Bračni glib
Ivana Šojat Kuči: Ničiji sinovi (Fraktura, 2012)
Posle “Unterstadta”, još jedan opsežan porodični roman iz produktivne radionice osječke autorke, ali sada smešten u savremeno doba i dominantno posvećen jednom bračnom paru. Novinu donosi instaliranje ukrštenih pripovednih perspektiva: naizmenično se smenjuju unutrašnji monolozi supružnika, dok je vremenska kompaktnost radnje razbijena korišćenjem asocijativnog principa kojim se pripovedanje prostire i na završne dve decenije XX veka.
Marko je operski pevač, učesnik rata sa PTSP sindromom i hronični alkoholičar, Sanja – ekonomistkinja za bankarskim šalterom, nesposobna da prekine agoniju braka sa pijancem. Ivana Šojat Kuči je portretistkinja malograđanskog miljea i naravi, sa posebnim autorskim afinitetom ka traumama (istorijske iz prethodnog romana zamenjene su porodičnim, ovde alkoholizam i abortus) i suočavanju svojih junaka sa smrću njihovih bližnjih, pri čemu se posebno ističe fenomen samoubistva.
Već je ovaj fenomenološki konglomerat prvo opterećenje romana, jednako kao i svođenje povesti svakodnevice na kontinuitet konflikata i umiranja. Izvedena je konvencionalna jednačina koja povezuje sindrom posleratne neprilagođenosti, alkoholizam i suicid, mada se pijanstvo kaštiguje kao društveno normalizovan običaj, dokaz muškosti i neizbežan ritual koji prati jednako dokolicu kao i slavlje i žalost. Ipak, u fokusu naracije je suštinsko razmimoilaženje dvoje ljudi kojima je brak mučni teret a ne utočište. “Ničiji sinovi” su roman bez klasičnog zapleta, sa nizom ponovljenih situacija koje potcrtavaju zaparloženost i teskobu supružnika koji podnose ono što ni ne pokušavaju izmeniti, slabovoljno odlažući neminovnost raskida. U toj nameri roman je najbolji: iznutra osvetliti kako junakinja trpi ono sa čim ne ume da se nosi, svesno mada nevoljno, uz nedoumice, mrzovoljno povlačenje u sebe što će, kao potisnuti bezizlazni konflikt, kulminirati njenim pokušajem samoubistva.
Sa likom Marka autorka se najpre upisala na podužu listu savremenih hrvatskih prozaista koji su o ratu pisali u širokom rasponu od akcione proze i lične traume do slojevite hronike i kritičke dekonstrukcije ili bizarnih travestija. Tehnika unutrašnjeg monologa za lik Marka deluje kontraindikativno: on je logoreični cinik, ali ne i neko ko rado i javno ponire u introspekciju. Tragička melodrama ovog odnosa, kao i neželjena ironija ove tehnike, jeste u tome što supružnici nisu u stanju jedno drugom da saopšte ono što saopštavaju čitaocima.
Savremene romane o ratu možemo podeliti i po tome deluju li subverzivno, neutralno ili afirmativno u odnosu na politički i medijski mejnstrim diskurs o ratu. Oba romana Ivane Šojat Kuči grade naraciju koja se gotovo stapa sa uglom gledanja likova: sem usputnih natuknica, strukturno nema mesta empatiji za tragediju druge strane, u “Unterstadtu” partizana – pobednika i kolonizatora; u “Ničijim sinovima” lokalnih Srba, koje reprezentuju dva tipa: oni koji su pre početka rata izbegli iz grada da bi ga kasnije granatirali i oni koje je sredina revanšistički izgnala. Gradsko kazalište u “Ničijim sinovima” pozornica je gotovo tradicionalnog poraza provincijskih intelektualaca, mesto jalovih tirada i neobavezujućih ispovesti.
Razlivenost radnje, opetovanje dramaturških efekata, multiplikacija sličnih porodičnih sudbina, izostanak subverzivne društvene anamneze, uporna podrobnost fabule koja guši liričnost…, učinili su da roman preplavi atmosfera malograđanske trivijalnosti koju posreduje i da postane nalik TV noveli koja se svojom pričalačkom pasijom otrgla kontroli.