Noć i magla
Od proslave dvadesetogodišnjice BiH entiteta Republike Srpske, u zimu 2012, ostao mi je neprijatan osećaj koji se intenzivira svake godine početkom januara, da bi uoči Sv. Stefana doživeo pravu kulminaciju. Okidač za to je uglavnom neki istup Milorada Dodika ili izjava visokih funkcionera Republike Srbije i njenih crkvenih velikodostojnika. Ovog puta, to je krenulo sa božićnom poslanicom patrijarha Irineja, koji uvek predoseti koji bi deo temelja naroda trebalo pojačati u danima punim magle. Srećom pa se nije radilo o okrugloj godišnjici, koja je pre dve godine odnela i nove žrtve, kako bi se potvrdila stabilnost i neprikosnovenost ovog BiH entiteta koji, poduprt srbijanskom politikom, već decenijama živi u iluziji državnosti. Scenario je uvek isti, najpre neko kaže nešto o važnosti očuvanja svekolikog srpstva (Irinej), onda Milorad Dodik objasni da je cilj tog entiteta potpuna samostalnost, nakon čega počne okupljanje srpskih glavara; međutim kada neko sa strane podseti na nemilu prošlost i genocid, Dodik podiže nivo borbene gotovosti na najviši nivo i preti celom svetu, prebrojavajući srpske žrtve u bosanskom ratu.
Ukoliko nekog mogu da pojure u neposrednoj blizini, kao pre dve godine Andreja Nikolaidisa i Sretena Ugričića, onda se to obavi u maniru borbe protiv svetskog terorizma, koji na Balkanu preti pre svega iz redova pisaca. Uostalom, jedini pisac koji je u RS-u prihvaćen je Andrić i to onaj njegov “srpski segment” oličen u priči o Njegošu, Otomanima i, naravno, o mostu i (srpskoj) žrtvi. To su beogradski filolozi i fundirali u svojim interpretacijama, dok im RS služi kao odlična tezga i poligon za školsku demonstraciju andrićologije. Zbog čega Andrićeva “Prokleta avlija” nije uzeta kao književna paradigma RS-a, jer bi prema brojnim logorima za nesrbe koji su postojali na njegovoj teritoriji zaista mogla da prenese nešto od istine, koja sada samo gerilskim čestitkama može da se unese u slavljenički diskurs godišnjice. Naime, ove godine su na adresu Milorada Dodika i njegovih najbližih saradnika stigle čestitke sa strašnim prizorima iz Srebrenice uz podsećanje: “Ako obeležavate Dan Republike Srpske, ne zaboravite – ovo su njeni temelji!” Sve je to prilično uznemirilo miran san političara RS-a, ali nije skrenulo s puta srbijansku delegaciju koju je trebalo da predvodi premijer Ivica Dačić, koga je sprečila magla da sa Surčina poleti put banjalučkog ćevapa. Zato je ostatak beogradske delegacije sa ministrom Ivanom Mrkićem i ministarkom Zoranom Mihajlović srećno stigao na svoje odredište, poželevši svojim domaćinima dug i srećan život, bez “morbidnih” podsećanja na prošlost, koju je vicepremijer Aleksandar Vučić ionako dekretom zabranio po dolasku na vlast.
U Beogradu je u isto vreme održan “Koncert na dar” Banjalučke filharmonije, na kome su se sreli predsednik Skupštine Srbije Nebojša Stefanović i predsednik Skupštine RS-a Igor Radojičić. Tom prilikom su se dvojica kolega bratski pozdravila i počastila citatima iz Andrića i Jovana Jovanovića Zmaja. Stefanović je rekao da je “mostove mudrije koristiti nego ih zaobilaziti”, misleći pre svega na “most” između Srbije i RS-a, dok je Radojičić bio nešto prizemniji, pa se poslužio citatom iz Zmajevih “Đulića uvelaka”, kojim profesori književnosti obično đacima pokušavaju da objasne značenje tautologije: “Pođem, klecnem, idem, zastajavam…” U toj pesmi ton je elegičan, a dominantna je atmosfera straha i panike. Radojičić je objasnio Stefanoviću da se dvadeset dve godine RS-a pre mogu opisati ovim Zmajevim stihovima nego Andrićevim mostovima, koji su kao i glagoli pobrojani u navedenom stihu takođe tautološki, jer idu ka Banjaluci a ne ka Sarajevu, gde bi jedino mogli zadobiti svoj pravi smisao.
Zanemarivši ovu činjenicu, Dodik je sa svojom svitom obeležio godišnjicu svog entiteta i podelio tradicionalno ordenje. Jednu od tih lenti, pre dve godine je poneo i bivši predsednik Srbije Boris Tadić, viđen kao liberalni političar nesvestan temelja RS-a. Nakon njegovog iskustva, Vučić je bio daleko oprezniji u komunikaciji sa prekodrinskim Srbima, u čijem ratu je i sam učestvovao kao propagandista. Međutim, samo godinu dana kasnije, obnovljen je savez sa Dodikovim entitetom i to se ovih dana pokazalo nastavkom iste srbijanske politike, koja podržava Dejtonski sporazum ali uredno pozdravlja godišnjicu RS “državnosti”. Zbog toga je gerilska akcija sa čestitkama bila dobrodošla Dodiku kako bi objasnio razmere mržnje prema RS-u. On je ove čestitke okarakterisao kao “promociju mržnje netrpeljivosti”, naglasivši da “onaj koji mrzi ima problem, a ne onaj kome je mržnja upućena”. Naposletku je zaključio da će “s dostojanstvom slaviti Dan RS-a i da od toga neće odustati”. Zbog toga je naredio da se istraži ceo slučaj, slično kao pre dve zime kada su puške Boleta Stanišljevića poslate u Beograd na veštačenje, da bi direktor policije Milorad Veljović na koncu ustanovio da je otkriveno “mnogo otisaka prstiju” na oružju i da se sa tim “ne sme šaliti”. Boletovo oružje i gerilske čestitke ostaće kao paravan za kriminal, korupciju, razorenu ekonomiju, neslobode neslućenih razmera u manjem entitetu BiH. Naravno, i za odsustvo bilo kakvog suočavanja sa prošlošću. RS je u Novu godinu ušao sa ogromnim deficitom od 400 miliona maraka, dok će četvrtina ukupnog budžeta biti usmerena ka vraćanju dugova.
Dodik je pored pronalaženja misterioznih pošiljalaca “morbidnih čestitki” obećao javnosti stabilnost i dolazak novih investicija, naglasivši da je RS danas bezbedan za sve građane koji u njemu žive. Sasvim je moguće, jer je RS tokom rata etnički očišćen, pa je priča o pravima manjina suspendovana zauvek. U tom BiH entitetu danas su ugroženi novinari koji pokušavaju da kritički pišu o vlasti, radnici koji ostaju bez posla, ljudi na socijalnom rubu. Takođe, niko ne pominje prava onih ljudi koji su prognani iz RS-a, čiji su članovi porodica ubijeni u vreme stvaranja temelja RS-a, a čiji je pomen zauvek zabranjen u Dodikovom entitetu noći i magle.