Dvojbe i iskušenja jednog patrijarha

Pavle, patrijarh srpski, preminuo je u Gospodu prošle nedelje. Smireno, u snu, u svojoj 96. godini, kako bi i priličilo jednom hodajućem svecu. Kamo sreće da mu je poslednjih dvadeset godina života bilo tako mirno i Hristu posvećeno kao sve one prethodne godine u smirenom monaštvu, od 1947, kada se ostrigao.

O njegovoj biografiji manje-više poznato je sve, pa se na njoj nećemo zadržavati. Zadržaćemo se na onome o čemu se u Srbiji nerado govori: o bolnim dilemama, izborima i iskušenjima koja su ovog slugu Božjeg snašle za njegovog mandata kao patrijarha.

Nije bilo čoveka manje vičnog i manje željnog uloge patrijarha. Neko je od episkopa priznao da je Pavle bio jedini od njih kome nije bilo do te mitre, ali je izabran – po svemu sudeći – intervencijom Duha Svetoga, koja se ritualno zaziva pred svako zasedanje Arhijerejskog sabora. E, tom prilikom, 1990, Duh Sveti bio se odazvao, na opšte iznenađenje. Naime, do Pavla patrijarh Srpske pravoslavne crkve bio je biran tajnim glasanjem Sabora – pa ko dobije više od 50 posto, kao i na svetovnim izborima. Naravno da komunistička vlast to nije “prepuštala stihiji”, kako se tada govorilo, pa se oko izbora Vikentija i Germana dan-danas ispredaju priče od kojih bi Jirži Mencl snimio sjajan film, nalik na čuveni “Zločin u noćnom lokalu”. Jedan matori udbaški lisac pričao mi je o ucenama, podmićivanjima, kompromitacijama, obećanjima i pretnjama.

MEĐUNASLOV: Nesklon vlasti i bogatstvu

Pred Pavlov izbor Sabor je promenio pravila: birali su tri kandidata, a onda između njih patrijarha izvlačili žrebom (iz kamilavke valjda), da bi Duh Sveti lakše došao do izražaja. “Nikakav problem”, rekao je taj udbaški lisac, “ako su sva trojica naši”. Barem jedan nije bio.

Tako je Bog odlučio da Svoju previšnju milost iskali baš na tom asketskom, dobroćudnom i veselom monahu, nesklonom vlasti i bogatstvu, ali zato punom Hristove ljubavi. Pavle je u Patrijaršiji i van nje bio čudo neviđeno: zaticali su ga kako na vrhu velikih merdevina menja sijalice u visokim i mračnim patrijaršijskim hodnicima (nove sijalice kupovao je sam); užasnute đakone, sekretare i vikarne episkope tešio je odozgo da je tako navikao. Uspešno je izbegavao službene automobile i ostale parafernalije svog visokog položaja: umeo je veoma vešto da izmakne iz Patrijaršije i da se trolejbusom vozi gde je namerio (uvek je kupovao karte). Svojim očima sam ga pre nekoliko godina video kako veselo skakuće kroz Vrnjačku banju sa sve pastirskim štapom i blagosilja zabezeknute prolaznike; došao je međugradskim autobusom. Takav je bio do smrti: kažu da se prošle godine jednom probudio u bolesničkom krevetu na VMA i video nekakva dva mlada monaha kako se mole u podnožju kreveta. “Deco”, upitao ih je, “jeste li vi iz Udbe ili ste pravi monasi?” Kad su rekli da su monasi, oterao ih je u manastir, pa neka se tamo mole.

Takav je čovek, dakle, došao na čelo Crkve u najnezgodnijem mogućem trenutku: crkveni knezovi već su bili podlegli Miloševićevoj sablazni, pastva je bila u nacionalističkoj euforiji, opozicija je uzbunjivala narod. Već nakon nereda od 9. marta i Miloševićevog neuspelog državnog udara, Pavle se susreće sa prvim iskušenjem: Slobo ga nagovara da utiče na studente koji sede na Terazijama, ne bi li se razišli. Pavle dolazi među njih, dočekan pozdravima “Pajo, majstore!”, ali studenti ne popuštaju. Dan-dva kasnije, Pavle je shvatio da mu je mesto među tom decom, a ne kod Slobe na kanabetu. Onda počinje rat u Hrvatskoj i Pavle će – duboko sam u to uveren – shvatiti da se našao na čelu čopora s kojim mora da zavija, štogod on o tome mislio. Crkveni knezovi dezertiraju i napuštaju pastvu; mitropolit Jovan bez zemlje i vascele Italije među prvima. U celoj Hrvatskoj (bez Martićeve Krajine) ostaju dva-tri sveštenika; tako će biti i u Bosni za koji mesec. Ta bežanija sveštenstva, arhijereja i monaštva bila je velika kompromitacija Crkve, možda najveća ikad. Atmosfera u Patrijaršiji nalikovala je rimskoj Kuriji u doba pape Aleksandra Šestog Bordžije; falio je samo otrov i bodež u jednom od mnogih mračnih hodnika. Dobri oci episkopi otkrili su debele džipove (poklone komandanta Arkana), država im se ulizivala, bosanski Srbi su pravoslavlje proglasili državnom religijom uz prateće beneficije. Jednom je Pavle kroz prozor Patrijaršije ugledao sve te džipove, “mercedese” i “audije” kojima su se dovezli članovi Svetog Sinoda i rekao: “Sva sreća da su, kao monasi, položili zavet skromnosti i siromaštva. Šta bi tek bilo da nisu?”

MEĐUNASLOV: Protiv simonije i filetizma

Dvadeset godina na prestolu Prvog među jednakima Pavle je proveo u borbi sa dve strašne jeresi: simonijom i filetizmom. Simonija je (ukratko) kad crkva podlegne iskušenju ovozemaljskog bogatstva; filetizam je žrtvovanje univerzalnosti Hristovog nauka plemenskom interesu (opet ukratko). Na Pavlove oči dobri oci episkopi bogatili su se, zidali luksuzne dvore i kupovali sve skuplje automobile; nekažnjeno su sablaznili dečicu i blagosiljali zlikovce; bestidno su se njuškali sa dželatima i izdajnicima sopstvenih vernika. Huškali su na rat, praštali zločine protiv suseda, blagosiljali svetlo oružje ratnih zločinaca, uzdizali svoj narod iznad svih drugih naroda, proglašavali jereticima svakoga ko ne pripada njihovoj Crkvi. Njima je ekumenizam bio i ostao arhijeres; njima su čak i ruski i vaseljenski patrijarh sumnjivi; jedino je njihova vera istinska i prava. Pavle je morao da bude patrijarh Crkve u kojoj su Pahomije i Filaret episkopi, a Nikolaj svetac. U Banja Luci je krajem 1993. pred invalidima zavapio: “Budimo ljudi, iako smo Srbi!”; nije pomoglo.

Pavle je sa hladnim neodobravanjem odbio Arkanovu priču da je “patrijarh naš vrhovni komandant” i obezbeđenje koje mu je nudio. Sa Miloševićem se razišao ubrzo, mada mu je 1993. na onoj Karadžićevoj jahorinskoj skupštini pokušao da pomogne, samo mira radi. Tokom demonstracija 1996-1997. probijao je policijske kordone na čelu studenata, uz njihove ponovljene usklike “Pajo, majstore!”. Stao je uz DOS tokom oktobarskog prevrata 2000. I sve to vreme propovedao je ljubav Hristovu, praštanje i mir.

Kad je pao u postelju, raspojasani crkveni knezovi dva puta su pokušali da iznude od njega ostavku, crkvenom Ustavu uprkos (patrijarh je doživotna funkcija); odbio ih je. Nisu mogli da se strpe ni tih par godina, jer su se odnosi snaga u Sinodu menjali, pa je neko mogao i da izgubi priliku da se domogne trona. Kada je napokon predao izmučenu dušu Bogu, nastao je cirkus u kome se u licemerju takmiče Država i od nje navodno odvojena Crkva. Sve to liči na onaj početak Tacitovih “Anala”, stanje posle smrti Avgustove: oci senatori se sa pola lica smeju, a sa pola plaču, pokušavajući da ostave utisak kako im je žao Avgusta i kako se raduju Tiberijevom dolasku na vlast, a ustvari je obrnuto.

Sada se javlja situacija nadasve zanimljiva: neko od dobrih otaca episkopa odmah je rekao da će se na izbor novog patrijarha (jedino što ih zanima) čekati do maja. Crkveni Ustav, međutim, jasno kaže da se novog patrijarha ima izabrati u roku od tri meseca od smrti prethodnog. Onda se jedan drugi episkop javio da podseti na tu okolnost; “sabornost”, ta vrhunska vrednost srpstva vascelog (zamena za komunističko “jedinstvo”) očito ne stoji najbolje. Izgleda da ćemo se načekati dok iz patrijaršijskog dimnjaka ne pokulja beli dim, teško nama.