San o ukrštenim svetovima
Filip David: Princ vatre, sabrane i nove priče (Fraktura, 2013)
Postoje autori čija literatura stoji u senci njihovog javnog angažmana, bazične profesije ili njihove intervjuerske predusretljivosti. Takav je i Filip David (Kragujevac, 1940), dramaturg i dugogodišnji urednik Dramskog programa TV Beograd, jedan od pokretača Foruma pisaca, antiratnog i antinacionalističkog kruga intelektualaca iz 1990-ih, “promoter” Konstantinovićeve “Filozofije palanke”, najotporniji član književne četvorke koju su činili još Kiš, Pekić i Mirko Kovač. Frakturin poduhvat sabiranja priča Filipa Davida više je nego omaž piscu skrajnutom u vlastitoj sredini, to je prilika za novo, za mnoge i prvo, čitanje priča pisca širina čije imaginacije se može skromno stisnuti u konvencionalni žanrovski termin: prozna fantastika.
Priređivač “Sabranih priča”, Seid Serdarević, opredelio se za slobodan pristup jednog krupijea koji je na svoj način na oko 300 strana izmešao Davidove priče objavljene u tri knjige (“Bunar u tamnoj šumi”, 1964, “Priče o stvarnom i nestvarnom”, 1969. i “Princ vatre”, 1988), dodavši dva fragmenta iz Davidovog romana “San o ljubavi i smrti” (višestruko upitan čin) i četiri neobjavljene priče. Ja sam zainat priče hronološki čitao, ponajviše u želji da sebi dočaram evoluciju jednog pisma, čije ozračje je išlo od Kafke i Poa, preko Borhesa i Babelja do Singera, možda Grosmana. Početno kreiranje zlokobne atmosfere i tragičnih ishoda granalo se preko motiva ukrštenih svetova u kojima san jednog lika predstavlja životnu stvarnost za drugog i motiva seobe duša i večitog vraćanja istog. U pričama duše pokojnika vapiju više za osvetom i realizacijom neuslišanih nagona nego za pravdom, deluju anđeli uništenja ili zla kob uprkos dobročiniteljstvu pojedinaca, umetnost zavodi iluzijom nestvarnog, jednako kao san, muzika najavljuje upliv onostranog.
U ranim pričama uticaj pročitane literature je jači. Tu su kafkijanski likovi-životinjice u tihoj tenziji sa likom oca, ponavljaju se zloslute situacije koje počinju ponoćnim odlaskom od kuće i susretom sa demonskim prikazama. U druge dve knjige češći je bokačovski model “logorskih” priča koje pripovedaju slučajni namernici, ali, zanimljivo, dužina priča ostaje ista, a hronotop jednako ovlašan. Sem jevrejskih imena likova, milje priča je redukovano dočaran, psihološka motivacija svedena na ono nužno, što otvara put za simboličko tumačenje, koje ipak nije cilj Davidovih priča. Kulturni kontekst priča od druge knjige se znatno širi, zajedno sa opsegom fantastike koja se kreće između indukovanog ludila likova i neobjašnjivosti događaja, neraščitljivog tajanstva sveta i predestinirane tragike.
San ostaje centralni fenomen svih Davidovih priča, nezavisno od perioda njihovog nastanka. Snovi predstavljaju paralelnu stvarnost u koju je moguće ući, ali i lavirint iz kojeg je teško ili nemoguće naći put van, koridor ka onostranom, ljudska podsvest ili prostor za nesputano delovanje nagona, oblik predskazanja, zvučnik za glas mrtvih. Mit, humor, teološke zavrzlame, ironični obrti, uopšte obrt kao neočekivano razrešenje koje potpuno izvrće značenje na kraju priče na naličje, motivi su i postupci za kojima Filip David retko poseže. Najraznovrsnije su priče iz druge knjige, poput antologijskih “Priča o turskom časovničaru”, “Crne Indije” (mirne duše bi mogao da je potpiše i Viktor Peljevin) ili “Dajmona” koji se može pročitati i kao satiričan kontrapunkt javnom angažmanu (zlo nije banalno već neobjašnjivo i nepopravljivo, ali ponovljivo; otuda je protivljenje zlu nesuvislo).
Filip David je odmeren i nepretenciozan prozaista opsesivnih tema, autor skrupulozne erudicije, čija je fantastika bitno obeležena demonskom jezom i drhtanjem.