Vuk Drašković, političar i pisac

Već duže vrijeme nema vas u javnosti. Bar ne u onoj političkoj. Znači li to da je strast pisanja pobijedila političku strast, odnosno da je Vuk Drašković pisac potisnuo Vuka Draškovića političara?

– Nikada Vuk političar nije pokušavao da ućutka Vuka pisca, niti bi, sve i da je to hteo, u tome uspeo. Inače, tačno je da me sada ima malo u političkoj javnosti, jer mi se čini da je u ovom vremenu ćutanje snažnije od govorenja.

U vašoj političkoj biografiji stoje stvari koje su nesporne. Borba protiv Miloševićeva režima, od 9. marta 1991. godine skopčana sa ličnom žrtvom, hapšenjima, prebijanjem, atentatima, državnim terorom uperenim protivu vas i vaše stranke. No, bilo je i nekih nedosljednosti, poput izlaska na izbore 1997. godine, koalicije sa SPS-om u Skupštini grada Beograda te iste godine, učešća u saveznoj vladi sa SPS-om pred bombardovanje, 1999. godine. Da je moguće vratiti vrijeme, šta biste danas drugačije uradili?

– Nisam ja bio nedosledan 1997. godine, nego moji saveznici iz pobedničke koalicije “Zajedno“, Demokratska stranka i Građanski savez Srbije. Njihova odluka da razbiju koaliciju i bojkotuju predsedničke i parlamentarne izbore bila je poklon tada grogiranom Miloševiću. Mi bismo pobedili da nije bilo njihovog bojkota pobede. Problem Kosova bio bi rešen za pregovaračkim stolom, ne bi bilo ni NATO bombi, pa ni potrebe da svojim ulaskom u Miloševićevu vladu pokušavam da urazumim državnu strategiju, kako bismo izbegli katastrofu. U ponovljenim okolnostima, ne bih menjao svoju politiku, jer je bila dosledna i razumna.

Ne izbavlja faraon iz ropstva faraonskog

U prepunoj sali “Zvezdara teatra“ promovisali ste svoju novu knjigu “Doktor Aron“. Šta je u središtu vaše priče?

– U matici romana je traganje za odgovorom na pitanje svih pitanja: Odakle ljudski život izvire i u šta smrt uvire?

Suđenje za atentat na vas u Budvi nikako da se okonča. I drugi sudski postupci vezani za pokušaj vašeg ubistva i ubistva vaših najbližih saradnika okončani su na način da su neke državne strukture postavljale brojne prepreke. O čemu se tu radi?

– Ne izbavlja faraon iz ropstva faraonskog. Na sličan način, tajna policija, tužilaštva i sudovi, neočišćeni od pripadnika Miloševićevog režima, pojavljuju se kao ključna prepreka korenitog obračuna sa tim poretkom zločina. Da se u Srbiji, a i u ostalim državama bivše Jugoslavije, otvore svi tajni dosijei svih tajnih policija posle 1945. godine, pred narodom bi se ukazala velika piramida državnog terora. Pale bi sve maske, mitovi, kultovi, odušila bi mržnja na svim stranama. Na tom snegu pročišćenja svaka bi zverka pokazala svoj trag.

U hrvatskoj političkoj i široj javnosti o vama egzistiraju prilične kontroverze, tolike da je i predsjednik Hrvatske Stipe Mesić prije nekoliko godina kazao da bi bilo dobro da kao ministar spoljnih poslova ne dolazite u Zagreb. Kako to tumačite?

– Mnogi mi u Hrvatskoj, a i u BiH, nikada neće oprostiti romane “Nož“ i “Molitvu“, sagu o magnum crimenu nad Srbima, Jevrejima i Ciganima u nacističkoj državi Ante Pavelića. Mnogi mi nisu oprostili ni 1991. i 1992. godinu, kad sam, polažući svoju glavu na panj, pozivao mladost Srbije da bojkotuje mobilizacijske pozive tadašnje JNA za rat u Hrvatskoj i u BiH. Nisu oni kivni na mene zbog toga što sam bio protiv rata, nego zbog toga što sam govorio da je taj rat bio građanski rat, u kome se pucalo u zajedničku državu, zajedničke korene, zajednički jezik, zajednička prijateljstva, mešovite brakove, mešovite ljubavi, mržnje i sudbine. I samo zbog toga, kao ministar spoljnih poslova, nisam dobio zvanični poziv da posetim ni Zagreb ni Sarajevo, a u Ljubljanu sam pozivan četiri puta.

Jugoslavija se nije morala raspasti

Da li se SFRJ morala raspasti uz krvave ratove, i ako nije, zašto nije?

– I sada, posle svega, verujem da se Jugoslavija nije morala raspasti, a pogotovu ne na krvav način. Tačno je da je druga Jugoslavija, komunistička, u začetku svom postavljena na dva trošna stuba: Titovom kultu i diktaturi komunističke partije. Tačno je, međutim, i to da je Titova smrt, kad je Jugoslavija izgubila jednu nogu, bila poziv na njeno preuređenje u demokratsku i višestranačku federaciju ili konfederaciju, tim pre što je bilo očigledno da se tresu Varšavski pakt i komunistički Kremlj i da je Zapad bio spreman da i finansijski pomogne put državi u NATO i EU. Posebna tragedija Srbije jeste u činjenici da je ona, kao vodeća republika, propustila istorijsku priliku da bude glavni mostobran tog svejugoslovenskog prelaska na demokratsku obalu. Za pamet, međutim, nije bilo mesta ni u Beogradu ni u Zagrebu. Zbog toga je pokušaj saveznog premijera Ante Markovića da spasi državu od raspada i rata bio glas vapijućeg u pustinji.

Vaša politička ideologija a onda i ideologija vaše stranke baštini ideje ravnogorskog, četničkog pokreta. Mislite li da je na toj ideološkoj osnovi moguće graditi danas neke konstruktivne odnose sa zemljama u regionu, konkretno sa BiH i Hrvatskom? Da li je na toj osnovi moguće do kraja izvesti istinsko pomirenje među narodima na našem prostoru?

– Od 1990, od osnivanja Srpskog pokreta obnove, strateški cilj su – EU i NATO. To nikako nije mogao biti strateški cilj ravnogorskog pokreta i Draže Mihailovića, koji smo baštinili, jer tada nije bilo ni ideje o EU–u i NATO–u, iako su i taj pokret i njegov komandant bili zagledani u predratnu francusku i britansku demokratiju, a naročito u američku. Drugo je u pitanju. SPO i ja se, od početka, zalažemo za istorijsku istinu o generalu Mihailoviću i njegovoj antifašističkoj gerili koja se nije zvala srpska, nego Jugoslovenska vojska u otadžbini. Bio je, za vreme rata, legalni ministar vojni legalne jugoslovenske vlade, čije sedište nije bilo u Berlinu nego u Londonu. Odlikovali su ga De Gol i Truman, a ne Hitler i Musolini. Montirana posleratna istorija partizanskog pobednika ni danas ne priznaje da je neko mogao biti i antifašista i antikomunista istovremeno.

Kosovo kao Kipar

Kako vidite razvoj političkih događaja u BiH i šta biste savjetovali današnjim vodećim političkim ličnostima u Srbiji u smislu doprinosa pretvaranju BiH u funkcionalnu državu spremnu za evropske i evroatlantske integracije?

– Bolovi BiH ne leče se ni u Beogradu ni u Zagrebu. Pogledajmo stvarnosti u oči. Dva naroda, srpski i hrvatski, zagledana su u svoje matične države, a treći, bošnjački, hoće BiH po svojoj želji. To je stvarnost i 14 godina posle rata i Dejtona. Gde je izlaz? Ne znam. Možda u tročlanoj federaciji ili konfederaciji BiH, uz uklanjanje njenih granica prema svim susedima. Da BiH bude most, a ne sto za preferans, gde se dvojica igrača udružuju protiv trećeg.

Kosovo i sva pitanja vezana za njega veliki su problem za Srbiju, ali i za širu međunardnu zajednicu. Vi ste, koliko se sjećam, imali svojevremeno incijativu koja se prevodila kao “više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Danas je Kosovo priznato od 65 zemalja svijeta, a priznale su ga sve vodeće zapadne sile. Ovih dana slušamo rasprave pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu vezane za Kosovo i Srbiju. Kako vidite rasplet te situacije?

– Više od autonomije a manje od nezavisnosti, značilo je: jedna država, dva sistema. Približno, kao Kina i Tajvan. Priština je bila protiv ovakvog kompromisa, da Albanci budu siti a da Srbija ostane na broju, ali su protiv mog predloga bili i u Beogradu. Šta dalje? Savetodavno mišljenje suda u Hagu ne obavezuje nikoga. Ni Srbiju da prizna kosovsku državu, ako sud kaže da nije prekršeno međunarodno pravo, ni države koje su priznale Kosovo, kaže li sud da je međunarodno pravo pogaženo. Mislim da će, i zbog toga, to savetodavno mišljenje biti ni tamo ni ovamo, pa neka svak uzme ono što mu odgovara. Stvarnost je takva da je Evropa dobila još jedan svoj Kipar. Kosovo neće moći u EU, a Srbija će ući u EU bez državnog suvereniteta nad Kosovom i sa svojim stavom da je Kosovo deo Srbije. Kad Srbija osnaži, a to je moj programski cilj, ponovo će se promešati i kosovske karte, naravno prema načelima i interesima ujedinjene Evrope.

Srbija je uz velike napore i sijaset problema uspjela ovih dana nekako izboriti “beli šengen“ i odmrzavanje trgovinskog sporazuma. Zašto po vašemu mišljenju Srbija tako sporo hoda evropskim putem, umjesto da bude lokomotiva tim procesima u regionu?

– Srbija će ubrzati hod prema Briselu, pa još i potrčati, onog momenta kad Hrvatska uđe u EU. Kad mogu oni, možemo i mi! Taj pozitivni inat, koji je u nacionalnom mentalitetu Srba, a i Hrvata, odigraće posebnu ulogu. Srbi i Hrvati su, bez obzira na sve, jedni drugima ogledalo i tačka poređenja i takmičenja.

 Bio-info

Vuk Drašković, rođen u banatskom selu Međi, 29. novembra 1946. godine, pravnik, novinar, pisac i političar, u javnom životu Srbije prisutan je već tridesetak godina. I kad biste pokušali da ga definišete, teško biste ga mogli smjestiti u neku zadanu kategoriju. Predsjednik je sada male, a nekada velike stranke, Srpskog pokreta obnove, sa kojom je predvodio sve proteste protiv Miloševića, osim onoga od 5. oktobra 2000. kad je Milošević srušen. Više puta je bio hapšen i zatvaran, a 1993. godine Milošević ga je pustio iz zatvora na posebno insistiranje tadašnjeg francuskog predsjednika Miterana koji je u Beograd poslao suprugu, u misiju njegova oslobađanja. Preživio je dva atentata tokom 1999. godine. U jednom je ostao nepovrijeđen, ali je tada ubijeno četvero njegovih bliskih saradnika, a u drugom je bio ranjen. Tek danas, deset godina kasnije, okončavaju se pravomoćni sudski postupci iz kojih proizlazi da ga je htjela ubiti država.

Njegove knjige “Sudija”, “Nož”, “Molitva”, “Noć generala” kovitlale su prašinu na širem području bivše Jugoslavije. Prema Draškoviću nije bilo i nema ravnodušnih. Ili je potpuno prihvatan ili odbacivan. Dok su ga mnogi van Srbije kvalifikovali nacionalistom, u Srbiji je od najgorih nacionalista nazivan izdajnikom i stranim plaćenikom. Van Srbije, u susjednim državama, bilo je zaista teško razumjeti njegove pozive na mir a istovremeno znati da se zalaže za ideje ravnogorskog pokreta. To nije djelovalo vjerodostojno. Ono što mu se ne može odreći jeste činjenica da je čitavo vrijeme bio za okretanje Srbije zapadu i za njenu integraciju u Evropsku uniju i NATO.