Romi povratnici sanjaju na nemačkom

U kafiću u Bujanovcu, siromašnom gradiću na jugu Srbije, blizu granice sa Kosovom, grupa mladih Roma ćaska na nemačkom. Svi su rođeni ili su dugo živeli u Nemačkoj, gde su se njihove porodice preselile devedesetih godina, da bi se potom vratili u Srbiju. Neki od njih su se vratili dobrovoljno, a neki su deportovani.
Devetnaestogodišnji Enis Demirović još se seća šoka po dolasku. “Plakao sam danima”, kaže on. “Nisam mogao da se pomirim sa tim da sam sve izgubio; ovo je bio neki drugi svet.”

Enis izgleda “trendi”. Kosa mu je prošarana plavim pramenovima, u uhu ima veliku minđušu.

“Svi su mi dobacivali: ‘Vidi ovog Ciganina, šta umišlja da je'”, kaže on. “U Nemačkoj me niko nije pitao ko sam i nikome nije smetalo kako izgledam.”

Enis je završio osnovnu školu u Vupertalu, ali po dolasku u Srbiju nije nastavio školovanje, kao ni većina druge dece povratnika. “Nisam znao jezik i plašio sam se svega”, seća se on.
Dok sedi u kafiću sa prijateljima, Enis izgleda opušteno. Na gradilištu gde nosi džakove sa cementom osmeha nema.

Život u izolaciji i beznađu

Gradilište se nalazi u delu grada u kojem većinom žive Romi, punom siromašnih i oronulih kuća. Većina povratnika završava upravo u takvim kućama i naseljima, ne samo u Bujanovcu.

Enis kaže da niko iz njegove porodice nema stalno zaposlenje, ali odbijaju da mole za posao. “Sada nisam toliko tužan, ali istinski sam srećan jedino kada razmišljam o Nemačkoj. I ponekad sanjam na nemačkom. Sanjam da se vratim.”
Na hiljade mladih Roma koji su se vratili ili su vraćeni u Srbiju mogu da ispričaju slične priče. Nakon što su u Nemačkoj ostavili dobre škole i udobne stanove i vratili se u zemlju čijeg su se jezika jedva sećali, ovde uglavnom žive u izolaciji, neretko i u beznađu. Za neke od njih, jedini izlaz je u kriminalu. Za druge, u samoubistvu.

Mada je Vlada usvojila strategije za pružanje pomoći povratničkim porodicama, i mnoge nevladine organizacije realizuju sopstvene kratkoročne programe u istoj oblasti, za finansiranje dugoročne reintegracije nema dovoljno sredstava.

Devedesetih godina je nekoliko stotina hiljada ljudi napustilo Srbiju bežeći od siromaštva i ratova, a većina je otišla u zemlje EU. Mnogi su tamo zatražili azil, ali čak ni oni kojima je zahtev za azil odbijen nisu bili primorani da se vrate u Srbiju, zbog nestabilne političke situacije i sankcija uvedenih protiv Miloševićevog režima.

Posle pada Slobodana Miloševića, 5. oktobra 2000, situacija se promenila. Srbija je u nekoliko sledećih godina sa većinom zemalja EU potpisala ugovore o readmisiji, prihvatajući tako obavezu da primi natrag svoje državljane koji više nisu ispunjavali uslove za produženje boravka.

Deportovano oko 25 ljudi

Zoran Panjković, iz Ministarstva za ljudska i manjinska prava Srbije, procenjuje da je do sada oko 25 hiljada ljudi bilo deportovano, dok je broj dobrovoljnih povratnika bar dvostruko veći. Tačan broj onih koji tek treba da budu vraćeni u Srbiju nije poznat. Procene Saveta Evrope iz 2003. godine kreću se u rasponu od pedeset do sto hiljada, ali u poslednjih nekoliko godina pominje se da bi taj broj mogao iznositi i celih 150 hiljada.
Oko 70 odsto dosadašnjih povratnika stiglo je iz Nemačke, dok su ostali uglavnom iz Skadinavije, Švajcarske, Holandije i drugih zapadnoevropskih zemalja. Procenjuje se da između 60 i 70 odsto povratnika čine Romi.
Enisova porodica se vratila dobrovoljno. Međutim, da to nisu sami učinili, rizikovali bi da budu deportovani, uz sve posledice koje deportacija nosi. Za početak, dobili bi zabranu ulaska u zemlje EU. Osim toga, većinu svojih stvari bi morali da ostave u Nemačkoj.

Upravo to se dogodilo porodici Enisove šesnaestogodišnje drugarice Natalije Elezović. Policija je zakucala na vrata njihovog stana u Frankfurtu jednog jutra 2004. godine.

“Ustala sam da se spremim za školu, a oni su rekli da moramo da idemo”, seća se ona. “Posle tri sata smo bili u avionu za Srbiju.”
Natalija, koja je tada imala 11 godina, seća se da u početku nije shvatila da odlaze zauvek. “Ali kada smo stigli u Srbiju, u Bujanovac, bilo mi je jasno da se nećemo vratiti.”

Pavao Hudik, psiholog u berlinskoj organizaciji Sudost-Europa Kultur e.V. koja pomaže integraciju izbeglica iz bivše Jugoslavije, kaže da većina mladih Roma za sobom ostavlja društvo u koje su bili dobro integrisani. “Ono što se zvanično naziva povratkom oni doživljavaju kao progonstvo”, kaže on. “Srbija, ili bilo koja druga država na Balkanu, za njih je strana zemlja.”

“Duldung” je nemačka reč koja izaziva nelagodnost kod povratnika, naročito onih koji se još nisu vratili, ali to moraju da učine u nekoliko narednih godina.
“To je status koji bi se mogao prevesti kao ‘trpljenje’ – država te trpi dok ne odeš”, objašnjava Sanela Selimagić, koordinator programa u Savetovalištu za povratak Međunarodne organizacije za migracije (IOM) u Berlinu. Ljudima koji imaju duldung zabranjeno je da rade ili studiraju. “Da bi se sa duldunga prešlo na ‘normalan’ status, potrebno je da neko nauči jezik i pokaže želju da se integriše, a za to ima mnogo mogućnosti”, dodaje Sanela.

Novi život u starim slamovima

Ipak, mnoge izbegličke porodice ne koriste takve mogućnosti i zadovoljavaju se socijalnom pomoći koju primaju. “Očekuju da će im se status stalno produžavati zbog toga što su im deca rođena i školuju se u Nemačkoj”, kaže Sanela. “Međutim, zakoni su sve strožiji. Ekonomska kriza pogađa sve, pa se tako smanjuje socijalna pomoć i skraćuje pravo na boravak”, dodaje ona. “Na kraju su primorani da odu.”

To je sudbina koja čeka Cecu, Anku i Vesnu Nikolić. Ove tri romske devojčice sede na klupi u berlinskom Projsen parku i na svojim CD plejerima slušaju srpsku folk muziku i Madonine pesme.
Na julskoj žezi, parkom se širi miris azijskih kuhinja. Na prostrtim ćebadima ljudi se kartaju i jedu. Parovi se šetaju držeći se za ruke.

Školska godina se upravo završila i počeo je raspust za Anku i Cecu, koje su završile peti razred. Ali one izgledaju zabrinuto. Baka sa kojom žive odlučila je da ih vrati u Srbiju.
“Ići ćemo tamo, moramo”, kaže Ceca. “Ali malo nas je strah. Sve je tamo tako… strano.”
Vesni, koja ima 17 godina, rodbina u Srbiji je već poručila da su joj našli momka za udaju. Njoj se to nimalo ne dopada jer bi želela da nastavi školovanje. Sve tri sa nelagodnošću govore o kućici u Zrenjaninu, gradu na severu Srbije, u kojoj će živeti sa još tri porodice. Ta kućica treba da zameni dvosobni socijalni berlinski stan u kojem su do sada živele sa bakom.
Ipak, kada je smeštaj u pitanju, moglo bi se reći da su imale sreće. Četrdesetogodišnji Hasan (što nije njegovo pravo ime) morao je pre dve godine da napusti udobni stan u Berlinu i preseli se u siromašno romsko naselje na Mirijevskom brdu u Beogradu. Naselje koje većim delom čine oronule kućice od cigle, lima i kartona ima samo jednu asfaltiranu ulicu. U ostalim uličicama u naselju je umesto asfalta zemlja. U jednoj od takvih kućica živi Hasan sa svojim petnaestogodišnjim sinom Aronom (takođe nije njegovo pravo ime), i bratovljevom osmočlanom porodicom. Vetar donosi smrad sa gomila otpada koje leže na rubu naselja.
“I meni nedostaje Berlin, ali Aronu je mnogo gore”, kaže Hasan. “Dok nismo došli ovamo, nije ni znao da postoje ovakva mesta.”
Dok sedi pored oca, Aron uglavnom ćuti. “Slabo zna srpski, a i malo ga je sramota što je ovde”, dodaje Hasan. “Ali nemački govori savršeno.”

Opraštanje od škole

Aron je u Nemačkoj završio šest razreda, ali u Beogradu se nije upisao u školu. Kada se Hasan raspitivao o upisu, rečeno mu je da Aron prvo mora da nauči srpski.
“Rekli su mi da moram njegove diplome iz Nemačke da prevedem na srpski i nostrifikujem”, dodaje Hasan. “Mnogo je koštalo, nisam imao ni para ni vremena.”
Aron sada pomaže ocu na obližnjoj pijaci, gde prodaju polovne stvari. “Šta da radimo”, kaže Hasan. “Navići će se. I ostala deca iz naselja tako žive.”
Više od 70 odsto romske dece u Srbiji nikada ne završi osnovnu školu. Prema podacima Kancelarije za readmisiju, koja radi u sklopu Ministarstva za ljudska prava, preko 90 odsto dece povratnika je pohađalo školu u zemljama u kojima su prethodno živeli. Istraživanje koje je NVO Grupa 484 obavila u beogradskoj opštini Palilula na uzorku od 64 povratničke porodice pokazuje da 62 odsto dece nije nastavilo školovanje po povratku u Srbiju. Nije poznat broj onih koji su školu upisali pa je kasnije napustili.

Natalija Elezović je jedna od onih koji su odbili da se predaju. Za nekoliko meseci je naučila da govori, čita i piše srpski jezik i upisala se u školu u Bujanovcu. Zaključila je da je školski sistem ovde čudan jer, za razliku od škole u Nemačkoj, deca moraju puno toga da uče napamet. Nema časova praktičnog rada, nema plivanja ili časova iz domaćinstva, kao što je šivenje.

“Želela sam da nastavim sa životom, da napravim nešto od sebe, i ljudi su me podržali”, kaže Natalija. Završila je osnovnu školu sa odličnim uspehom i sada je u drugom razredu srednje škole. Želi da studira medicinu i nađe dobar posao. Iako se navikla na život u Srbiji, Natalija još priča o Nemačkoj kao o domovini u koju bi želela da se vrati.
Prepreke koje povratnicima otežavaju navikavanje na novu sredinu nisu samo problemi koje imaju sa jezikom, stanovanjem i školom, nego i drugačiji običaji.

“Umalo me nije udario auto dok sam prelazio ulicu u Beogradu”, priseća se “Milan“, dvadesetogodišnji povratnik koji nije znao da vozači u Srbiji imaju običaj da ignorišu pešačke prelaze.
“U Nemačkoj svaki auto stane da propusti pešaka. A meni je ovde policajac koji je stajao u blizini doviknuo, ‘Sklanjaj se, budalo! Zašto nisi propustio auto?'”, uz smeh priča Milan.
On se inače retko smeje. Brat mu je izvršio samoubistvo dve godine posle povratka iz Nemačke. Imao je samo 16 godina.

“Izlaziš sa prijateljima, ideš u školu, sve ti izgleda normalno, a onda u trenutku sve nestane i nađeš se ovde. Neki ljudi puknu”, priča tiho Milan.
“Puno nas je ovde, u naselju, iz Nemačke. U početku smo se sastajali i samo pričali o Nemačkoj i kako da se tamo vratimo. Onda se vremenom navikneš”, nastavlja on. “Devojke se udaju, rode decu, momci počnu nešto da prodaju, fizikališu. Ali moj brat nije mogao da se navikne.”
Marija Denić, koordinator Centra za prava Romkinja, NVO sa sedištem u Nišu, na jugu Srbije, kaže da mnogi mladi Romi povratnici pate od akutne depresije. “Izoluju se, vreme provode sami ili u malim grupama, razgovaraju o povratku”, kaže ona.
Zorica Živojinović, koordinator programa u Grupi 484, kaže da su obično potrebni “meseci i godine” direktnog rada da bi se ovim mladim ljudima pomoglo da se uklope. Ali takav rad zahteva velika finansijska sredstva.

Nigde ne pripadamo

Vlade Nemačke i Srbije i brojne nevladine organizacije u obe zemlje kroz različite projekte nude pomoć povratnicima, ali ta pomoć je vremenski ograničena zbog nedostatka sredstava. Osim toga, čini se da samo mali broj povratnika zna da takva vrsta pomoći postoji.
Nemačka i Srbija sarađuju u oblasti povratka samo do trenutka kada povratnici stignu u Srbiju. Nakon toga nema dalje razmene infomacija i zajedničkih baza podataka. Ni Srbija ne raspolaže centralnom bazom podataka o povratnicima. Otuda se ne mogu svima dostaviti informacije o podršci koja im se nudi. Povratnicima je prepušteno da sami traže pomoć, dok u isto vreme pokušavaju da pronađu posao i smeštaj.
Zoran Panjković, iz Ministarstva za ljudska i manjinska prava Srbije, kaže da se država trudi da pomogne povratnicima i njihovoj deci koliko je to u njenoj moći. Pomoć uključuje pojednostavljenu proceduru za upisivanje dece u škole, oslobađanje od taksi za nostrifikaciju dokumenata za korisnike socijalne pomoći i organizovanje časova jezika za decu povratnika.

Međutim, ključno pitanje je novac. Za izvođenje dugoročnih programa reintegracije potrebno je mnogo više sredstava. Nažalost, vlade zemalja u tranziciji, kao što je Srbija, nemaju dovoljno sredstava ni za rešavanje problema već postojećih romskih zajednica, a kamoli za pomoć novopridošlima.
“Sredstva iz fondova EU namenjena za integraciju povratnika nisu počela da pristižu, zbog toga što u Srbiji još nisu obavljena istraživanja na nivou čitave države kojima bi se procenile socijalne potrebe, cene stanovanja, školovanja i ostali troškovi”, kaže Panjković.

Povratnici se osećaju napuštenim od obe domovine, i čini im se da ni jedna ni druga ne brinu šta će biti s njima. “Najteže je kada shvatite da zemlja koju ste doživljavali kao svoju želi da vas se reši”, kaže Milan. “A zemlja u koju ste se vratili ima za vas samo jednu poruku: ‘Šta ćete ovde? Ne trebate nam!'”
“Niko nas ne želi i nigde ne pripadamo”, zaključuje on.

(Ovaj tekst je rezultat programa Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost, inicijative fondacija Robert Bosch i ERSTE, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom, BIRN)