavni lik je “čefur”, Vladan Borojević, koji to postaje na jedan zaobilazan način. Iz Pule, gde ga rat zatiče kao 11-godišnjaka, seli se u hotel “Bristol” u Beogradu, pa kod rođaka u Novi Sad, da bi na kraju završio u Ljubljani, u rodnom gradu njegove majke. Vojnovićev roman ukršta dve linije: potragu za ocem, bivšim visokim oficirom JNA, beguncem osumnjičenim za težak zločin u selu nadomak Vukovara i trzavice odrastanja bez oca i bez stabilnog identiteta u polustranoj sredini. U trenutku kad nakon dosta godina Vladan sazna da njegov otac nije poginuo u ratu, u njemu se rađa snažan poriv da dođe do oca, što on i pokušava krenuvši u road potragu po Brčkom, Goraždu, Novom Sadu, da bi ga put na kraju naneo u Beč, gde najzad sreće oca.
Vojnovićeva zamisao je dvostruko ambiciozna: očev slučaj je paradigmatična tragedija koja se sručila na dezorijentisane pripadnike JNA i na njihove mešovite brakove. U drugom smislu, slučaj generala Borojevića je paradigma bežanja od istine ne samo počinilaca masovnih zločina u međuetničkim ratovima u prvoj polovini 1990-ih, već i autizam etnički homogenizovanih društava nastalih na razvalinama SFRJ. Vojnovićev roman treba iznova da predoči rukavce masovne drame razaranja ex-yu mikrokosmosa, rekreirajući nemački dramolet iz 1960-ih sa zaoštrenim sinovljevskim pitanjem o krivici očeva za ono što se moglo izbeći, sprečiti ili umanjiti. Vojnovićev slovenački roman zapravo je savremena srpska priča jer u prvi plan izdvaja odgovornost srpskih oficira, medija i ćutljive većine koja je rat protiv drugih naroda prihvatila kao pravedno revanšistički, a žrtve kao neizbežnu kolateralnu štetu.
Više je nerešivih aporija u Vojnovićevom romanu. Vremenska linearnost pripovedanja je arbitrarno ukinuta i zamenjena shuffle rasporedom epizoda. Ambiciozan zahvat sa alegorijskim predumišljajem vodio je u stereotipizaciju porekla i karaktera likova. Autorefleksivna samosvest naratora ukinula je mogućnost da doživimo njegovu intimnu rastrzanost i neuklopljenost, njegovo bezrazložno kao i opravdano buntovništvo. Iako je dramaturgija potrage izvedena postupno i motivaciono uverljivo, završni susret sina i oca u prvi plan je stavio etiku a ne psihologiju. Uzoritost čina neprihvatanja očeve krivice nadjačala je optužbu za očevu sebičnost i militarnu inerciju, koja mu je pod barjakom lažne ideologije odbrane Jugoslavije bila pratilja u ratni zločin.
Goran Vojnović je pred sebe postavio krupan zalogaj, još veći nego u “Čefurjima” i ne može se reći da njegov stil, jako srodan onom Emira Imamovića ili Borisa Dežulovića, nije doneo zanimljivu i lako čitljivu prozu. Ipak, pored pametno komponovanog zapleta, nedostajalo je formalno-stilskim sredstvima postići efekte koje sadržaj sam po sebi ne može da proizvede: dočaravanje unutrašnjih lomova i kolektivnog kolapsa, uzaludnosti i apsurda jednog konflikta koji je na duži rok kontaminirao ova podneblja nezasluženom patnjom i neiskupivom krivicom.