Buđenje nakon košmarnog sna
Pečat ovogodišnjim predsedničkim izborima u Hrvatskoj neizbrisivo je udarila recesija. Niko ne obećava brda i doline, ne štedi se niko ni u preispitivanju zašto smo došli u ovakvu krizu, bez zazora se govori o katastrofalnim greškama dojučerašnjih svetaca i bespogovornih autoriteta. Privatizacija je neupitna pljačka, rekordna zaduženost rezultat je spirale neodgovornosti. Kao društvo moralno smo propali i treba nam pre svega moralna obnova, pojedinaca i društvenih grupa, a u ime toga treba reći istinu o svemu. To su poruke predsedničkih kandidata.
Tako kandidati do juče neupitnu svetu kravu (Evropsku uniju) danas definišu kao kartel interesa. Svetost Evropske unije je, doduše na posredan način, gricnuo i sam Račan, definišući suverenitet tek kao mesto za stolom. A kad uđemo u EU, s obzirom na ovoliku zaduženost, pitanje je da li ćemo uopšte sedeti na stolici ili tek na klupici – vireći iznad stola kad budu donošene odluke.
Poznavao sam pre rata nekoliko uglednih hrvatskih nacionalista. Neću reći da smo bili prijatelji, ali družili smo se. U kafanama, dakako. Znam ponešto o njihovim snovima o Hrvatskoj. Ti ljudi bili su spremni poginuti za svoju viziju države (neki su i poginuli). Bila je to država koja do maksimuma koristi svoje komparativne prednosti: ravna Slavonija hrani turiste u Dalmaciji, kompetentni hrvatski menadžeri vode prosperitetnu hrvatsku privredu, očišćenu od nekompetentnih Srba, “prijetvornih” i “poročnih” Bizantinaca. To je država oslobođena svih dugova, u kojoj vlada uljuđenost i istina, solidarnost i čovekoljublje, a garant svega je nepotkupljivo hrvatsko sudstvo u kojem, dakako, nema Srba. Jedan od najuglednijih hrvatskih intelektualaca iz dijaspore, godinu posle rata, javno izjavljuje u medijima: “Nećemo mi uspeti stvoriti idealnu državu za tri godine, trebaće nam koja godina više.” Danas, petnaest godina posle rata, šta je ostalo od tih vizija – ništa. E, da – nema Srba.
Srbin sam, ali ne pišem ovo da bih prosuo zlobu. Hoću da kažem sledeće: ovi prostori su najveće utočište sanjara u politici. A sanja se žestoko i strasno. Buđenje je sinonim za plaćanje, a plaća se komadom vlastitog mesa, dušom, onim što je najdragocenije. Ako ih buđenje ne zatre, ti će sanjari (ili njihovi potomci) opet u nove projekte, sa istom strašću, obično suprotnim smerom do konačnog zatiranja. Znam da će neki reći da su upravo sanjari oni koji su vukli ovu lokomotivu. Da, kažem, ali to su sanjari posebnog tipa. To su oni koji su u svakom trenu bili spremni reći istinu o drugima, ali i istinu o sebi.
Neke neupitne intelektualne veličine držale su se devize što gore to bolje, misleći valjda na naraslu potrebu ljudi da preispituju svoje postupke u velikim društvenim krizama. Gladni trbusi su čudo. U tom smislu možda je ova kriza šansa. I biće šansa ako ljudi osete potrebu da se zamisle i preispitaju. Svoje postupke, pre svega. Ja sam skeptik – u dosadašnjoj pisanoj historiji to se na ovim prostorima nije događalo, uvek su ovakve krize proizvodile zajapurene sanjare. Takav nam je usud.