Intervju: Miloš Lončarević, koreditelj filma “Duhovi Cite Soleila”

Beograđanin Miloš Lončarević potpisan je kao koredatelj dokumentarnog filma “Duhovi Cite Soleila” prikazanog na Zagreb film festivalu. Film je bez daha ostavio zagrebačku publiku, baš kao i gledatelje širom svijeta. Svi su bili puni pohvala za režiju, ali i za snimateljski posao što ga je zapravo obavio Lončarević.

Zatekavši se na Haitiju kao aktivist humanitarne organizacije Medicins du Monde, on se sa svojom kolegicom Lele našao usred građanskog rata, bilježeći ga iz prve ruke kamerom. Uspio se uvući u srce zbivanja zbog prijateljstva s vođama lokalne bande, dvojicom braće, 2Pacom i Bilyjem. “Pomislio sam da me netko ubacio usred reality showa koji je izmakao kontroli”, napisao je kritičar “Los Angeles Timesa” Patrick Godstein o filmu “Duhovi Cite Soleila”. Redatelj Henry Alex Rubin izjavio je pak sljedeće: “Ovo je jedan od najopasnijih filmova koje sam ikada pogledao. Imate dojam da je redatelj riskirao vlastiti život za svaki kadar.”

Na kraju je sve nagrade i priznanja za film primio redatelj Asger Leth koji je u Gradu sunca (Cite Soleil) proveo svega jedno popodne, dok je Lončarević svakodnevno svjedočio zbivanjima na ulici.

Kako sam upoznao Grad sunca

Misiju organizacije Medicins du Monde na Haitiju odmah ste prihvatili. Zbog čega?

– Profil radnog mesta. Zaista je zvučalo jako zastrašujuće i opasno. To nas je i privuklo. Određenim područjima diplomatske tablice i belci uopšte ne smeju da priđu, ni automobilima. Najveći su problemi bili vezani uz HIV, tuberkulozu, ubistva, kidnapovanja, trafficking… Trebalo je organizovati bolnicu u svom tom haosu. Već prvog dana kada smo stigli, otišli smo na posao. Lele je bila šef misije, ja sam trebao da budem administrator. Odmah nam je prišao Bily sa nekim vojnicima jer je 2Pac u to vrijeme bio u zatvoru. Očekivao je odbojnu reakciju kao i kod dotadašnjih belaca ili lekara na koje je nailazio u Gradu sunca. Ali mi smo bili zaista zainteresovani za njihov život, za njihove razloge, bez ikakvog osuđivanja. Od samog početka smo imali neku pozitivnu vibraciju. Već prve nedelje počeo sam sa Bilyjem da se šetam i da snimam fotografije. Jako je bitno da smo Lele i ja svako jutro išli na posao. Dakle, svaki smo se dan pojavljivali u Gradu sunca. Od ranog jutra do kasnog poslepodneva. Nekada smo i spavali tamo.

To posebno ističete jer to nije baš uobičajeno ili iz nekog drugog razloga?

– Nije bilo uobičajeno, pogotovo ne u toj bolnici. Ko god je pokušao organizovati tu bolnicu, nije redovno dolazio. Osobe iz humanitarnih organizacija provodile bi nekoliko sati tamo. Nisu bili kao mi. Mi smo zaista provodili mnogo vremena tamo.

Pretpostavljam da su Bily i 2Pac u to vrijeme kontrolirali grad sa svojim bandama?

– 2Pac je tada bio u zatvoru, a Bily je potpadao pod drugu bandu. Na neki su način kontrolirali grad. U prvom momentu to se nije toliko osećalo. Viđali smo oružje usput. Sa Bilyjem sam imao prisan odnos, pa mi je on pokazivao oružje i odgovarao mi na sva moguća pitanja. Tek kada je počeo građanski rat, počelo je malo više da se pazi gde se ide i koja je čija teritorija.

Početak građanskog rata

Kako ste uopće odlučili snimati zbivanja u kojima ste se zatekli?

– To se dogodilo vrlo spontano, u nekih mesec i po dana. Upoznao sam Davida Bella, filmaša iz New Yorka koji je na Haitiju bio već petnaestak godina i radio dokumentarne filmove. Upoznao sam i Danca Jorgena Letha koji je tada bio počasni konzul Danske na Haitiju. Njemu sam pokazao svoje fotografije i on je odmah pokazao veliki interes. Pričao mi je o svom sinu Asgeru Lethu koji je tek trebao doći na Haiti. Međutim, bio sam prisniji sa Davidom Bellom. Objasnio sam mu mogućnosti kretanja u Gradu sunca, jer sam bio svestan da je to jako velika retkost u poslednjih deset do petnaest godina. Znači, biti belac i kretati se slobodno Gradom sunca bilo je nezamislivo.

Kako ste uspjeli steći to povjerenje?

– Jednostavno, bili smo u pravo vreme na pravom mestu i poznavali prave ličnosti da nas zaštite kako se ne bi desilo ništa loše. Čitav sklop raznih faktora se desio, da su oni mene tako prihvatili. Od Davida Bella sam uzeo prvu kameru. Objasnio mi je tehničke detalje i zajedno sa njim sam počeo da snimam socijalnu temu − život naselja. Međutim, posle nepune dve nedelje počeo je rat. Negde u to vreme sam išao u zatvor da upoznam 2Paca. Govorio je bolji engleski od Bilyja i lako smo našli zajednički jezik.

Zašto ste išli k njemu u zatvor?

– Iz čiste znatiželje. Zato što mi je Bily pričao o svom starijem bratu, velikom šefu sa velikim kolima i velikim oružjem… Hteo sam da upoznam velikog šefa. Međutim, 1. januara, kada je počeo rat, 2Pac je pobegao iz zatvora. Sledeći put smo se sreli u Cite Soleil i ja sam već imao kameru. U tih nekoliko dana 2Pac i ja došli smo na ideju da pokušamo da dokumentujemo šta se dešava u Gradu sunca. Taj trenutak rasula i nekontrole bandi. Jedna od naredbi predsednika Aristidea je bila da mediji ne smeju da ulaze u Cite Soleil.

Koliko ste bili upoznati s političkom situacijom na Haitiju prije dolaska? Jeste li znali da je moguće izbijanje rata?

– Odrastao sam u Beogradu do 2002. godine. To me potpuno naviklo na oružje, na drogu i na ulične priče, tako da na Haitiju nije bilo nikakvih iznenađenja.

Prijateljstvo sa kriminalcima

Kako ste financirali snimanje filma?

– Dakle, u početku sam imao kameru Davida Bella. Život, stan, hrana, smeštaj i prevoz bili su obezbeđeni od humanitarne organizacije za koju smo još uvek radili. Oni nisu znali da snimam, jer je jedno od prvih pravila humanitarnih organizacija da se ne smeš mešati u politički život zemlje u kojoj radiš. U prvih nekoliko meseci uspevali smo da to prikrijemo. Bilo je ljudi iz nekih drugih humanitarnih organizacija koji su podržavali to što radimo, jer su nas upoznali i znali su kakve smo osobe i da to ne radimo iz loših namera. Bilo je nekih kojih su to osuđivali i cinkarili nas sedištu organizacije u Kanadi. Negde pred kraj misije dobili smo otkaz, ali tada je film već ušao u Hollywood i osigurali smo finansije.

Pretpostavljam da ste to uspjeli zahvaljujući Asgeru Lethu?

– Tačno! Kada je David Bell vidio snimke sa oružjem i sa svim ostalim, izišao je iz projekta, jer je bio svestan da bi ga mogli proterati i zapaliti mu sve što je imao na Haitiju. Povukao se, dok je Asger Leth u tom trenutku bio savršena osoba. Znao sam njegovog oca već dva-tri meseca i postojalo je potpuno poverenje. Mene je saletalo mnogo medija koji su došli zbog rata iz celog sveta. Međutim, moj dogovor sa 2Pacom je bio da materijal koji snimimo nećemo prikazivati u medijima.

U kojem trenutku ste shvatili da će to postati film?

– Ja sam svako toliko slao materijal u Kopenhagen, što iz straha da nas neko ne opljačka što zbog takvog materijala. Film je samo menjao stadij produkcije, financija i važnosti. Za mene snimanje nije bilo gotovo ni onda kada su potpisani poslednji ugovori, jer sam nastavio snimati 2Paca u Dominikanskoj Republici.

Vi ste njemu i Bilyju pomogli da pobjegnu u Dominikansku Republiku?

– Da! Lele i ja smo iskoristili novac koji smo zaradili. Dodali smo još novca iz svog džepa, potplatili smo policiju, izradili im lažne pasoše, promenili identitete i prebacili ih u Dominikansku Republiku. U jednom smo se trenutku isključivo koncentrisali na njihov život tako da su nam postali jako bliski prijatelji.

A činjenica da su bili vođe bandi?

– Nekako je ta činjenica bledela pred onom da su oni kvalitetni ljudi i da bi, da žive u nekim drugim okolnostima, bili nešto sasvim drugo jer imaju talenta, imaju želje. Za razliku od prethodnih vođa bandi, oni nisu koristili drogu, borili su se za ljude, 2Pac se sve više okretao drugim mogućnostima da iziđe iz svega putem muzike, filma, umetnosti, svog talenta… Za mene oni nisu bili klasične vođe bandi, bili su osobe kojima treba dati šansu.

Ulazak u poslovni žrvanj

Odakle ideja da u film uključite i poznatog glazbenika Wyclefa Jeana?

– Zato što je sa Haitija, zato što smo slušali njegovu muziku, zato što smo spontano u jednom hotelu naleteli na neke muzičare koji rade u New Yorku i došli do njegovog broja telefona. Odmah sam se dohvatio telefona, dobio njegov ured, na brzinu objasnio ko sam, šta radim i dogovorio razgovor sa Wyclefom, koji se vidi u filmu.

Koliko ste mogli utjecati na kasniju sudbinu filma?

– Nisam mogao. Desila se jedna vrlo ružna situacija. Očekivali smo pomoć produkcije ili konkretno Wyclefa u vidu muzičkog studija ili bilo čega drugog, ali kada sam nazvao Wyclefa sa Haitija, dobio sa njegove agente koji su mi jako hladnokrvno objasnili koliki postotak filma posedujem i rekli da ako želim pomoć, moram im prodati svoj deo.

Znači tada ste shvatili da ste se našli u žrvnju šoubiznisa?

– Bukvalno. Do tada nisam bio svestan svega toga. Možda sam malo naivno verovao u sve te stvari. Za mene i Lele nije bilo toliko bitna ta produkcija, međutim u Danskoj i Hollywoodu sve se pretvorilo u jedan veliki fancy projekat. To je samo biznis i tu nema mesta za emocije.

Kada ste zadnji put vidjeli Bilyja i 2Paca?

– Sa njima sam se rastao u Dominikanskoj Republici. Ostavio sam im dovoljno novca da ostanu nekih godinu dana tamo, da mogu da iznajme stan i za hranu. Međutim, od samog početka je bilo mnogo problema, jer su svima u Dominikanskoj Republici govorili ko su. Jedne smo noći čak bili opljačkani. Iznajmili su kuću od krivog vlasnika pa su bili izbačeni. Kupili su motor koji je bio zaplenjen od policije… Maler za malerom nam se događao. Već nakon nekoliko nedjelja osetili su se potpuno napuštenima i sa novcem koji su imali kupili su oružje i vratili se na Haiti.

Vi ste se vratili u Srbiju?

– Boravio sam nekoliko meseci u Evropi da bih u januaru 2005. zajedno sa Lele došao u Gonaives, drugi najveći grad na Haitiju, i to iz nekih sasvim drugih razloga, jer su tamo bile velike poplave pa smo otišli tamo u misiju. Posetili smo Cite Soleil, no 2Pac je već bio mrtav, a Bily u zatvoru. Uspeli smo posetiti i neke druge šefove bandi. Nakon toga sam se vratio u Evropu, a zatim u Srbiju i ostao ovde.

Film je doživio čudnu sudbinu?

– Putovao je po festivalima, ali sve su nagrade otišle Asgeru Lethu. On je napravio malu prevaru. Trebali smo biti potpisani kao režiseri − prezime do prezimena. Kada me potpisao kao koreditelja, ja sam bio jako srećan, jer to je ipak bio moj prvi projekat. Nisam pravno znao kako se šta potpisuje. Kada su počeli festivali, primetio sam da je Asger Leth taj koji prima nagrade, a u Gradu sunca je proveo samo jedno popodne. Od cele te priče nekako mi je bila muka.