Let iznad plavetnila
Marko Sosič: Balerina, balerina (Arhipelag, 2010)
Roman Marka Sosiča “Balerina, balerina” objavljen je 1997. godine, da bi se u srpskom prevodu pojavio u okviru edicije “Sto slovenskih romana”, dakle kao jedno od deset proznih dela koja su, po mišljenju stručnog žirija, obeležila u Sloveniji period od pada Berlinskog zida do danas. Ta naknadna perspektiva o reprezentativnosti udružena je sa činjenicom da čitamo roman koji je nastao u Trstu, gde autor živi, na jednom jezičkom hibridu koji pored slovenačkog standardnog jezika sadrži dosta pučko-govornog idioma, kao i italijanskih fraza.
Možemo razdvojiti tri plana Sosičeve pre novele nego romana, ako ovaj termin i dalje označava proznu strukturu manje složenosti od romana a razuđenije zamisli od priče. U prvom planu fokus je na naratorki, koju upoznajemo pod nadimkom Balerina, koja je zamišljena kao mentalno zaostala osoba. Naporedo sa izborom i oblikovanjem naratorke stoji drugi, poetički plan, tj. izbor modernističke tehnike pripovedanja, koja se trudi da bude bliska saznajnim i opažajnim sposobnostima osobe čije intelektualne sposobnosti nisu na nivou njenog uzrasta. Jedno poređenje se samo po sebi nameće, sa Foknerovim romanom “Buka i bes”, čiji je narator idiot Bendži, a njegova svest platno po kome se narativno projektuju njegova opažanja i doživljaji. Slične postupke su primenjivali i naši autori tzv. stvarnosne ili neonaturalističke proze krajem 60-ih i tokom 70-ih godina prošlog veka.
Sosičeva Balerina se izražava u kratkim rečenicama i u stalnom aktivnom prezentu koji briše granicu između budućeg i prošlog, i bez ikakve samosvesti, što stvara utisak potpune emocionalne ravnodušnosti pripovedanja. Repetitivne rečenice upućuju na radnje koje se ponavljaju, svedočeći o unutrašnjem stanju naratorke: Balerina se svakog jutra upiški u krevet, često peva pesmu “Volare”, popularni šlager čiji je tekst napisao Domeniko Modunjo (pravi naziv pesme je “Nel blu, dipinto di blu” ili “Plavetan u plavetnilu”), u nastupu anksioznosti razbija posuđe. Takođe posredno, iz ovog zamućenog i rastrzanog pripovedanja saznajemo detalje o svakodnevici Balerinine porodice, ali i istoriji slovenačke zajednice u Trstu, što predstavlja treći sloj Sosičeve novele.
Moguće je uspostaviti analogiju između pozicije uskraćene individue i kolektivne pozicije jedne manjinske zajednice. Obe su indukovano autistične i podložne delovanju represivnih mehanizama u tuđoj sredini, koje su mnoge Slovence motivisale na emigraciju, čak do Australije. U rečima šlagera koji Balerina peva krije se simbolika njenih težnji koje nije u stanju da izrazi na konvencionalan način: leteti iznad svakodnevnih ograničenja, doseći plavetnilo neba ili mora, koje priziva ozdravljenje i nedostajuću porodičnu harmoniju. Balerinina naracija prekoračuje za jedan dan i trenutak vlastite smrti, što je čudno odstupanje od realističke logike naracije, čime se zaokružuje jedna tegobna egzistencija koja nikada nije dosegla punu svest o sebi samoj.
Simbolika Sosičevog romana, iako sentimentalna i jednostavna, ipak je plasirana bez patetike. Čak ni pripovedna tehnika ne pati od želje da previše zagorča čitalački trud tako što bi nas uvlačila u rukavce i mutne i neraščitljive dubine jednog osujećenog uma. Nije lako reći koliko je “Balerina, balerina” Marka Sosiča značajan roman, možda je to više za slovenačku književnost kao primer književnosti nastale u bliskom egzilu. Generalno, roman pripada izdanku modernizma, okasnivši dosta posle svoje epohe i ne odudarajući previše od dela srodne poetike. Tiho svedočanstvo neveselih uskraćenosti.