Intervju: Aleksandar Stojković, Goribor

Prije tri godine pitao sam te kakve su šanse da se jedna rock grupa iz male sredine kao što je Bor probije na državnu odnosno regionalnu scenu. Rekao si da je to svima podjednako teško. U međuvremenu je Goribor nadišao Bor i Srbiju, osvojivši kritiku i publiku cijele regije. Osim odličnoj glazbi i sjajnim stihovima, čemu pripisuješ taj uspjeh?

– Mislim da ostavljamo dobar utisak na koncertima, a tu je recept jednostavan, izađeš i daš svoj maksimum u datom trenutku. Kakvi god ljudi bili, naravno ako izuzmemo profi kenjatore, oni cene trud, a na bini se to vidi i, što je još bitnije, oseti.

Sklon sam uspjeh Goribora pripisati prvenstveno tvojim stihovima kojima si iskreno, na svoj specifičan način, dotaknuo tisuće duša koje su se pronašle u njima. Bi li ti bilo draže da su tvoje pjesme ostale u knjizi pa da te slave kao pjesnika ili to što si ipak rock zvijezda, ma koliko to pomalo sarkastično zvučalo?

– Uh, iskreno, svejedno mi je. S obzirom na to kakva je situacija i kolika je zainteresovanost za ovakvu vrstu izražavanja, bilo kakav vid ostvarene komunikacije smatram uspehom. Knjiga ili CD, kome šta odgovara… Mislim da nema tu nikakve priče o rok zvezdama i slavljenju pesnika, svi smo mi manje-više u sličnim govnima i ispomažemo se međusobno da bismo nekako ostali normalni, da ne kažem preživeli.

Dve zbirke poezije

Prije izdavanja prvog službenog albuma Goribora za “Dancing Bear” imao si objavljenu knjigu poezije “Svet je moj ali ima vremena”. U međuvremenu si objavio i novu zbirku “Princ bez horsa”. Jesu li pjesme koje pišeš tvoj neki ispušni ventil ili komad umjetnosti kojim se svakodnevno hraniš?

– Sa pisanjem sam krenuo još u srednjoj školi i to je sad već sastavni deo mog života. Uvek imam neke papire, sveske sa sobom. To je za mene kako hrana tako i igra, nikad se ne silim, ne pišem po principu: e, svakog dana moram nešto da napišem… Ne, prosto živim i onda dođe trenutak, sednem i napišem nešto. Ponekad iz različitih perioda, različitih pokušaja sastavim celinu, ali dešava se i da krenu misli i reči, od početka sve do kraja. To je taj magični zanos i zaista spada u neke najlepše momente života.

Možemo li u dogledno vrijeme očekivati neko tvoje prozno djelo?

– Ulazimo u novu zimu. Ostaje da se vidi, ono što sigurno znam je da ću pokušati.

Goribor je ostvario nevjerojatan uspjeh u cijeloj regiji. Od finala Art & Music festivala u Puli pa nakon objavljivanja albuma izuzetno ste puno nastupali. Možeš li komparirati reakciju publike u Boru, Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani…?

– Još nismo svirali u Sloveniji zbog viza, a nažalost ni u BiH. Uglavnom nam dolaze ljudi koji su upoznati sa našim materijalom i pričom, tako da su reakcije uglavnom iste. Malo se pleše, malo se sluša, malo peva, neki urlaju, neki mantraju i tako…

Tko sluša Goribor? Kakva publika dolazi na vaše koncerte?

– U početku je dominirala publika godišta kao što smo i mi i starija. Sad se polako pojavljuju i neke mlađe generacije.

Reakcije na izlazak vašeg albuma bile su isključivi hvalospjevi. Jesi li očekivao takav prijem albuma od strane kritičara, ali i publike?

– Posle nastupa na Art & Music festivalu u Puli i reakcija, kako kažeš, kritičara i publike, znao sam da postoji neka šansa za nas na sceni. Sve što se desilo bilo je isključivo zbog naše muzike, bez ikakvih manipulacija, i to je bio dobar, zdrav znak… Znalo se dobro, tada kao i sada, da je to što nudimo naše i da to niko ne gura veštački. Kažem, bio je to zdrav znak i zaista sam zahvalan svim ljudima koji su kasnije pomogli, uprkos svemu, da se taj materijal lepo obradi i objavi.

Muzikom do novih prijatelja

Kontaktiraju li te nepoznati ljudi mailom? Prilaze li ti nakon nastupa? Što ih zanima? Što ti govore?

– Pa da, to je normalno i ja se trudim da kad god mogu ostvarim kontakt. Sa nekima od njih sam, mogu reći, postao i prijatelj. Razmenjujemo muziku, bistrimo i mutimo o svemu i svačemu, idemo na koncerte… To je jako lep deo ove priče, priznajem.

Prvo ste ostvarili uspjeh u Hrvatskoj, a tek potom u Srbiji odnosno Beogradu. Što danas misliš o tom neobičnom putu ka vrhu?

– Put ka vrhu?! Ne znam, ne zamaram se tim pitanjem. Bitnije mi je da nastavimo sa kvalitetnim radom i da se muvamo po regionalnim binama još neko vreme.

Živio si u Boru, Londonu, u Beogradu, Zagrebu… Gdje se najbolje osjećaš? Gdje bi volio živjeti?

– Ah, to sačekajte kad i ako napišem roman. A voleo bih da živim u pristojno toplim krajevima.

 Možeš li živjeti od nastupa ili ipak s vremena na vrijeme moraš potražiti neki posao?

– Uvek se nešto radi. Nažalost, nije to samo slučaj sa muzičarima, mnogi ljudi u regionu, raznih profesija, ne mogu pristojno da žive od svoje plate. E sad, zašto je to tako? Pa tako je.

 Je li Goribor u međuvremenu spremio nove pjesme za novi album i kada ga možemo očekivati?

– Materijal postoji i sad smo u procesu, kako se to kaže, finansijske konstrukcije iliti izvodljivosti. Ja se nadam da ćemo ući u studio na proleće pa bi po toj liniji album trebao da ugleda svetlost dana i noći u jesen-zimu sledeće godine.