Nema zemlje za pesimiste
Vladimir Arsenijević: Ovo nije veselo mesto (Laguna, 2014)
Posle potcenjenog romana “Let”, koji se prošle godine nije obreo ni u najširem izboru za NIN-ovu nagradu, Vladimir Arsenijević (Pula, 1965) je nedavno objavio svoju zbirku priča, začudo prvu posle pet romana, ratnog dnevnika i knjige eseja. Arsenijević je autor koji se rado prepušta inovacijama: bilo koautorskoj saradnji, bilo srazu proznog teksta i stripa A. Zografa (u “Išmailu”, 2004) ili kratkih priča i ilustracija Valentine Broštean (u knjizi “Minut” iz 2011).
Upravo će “Minut” biti reizdat kao “poklon priča” u novoj knjizi “Ovo nije veselo mesto”. Izdavački potez za pohvalu (platiš jednu a dobiješ dve), međutim bonus je knjigu učinio još heterogenijom. Kao da se nekome učinilo da je prvih pet priča nedovoljno, ili su pak poželeli da “Minut”, izvorno štampan kao alternativno izdanje, dobije svoj drugi život u infrastrukturnoj mreži moćnog komercijalnog izdavača. Dvadeset i pet kratkih priča, po jedna za svaku vremensku zonu, od pacifičkog ostrva Haulend do Amundsen-Skotove stanice Južnog pola, koje je autor zamislio tako da predoče jednominutnu radnju. Prozni fragmenti su fokusirani na trenutke koji sažimaju životno iskustvo dato često iz tačke njihovog okončanja, recimo pri zemljotresu na Tahitiju ili od moždanog udara u Lisabonu. I likovni deo je delimično autonoman; funkcionalne ilustracije priča su celine samosvojne u spoju realističkih detalja, pop-kulturnih referenci i prosedea karakterističnog za animirani film ili reklamu.
Nove priče se poetički kreću od postmoderne biografske mistifikacije do psihološkog realizma. Neprežaljeni restl iz romana “Let”, povest o međuratnom strip crtaču Petru Buhi, oblikovana je kao rečnička odrednica sa sve insertima iz stripa i fotografijama. Najslabija je priča o grupi beogradskih skinhedsa koja ubija turistkinju iz Koreje, slučajno zalutalu na Novom Beogradu. Sve je pojačano i gotovo stereotipizirano: ksenofobija očas posla nevinim povodom preraste u ubilačku orgiju nad nemoćnom i majušnom Azijatkinjom. Oscilirajuća priča je i “Svirepost”, o sredovečnom američkom bračnom paru koji pokušava da svoju emocionalnu prazninu i čamotinju nadomesti svingovanjem sa mlađim partnerom iz oglasa. Tu su sintetizovana dva motiva, oba vrlo jaka i samodovoljna, gubitak deteta u saobraćajnoj nesreći i međusobna udaljenost supružnika. Završetak donekle spasava priču: muževljevo očajničko posezanja za suprugom prerasta u divlji koitus, nasilan i gotovo silovateljski, čime se poentira bezizlazna zaglavljenost ovog para.
Bolja priča je “Song to Mr. G”, inspirisana biografijama dvojice slavnih rok kantautora, Vudija Gatrija i Boba Dilana. Ispričana je iz ugla medicinske sestre u čijoj ustanovi se nalazi bolesni Vudi Gatri, dakle iz ugla osobe koja ne zna ko je bolesnik o kome se sa simpatijama stara, a koju epifanijski dotakne moć muzike koju Gatriju u čast u bolničkoj sobi izvodi Dilan. Najbolja priča je, po svoj prilici autobiografska, “Crocodiles”, smeštena u London 1984. godine. Mizanscen je kameran, a sadržaj naracije neonaturalistički: narator je mladi podstanar iz SFRJ, stanodavka opora Poljakinja u stalnom verbalnom klinču sa svojim 30-godišnjim besposlenim sinom. Priča kulminira kada razgnevljeni sin pretuče majku, što naratora prene iz letargije i nagna na pravednički revanšizam prema nasilniku, sutradan dobivši otkaz. U prvom planu je teskoba imigranta koji je došao vođen umetničkim porivima u imaginiranom megapolisu, a koji je prinuđen na težak rad i život u ponižavajućem okruženju jedne porodične patologije.
“Ovo nije veselo mesto” je vrednosno neujednačena knjiga. Arsenijeviću više leže duže prozne forme, pa ipak nam je njegov pričački prvenac podario bar dve više nego solidne priče.