Zgađenost je otpor
Ljiljana Đurđić (1946, Beograd) pripada generaciji koja se nalazi u svom stvaralačkom zenitu, ali njen status je potcenjen a njen opus raznovrstan iako nevelik. U našoj patrijarhalnoj kulturi, dodatno regresiranoj ratovima i autoritarnom vladavinom, ne čudi da se na urednicu feminističkog časopisa “ProFemina” (1995) gleda sa podozrenjem kao ni da se polemičarka britkog jezika, autorka četiri knjige kolumni, ignoriše sa nelagodom. Uprkos tome što su antologije u jednoj kulturi instrument distribucije (muške) moći, zajedno sa pesničkim antologijama Radmile Lazić, antologija savremene srpske ženske priče “Ženski kontinent” Ljiljane Đurđić, predstavlja reprezentativan i rodno samosvestan poduhvat. Ljiljana Đurđić je objavila tri pesničke i četiri knjige priča.
Kao Frensis Bejkon ili Dado Đurić u slikarstvu, svojim mučnim portretima i fiziološkim fantazmagorijama u kojima se predočavaju prizori dezintegrisanih tela i pomerenih duševnih stanja, jezgro priča Ljiljane Đurđić kao magnet privukao je traumatična porodična sećanja, sarkastično preispitivanje porekla, bizarne tranzicione fenomene, fraktalne biografije srodnika i predaka, napukli ženski subjekat. Pre nego efekte raskrinkavajućeg šoka, ova proza izražava gađenje životom koji nas neizlečivo tišti i nezasluženo ozleđuje. Osećaj egzistencijalnog diskontinuiteta formira se u nizu Đurđićkinih priča koje slikaju genealoški rascep između roditelja i dece. Prvi su samožive kućne autokrate dok su njihovi potomci nezahvalni i osvetoljubivi; ponekad svesni da ni sami neće izbeći zamku da nastave vrzino kolo nesposobnosti za majčinsku nežnost i dečju solidarnost i razumevanje.
Iako nova knjiga Ljiljane Đurđić “Svi na kraju kažu mama” kao celina nije na nivou razigrane prohodnosti “Stadijuma ogledala” (2004), ona donosi nastavak veštog i oporog ženskog pisma. Izdvaja se priča bespoštedne i detaljne vivisekcije depresivnog stanja žene u godinama, kojoj životno iskustvo nije brana od besmisla ni prijateljstvo lekovit izlaz (“Seratoninski šok”). Tranzicija je doba sprege mafije i policije u kome pravdu u svoje ruke uzima jedna starica, u priči koja neuspelo repetira matricu krimi-žanra (“Zločin u doba tranzicije”), kao što je Srbija posle demokratskih promena “godine nulte” država sa demokratskom fasadom iza koje se nedemontirane službe bezbednosti i dalje bave nelegalnim nadzorom građana i zastrašivanjem kritički orijentisanih novinara (“Pionir čokolada”). Naratorka prezire turistička putovanja kao izlišni napor samomučenja (“El condor pasa”), dok na hodočašću ka Svetoj zemlji vremešni engleski par pokazuje svingersku aspiraciju prema naratorki i njenom mužu (“Dejvid i Morin”).
Za prozni opus Ljiljane Đurđić biografska novela “Isidora, jedna mogućna priča” jeste jedinstvena pripovest o poslednjim danima Isidore Sekulić, koji padaju u prve godine komunističkog režima. U fokusu novele je agon beskrupuloznog predstavnika novih vlasti Milovana Đilasa i jogunasto jetke Isidore, bolešljive usedelice. Povod njihovog susreta je Isidorina “Druga knjiga o Njegošu” koju je Đilas u zvaničnim glasilima oštro napao a Isidora sama spalila, dok je u pozadini Đilasove posete nastojanje komunista da se ugledni predratni intelektualci privole na kooperaciju sa “narodnim” vlastima. Đurđićka nije propustila da demaskira ginofobne tračeve o devičanstvu Isidore Sekulić. Isidora odrasta bez majčine ljubavi a uz monašku samoposvećenost radu. Divi se Skerliću i potajno je romantičarski zaljubljena u Njegoša, što nalazi svoje mesto u njenom isticanju estetike snage i lepote. Ova novela ima oblik svodećeg luka sudbine jedne neshvaćene, darovite i žilavo otporne žene, karijatide moderne srpske kulture.
Nije lako prepustiti se pričama Ljiljane Đurđić jer nas izlažu slikama propadanja i emocionalnom cinizmu. Glatko zaobilaženje njene proze na srpskoj sceni bilo mi je dodatna inspiracija da čitaocima “Novosti” kao prvu spisateljicu uopšte predstavim autorku čije priče skiciraju psihopatološki ponor koji vreba u nama i traže posebnu duhovnu snagu u čitaocu.