Pesma nas je održala
Čudno je da neki postjugoslovenski fenomeni ne izazivaju, u adekvatnoj meri, interes javnosti. Gotovo je neverovatno odsustvo profesionalnih istraživača masovne psihologije – imajući u vidu činjenicu da je socijalna psihologija najvernija sluškinja visoke politike. Verovatnije je da ta praćenja, analize, sinteze, predviđanja postoje i naručiocu služe i, u tom kontekstu, oblikuju političke modele koji deluju na političkoj sceni (ovde i drugde).
Nedovoljno sam kompetentan, dragi čitaoče, da vam ovim tekstom nadomestim te analize, pa odmah da kažem da tu nameru ni nemam. Ambicija ovog teksta je da imenuje ono što je meni čudo, a još mi je veće čudo da ljudi to doživljavaju kao nešto što se podrazumeva, dakle kao normalno i prirodno.
Jeste li, na primer, razmišljali o korenu popularnosti, kod mladih Hrvata, turbo folk muzike koja dolazi iz Srbije? Fenomen se sastoji u tome što nema korena. Odrastao sam s očevima te mlađarije i jedna od najsigurnijih kulturoloških karakteristika po kojoj ste u društvu mogli nekoga identificirati kao Hrvata bila je distanca od novokomponovane narodne muzike. Da budem iskren, u mnogo čemu sam delio njihovo mišljenje, ali sam neke pesme iz te branše i neke pevače ipak volio čuti. I danas. Većina Hrvata pokazivala je apsolutni otklon od te vrste muzike. Mogli smo gledati samo dva TV program i ljudi su se osećali maltretirani ako su morali na jednom od njih gledati neku beogradsku emisiju u kojoj su nastupale tadašnje zvezde folk muzike. “Maltretiraju nas, kič, neukus… Kad ćemo se rešiti Balkana…”
Sećam se jednog okruglog stola organizovanog na tadašnjoj TV Zagreb. Koliko gnušanja, teških reči pa i uvreda na račun autora, izvođača i konzumenata te muzike. Strašno! Samo jedan Hrvat usudio se braniti tu vrstu muzike – Igor Mandić. Treba li reći koji se buljuk uvreda stuštio na njegov račun! U svim medijima, na svim skupovima, u autobusu, na radnom mestu… U to vreme stigao nam je u goste moj stric Dane s Korduna. Gledao sam s njim jedan verbalni okršaj Mandića i njegovih oponenata. Pamtim njegov komentar: “Ovoga neće nadlajati, ali ubiće ga, sto posto.” Danas njegovi oponenti ćute, a šta da kažu kad su oponenti narasli u njihovim vlastitim porodicama!
Pred rat animozitet je rastao, doduše treba reći istinu: taj animozitet je bio dio opšteg animoziteta prema svemu što je srpsko. Jedini Srbin koji je mogao računati da će rasprodati koncert i nastupiti pred punom salom, izvan Srbije, bio je Đorđe Balašević. E, nije tako! Jedno kviz pitanje za vas: Znate li u kojem gradu je Đorđe Balašević otkazao koncert zato što je prodao samo sedamnaest ulaznica? Neću vas mučiti – Ljubljana, 1990. Đole je bio ogorčen na Slovence, dao je nekoliko otrovnih izjava na njihov račun, ali je to sve zaboravio kada su njemu i kompletnom pratećem sastavu ti isti Slovenci (posle rata) dali državljanstvo, što je popraćeno masovnim koncertima u svim gradovima Slovenije (i nekim većim selima).
Slovenci nikada nisu raspravljali o srpskoj narodnoj muzici, zato što se gađenje podrazumevalo i to je bila opštepoznata činjenica, i kao takva isključivala je potrebu za bilo kakvim sudom o toj temi. Danas su najposećeniji koncerti u Sloveniji koncerti Cece Ražnatović, a nekoliko hiljada Slovenaca planira godišnji odmor u vreme sabora srpskih trubača u Guči. Višednevno ludovanje u Guči, za te ljude, najvažniji je događaj godine. Tome se podređuju sve obaveze, sabor u Guči je iznad svega.
Kada je reč o trubačima iz Guče, iznenadili su me Slovenci, ali zaprepastili Zagrepčani. Sa zaprepaštenjem sam slušao o gostovanju nekih trubačkih sastava u elitnom zagrebačkom klubu. Da je neko, pre rata, u okviru međurepubličke kulturne razmene, organizovao koncert trubača iz Srbije u Zagrebu, ne bi niko živ glavu izneo. Ni od organizatora ni od izvođača.
Najmanje što želim ovom tekstu, to je suza jugonostalgičara. Za međunacionalne odnose na Balkanu karakteristična je sinusoida zla, koju u ekstremima karakterišu fatum ljubavi i fatum mržnje. Jedan fatum uslovljava drugi i obrnuto. Tako već vek i po. Oni koji žele dobro ovom prostoru izlaze iz te zakonitosti – oni su jedini vredni poštovanja. U Hrvatskoj je to, na primer, Oliver Dragojević. Zovu ga u Beograd da mu napune džepove i zaliju ga ljubavlju, a on – neće. Gledao sam jednom na televiziji kako on to objašnjava – nisam primetio mržnju, međutim ako ona i postoji, on je izišao iz zakonitosti smene fatuma i tim činom, intuitivno, namerno, slučajno… doprineo dobru. Svaka čast.