Intervju: Latinka Perović, historičarka

Latinka Perović, doajenka srpske historigrafije, bila je predvodnica reformske struje u političkim strukturama bivše države. U oba posla uložila je sve svoje snage da pokaže drugačije puteve od onih kojima su južnoslavenski narodi krenuli posljednjih 20 godina. Ovih dana boravila je u Zagrebu, na predstavljanju knjiga Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. U ekskluzivnom intervjuu za “Novosti” objašnjava svoje poglede na blisku prošlost, stanje u Srbiji i perspektive razvoja regije.

Čini se kao da je danas neoliberalizam naša sudbina, sa velikim korporacijama, vlašću golog kapitala i radnom nesigurnošću većom nego ikad. Studentski zahtjevi za besplatnim školovanjem, u Zagrebu i drugdje u svijetu, kao da predstavljaju simbol otpora takvom stanju?

– Svaka generacija studentske omladine traži jednake šanse za sve i to je meni vrlo prirodno, ali pitanje je šta je realno moguće. Drugo je pitanje da li eks-jugoslovenski prostori imaju danas neoliberalizam ili se radi o stihijnom propadanju prethodne socijalne paradigme i sistema vrednosti u kojem je postojala šansa za sve, u obrazovanju i zapošljavanju. Neizbežno je za mene da razmišljam o Balkanu u historijskim koordinatama: sve su to agrarna društva u kojima su bile dominantne antikapitalističke i antiliberalne ideologije. U isto vreme, nisu bile na delu koncepcije reguliranih država u kojima egzistira vladavina prava, nego nacionalizam kao trajna kategorija. Vrlo je optimistički bilo misliti da će nakon sloma socijalizma na ovim prostorima biti moguće ostvariti prednosti kapitalističke proizvodnje i pribaviti politički legitimitet u jednom pluralnom društvu. Pitanje je koliko smo svi mi danas zarobljenici stare paradigme pa onda imaginiramo neoliberalizam na Balkanu ili se radi o ratom razrušenim zemljama, o konfuziji, o divljem kapitalizmu i hajdučkoj otimačini, koji devastiraju društvo u ekonomskom i socijalnom smislu. Pitanje je kakva bi realna ekonomska transformacija na ovim prostorima sada bila moguća, koja bi dovela do društva socijalne pravde.

Šta to znači živeti zajedno?

U nedavnoj TV emisiji “Nedjeljom u 2” Igor Mandić je ustvrdio da će Srbi i Hrvati ponovno živjeti zajedno. Što mislite o tome?

– Šta to znači živeti zajedno? Srbi i Hrvati danas žive na jednom prostoru; zajedno, paralelno ili izmešano. Ja sam se ipak puno bavila istorijom Jugoslavije – ta zemlja je živela u dve svoje državne forme i u tom je iscrpljen jedan vek, šta za istoriju tih naroda nije malo. Budućnost južnoslavenskih naroda ne vidim u obnavljanju zajedničke državne zajednice, jer ne vidim među svim tim narodima snage za to. Na kraju krajeva, tu Jugoslaviju je razbilo krajnje različito poimanje njenog funkcionisanja. Na jednoj ste strani imali srpsku interpretaciju Jugoslavije kao “njihove države”, za čije stvaranje su podneli velike žrtve u oba svetska rata, i to je razumljivo. Ali drugi narodi, Slovenci i Hrvati ili Makedonci, Crnogorci i Bošnjaci – za koje ne možemo reći da su izmišljeni – branili su svoje pravo da ne budu apsorbovani. I to je neprestano bila ta glavna tenzija. Ja sam bila uvereni federalista, ali treba prihvatiti činjenicu da je odbačena ideja složene države ili ideja konfederacije. Prošli smo kroz te grozne ratove i stvorene su nove države – priznajmo tu realnost i počnimo iz te realnosti jedan novi civilizovani razgovor. Ideja o zajedničkoj državi samo produžava konfuziju. Moraju se tražiti nove paradigme na bazi istorijskog bilansa ovih prostora u 20. veku. Perspektivu vidim u modernizaciji novih država i u evropskom okviru, koji za ove narode jest neki nedosanjani san već dva veka.

Lijeva politička misao na ovim je prostorima potpuno zamrla. Da li u Srbiji nje nema zbog lošeg iskustva sa Miloševićem ili zbog atraktivnosti nekih novih ideja?

– Pa nije Milošević čuvar levice u Srbiji, a osim toga njega danas više nema. Levica je u velikoj meri odredila društvenu i političku istoriju Srbije u poslednjih sto godina sa prepoznatljivom vrednostima: sa idejom jednakosti i preskakanja zapadnoevropskog puta, sa antiliberalnom ideologijom, sa idejom narodne demokratije. U velikom obratu koji se dogodio na prelomu 20. u 21. vek, pitanje je kako levica na Balkanu i u istočnoj Evropi može ostati nepromenjena u trenutku kada ona otkriva neke druge vrednosti. Različita rešenja su bila moguća, od Kine do Čehoslovačke, sa suprotstavljanjima i korekcijama, ali konačno pitanje je da li nova društva možemo uopšte promatrati u kontekstu desnice i levice. Srpska levica je pre raspada Jugoslavije zagovarala federalizam, jednakost i nacionalnu ravnopravnost. Stvaranjem novih država ona se izgubila u nekom diskontinuitetu jer se vratila patrijarhalnim vrednostima, državnom intervencionizmu i nacionalnom idealu. Pitanje je kakve su realne šanse tako koncipirane srpske levice pred modernim izazovima.

Duboka podeljenost srpskog društva

U međuvremenu su se na ovim prostorima dogodili prilično grozni ratovi, a zločine sankcionira sud u Haagu. Što mislite o radu Tribunala?

– Haški tribunal je delom obavio svoju ulogu za koju svi mi nismo bili dorasli i spremni da obavimo. Haški sud funkcioniše i njegove odluke još uvek proizvode posledice po neke pojedince, odgovorne za prošle ratove. On je u suštini ispričao jednu dimenziju naše istorije, koja zapravo predstavlja izraz odsustva načina rešavanja konfliktnih situacija. Ti konflikti su rešavani na vojni način, sa etničkim čišćenjem kao načinom zaokruživanja osvojenih teritorija i ti zločini nisu ovde apsorbovani, a na Haškom sudu su ispričani. Nama ovde predstoji veliki napor, moralni i intelektualni, da proradimo tu neispričanu priču. Mislim da prvenstveno od takvih napora ovise odnosi među ovim narodima u budućnosti, o kojima ste me malopre pitali.

Kako zamišljate da će ta neispričana priča na ovim prostorima ikada biti ispričana?

– Svako mora pre svega da svede račun sa sobom. Tek nakon toga moguć je razgovor sa drugima i prigovori za ponašanje neprijateljske strane u tim groznim ratovima. Ratovi su i demografski promenili sliku bivše Jugoslavije: prema najnovijim istraživanjima 50 odsto stanovništva na zaraćenim područjima promenilo je mesto prebivališta, a etničko čišćenje je bila karakteristika svih zaraćenih strana. Sama Bosna i Hercegovina je jedna grobnica. Pitanje je kako smo mi uopšte razumeli Jugoslaviju i kako smo razumeli njen raspad – bez tih odgovora civilizovane perspektive ovih naroda teško su zamislive, lišene realnih pretpostavki vlastitog razvoja.

Na što aspirira takva interpretacija prošlosti?

– Odgovor na to pitanje smera u pravcu činjenice da je srpsko društvo duboko podeljeno i da je ono tradicionalno oslonjeno na Rusiju – rusofilstvo je element srpske nacionalne ideologije. Ako vi poništavate ceo 20. vek i proklamujete da se vraćate u 19. vek da biste dovršili nacionalno ujedinjenje, prirodno je da se oslanjate na Rusiju. U isto vreme, zbog te podeljenosti srpskog društva, ruska poseta je dovela do jedne nerealne izoštrenosti Istoka i Zapada koja nema veze sa stvarnošću. U stvarnosti to nije odnos konfrontacije; Rusija pregovara sa Evropom i sa Amerikom, a vi na tlu jedne male opustošene zemlje konfrontirate Rusiju sa svima ostalima, do te mere da se čini da je izbor između Istoka i Zapada pitanje života ili smrti. A ono to u Srbiji nikada nije bilo. Pitanje je dakle da li vi imaginirate svoju prošlost i stavljate je u službu dnevne politike.

Neželjena elita

U tom smislu puno se u čitavoj regiji govorilo o udžbenicima povijesti koji su u posljednjih 15 godina doživjeli razne promjene?

– Nedavno je preminuo veliki srpski historičar Sima Ćirković koji je za struku uradio mnogo i on je rekao ono sa čime se ja u potpunosti slažem: historiografija u Srbiji shvaćena je kao nacionalna disciplina, kao neki servis tekuće nacionalne politike. Za mene je historiografija u prvom redu nauka. Ta brza prerada prošlosti može da se nabuba, ali kod mladih ljudi ona više ne znači ništa osim prezira i otpora. U srpskoj književnosti, historiografiji i filozofiji stvoren je nakon ratova zamašan korpus koji želi da racionalizuje prošle događaje, bez puno skepse i kritičnosti. Ne možete tražiti od pisaca udžbenika da budu korektni ako u glavnoj supstanci, dakle u historiografiji, nema nikakvih dilema, sumnji i preispitivanja. Takva vrsta udžbenika, u relativno solidnom sistemu školstva koji je do ovih ratova postojao, predstavlja pad u degradaciju, u podcenjivanje zdravog razuma nastavnika, ali i đaka u čije glave treba da se uliju poželjne predodžbe.

U Zagrebu boravite na promociji 137 knjiga Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Vi ste priredili knjige osmero autora od kojih su, kako ste rekli, dvojica ubijena, a petero umrlo od raka…

– Ostao je živ jedino Bogdan Bogdanović. Radeći predgovore i studije o tim knjigama, ja sam nastavila svoju profesionalnu orijentaciju bavljenja takvim ljudima, koje ja nazivam neželjenom elitom, koji su živeli u Srbiji u 19. i 20. veku. Ti ljudi su kritički mislili, oni nisu hteli da popravljaju svoj narod, ali su hteli da ga postave pred ogledalo i da u njemu samom pobude energiju unutarnjeg impulsa. To je liberalna srpska inteligencija koja gaji ideju moderne države i koja razvoj i modernitet apsolutno pretpostavlja teritorijalnoj ekspanziji takve države. Ti ljudi razmišljaju o kulturnom jedinstvu srpskog naroda, ali ne žele da se upravlja Srbima na Kosovu, Bosni i Hrvatskoj iz Beograda, nego traže njihov sporazum sa narodima sa kojima ti Srbi dele i teritoriju i historiju. Ljudi čije sam knjige priređivala – Ivan Stambolić, Zoran Đinđić, Bogdan Bogdanović, Marko Nikezić, Olga Popović Obradović, Ivan Đurić, Slobodan Inić i Novak Pribićević – različitih su profesija i životnog iskustva, ali jedinstvenog moralnog i profesionalnog stava, koji su išli su protiv struje svoga vremena. Znate, neki historičari misle da ono šta se nije društveno realizovalo nije vredno ni da se istražuje. Ti ljudi su bili društvena i kulturna manjina, ali oni su pisali knjige i ja mislim, obrnuto, da ono što nije zapisano nije ni postojalo. Oni su verovali u svoje ideje, bez obzira na cenu koju su morali da plate, pa minimum doprinosa Helsinškog odbora i mene jeste da iza njih ostane neki pisani trag, za generacije koje bi mogle da nastave tamo gde su oni stali.

Kakve su perspektive Srbije u skoroj budućnosti?

– U Srbiji postoji duboka frustracija vojnim i političkim porazima jedne ideje stvaranja nacionalne zajednice koja bi okupila sve Srbe u istoj državi. Srbija je u potrazi za identitetom i razočarana Jugoslavijom, u ambivalentnom osećanju da ju je srušio neko drugi. Srpsko društvo je tradicionalno zatvoreno i za vreme Jugoslavije ono je obuzdavalo svoje demone, ali nije rešilo mnoge probleme koji su sada prokuljali napolje. Čir je pukao. Mnogo ljudi je emigriralo, intelektualni resursi su nejaki, nije napravljena prirodna smena generacija, da bi se ukazalo na neke nove šanse. Postoje krhke institucije i pojavni politički pluralizam iza kojeg ne postoji dovoljna socijalna rezonanca. U takvoj situaciji ne postoji prava politička konkurencija nego partijsko namirivanje fotelja. Nema onoga što prati stvarnu parlamentarnu demokratiju: dobrih zakona, razvijenog javnog mnenja i političke kulture, razvijene kritičke nauke… Zemlja je dakle u previranju. Srbija može dobiti razumevanje spoljnog sveta za svoje probleme jedino ako se koncentriše na realno razumevanje sebe i liši arogantnog i iracionalnog ponašanja prema drugima.