Pred ogledalom crne rupe
U prošlonedeljnom istupu Milorada Pupovca u Saboru, kada je osudio govor mržnje na utakmici mladih reprezentacija Hrvatske i Srbije u Varaždinu, rečeno je podosta toga. Mediji su ipak propustili da konstatuju jedan fenomen koji je pratio ovaj nastup i reakcije na njega − od nastanka hrvatske države prvi put je jedan srpski političar podržan u horu od strane svojih saborskih kolega, i to na tako osetljivoj temi kao što su osnovna ljudska prava Srba. Pupovac je inteligentan i samosvojan političar, zna se suočiti s problemom, zna se nositi s argumentima, zna protivnika suočiti s ogledalom, ali je ovo ipak bila raritetna situacija i treba reći koju više o tome.
Oni koji se ozbiljnije bave analizom političkih odnosa upreće prstom u Evropu i naš put u Evropsku uniju, tražeći u tom imperativu podršku Pupovčevim stavovima u Saboru. Ima u tome mnogo istine, ali ti imperativi stoje već godinama pa su unatoč tome mnogi političari profitirali (dobijali glasove) negujući mržnju prema Srbima i govor mržnje prema Srbima. Zašto se situacija promenila tako drastično, barem na deklarativnom nivou? Osim razloga koji leže u stavu međunarodne zajednice, neke su se stvari drastično promenile i u hrvatskoj javnosti, naročito među Hrvatima u Krajini. Ja znam da će ova teza naći mnoge oponente među čitaocima, ali moje vlastito iskustvo daje mi pravo da tvrdim da je to tako.
Treba reći da ozbiljnijeg povratka Srba u Krajinu neće biti. Za proteklo vreme Srbi iz Krajine raselili su se po svetu i izgubili vezu sa zavičajem koji je prestao postojati. Zavičaj su izgubili i Hrvati iz Krajine, jer nema ljudi koji su zajedno sa njima činili zavičaj. Nema čak ni pejzaža koji je nakad činio zavičaj. Livade, njive, voćnjaci… sve je postalo šuma, ono što je bilo urbano prestalo je to biti. Krajina danas egzistira kao crna rupa u Hrvatskoj, u urbanom smislu, u populacionom smislu, u razvojnom smislu. Krajina je pribežište očajnika koji nemaju nigde drugde, koji su odbačeni tu da umru, koji se ne razumeju sa bližnjima.
San hrvatskih nacionalista da će posle konačnog rešenja srpskog pitanja hrvatska dijaspora masovno naseliti Krajinu više niko ozbiljan ni ne pominje. Perspektiva Hrvatske je da bude useljenička zemlja. Hrvatska jedina poseduje komad neurbanizovanog Sredozemlja. Pošto je taj deo Sredozemlja jedan od najlepših delova Evrope, urbaniziraće ga oni koji u Evropi i svetu budu imali najviše novca. I Krajina će ponovo biti urbanizovana i naseljena, ali ne od Srba i Hrvata, jer takva kritična masa ni u jednom ni u drugom narodu ne postoji.
Pred ogledalom crne rupe uspostavlja se osnovna istina: niko nije imao viziju. Konačno rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj je nepolitičko rešenje, jer akteri nisu ostvarili nikakav politički interes. Mislim da tu leže razlozi jednodušne podrške Pupovčevim stavovima u Saboru.
Dva naroda koja su imala viševekovnu zajedničku istoriju, mnogobrojne zajedničke veze (naročito rodbinske), koji su imali zajednički humor, zajedničke običaje, zajednički mentalitet, razdvojila su se u jednom krvavom ratu na štetu svih. Ostao je prazan životni prostor da svedoči o nedostatku duhovnosti i političke vizije. Pred ogledalom crne rupe ne možemo ne prihvatiti te istine. Onih koji se tome odupiru sve je manje i manje.
Milan Trbojević