30 godina Električnog orgazma

Prijelomni trenutak za uspon Električnog orgazma dogodio se 1981. kada zajedno s grupama Idoli i Šarlo akrobata sudjelujete na kompilaciji “Paket aranžman”. Tko vas je preporučio Siniši Škarici u “Jugotonu” da vas izabere među tadašnjim bendovima?

– Mi smo u Beogradu imali problem da izdamo album u to vreme zbog politike, odnosno zbog tekstova pesama “Krokodili dolaze” i “Nebo” te zbog imena grupe. To je bio glavni kamen spoticanja koji nismo mogli nikako da pređemo. Škarica nas je shvatio jer je bio iz rock’n’rolla i čovek koji je svirao u bendu pre toga. Nije bio neki rigidni službenik postavljen po nekoj partijskoj dužnosti. Bio je jedan od retkih ljudi koji su znali svoj posao. Zapravo, mislim da je glavni pokretač u to vreme bio Enco Lesić, koji je bio vlasnik beogradskog studija “Druga maca” i koji je tada već bio napravio snimke Idola te je uskoro pozvao nas i Šarlo da pravimo svoje. On je kao stari vuk nanjušio da će tu nešto da se desi i želeo je da ima spremne snimke koje može nekom da proda. Verovatno su tu negde Lesić i Škarica napravili dalmatinsku vezu. Sigurno je Škarica pratio omladinsku štampu koja je uvelike pisala o tim bendovima.

Chris Bohn, novinar “New Musical Expressa”, o Električnom orgazmu je napisao da je jedan od najuzbudljivijih nebritanskih sastava na sceni.

– Određeni dio tiraže prvog albuma je otkupio londonski “Rough Trade”. To je sve bilo totalno slučajno. Ja sam bio u Londonu i sećam se da je redakcija NME-a bila u Carnaby Streetu. Ostavio sam našu ploču sa prevedenim tekstovima portiru, ne znajući gde će to završiti. I to je nekako došlo do Chrisa Bohna koji je napisao tu kritiku. Mi smo u ono vreme bili na krilima slave, pod znacima navoda, pa je nama to izgledalo potpuno normalno. Da su nas tada pozvali na neku svetsku turneju ili da nas je pozvao EMI, nama bi u tom trenutku to izgledalo najnormalnije. Bili smo jednostavno naloženi klinci, puni samopouzdanja, koji su dobili push u leđa od domaće štampe.

Imali smo sreće

Dražen Vrdoljak vas je kritikama podigao u sam vrh jugoslavenske scene. Kakav odnos si tada imao prema rock kritici, a kakav imaš danas, nakon 30 godina na sceni?

– Vrdoljak je primer najboljeg domaćeg rock kritičara ikad, po meni. Mislim da je on zaista bio čovek koji je kapirao sve. Bio je veoma zanimljiva i maštovita osoba. To što je on pružao neku podršku bendu, nama je više značilo na nekom ličnom nivou nego u nekom drugom smislu. Svakako da je značilo i publici jer je on bio cenjen kritičar. Nažalost, danas baš nema neke relevantne i suvisle rock kritike. Jako malo ljudi to radi na pravi način. To su sve neki ljudi koji su to pisali i prije 20, 30 godina. Skoro da i nema novih novinara. Nema te težine kao što su nekad imali “Polet” ili “Džuboks”.

U 1980-ima je Električni orgazam, beogradsku scenu i tebe osobno obilježio niz priča i afera vezanih za drogu. U kolikoj mjeri je droga odredila tvoj životni put i ostavila pečat na glazbi koju si stvarao?

– To je bio deo cele filozofije. Deo himne sex and drugs and rock’n’roll. To je bio milje u kome smo se mi kretali. Mislio sam da čovek treba da ima neku vrstu imidža elegantly wasted umetnika. Mislim da je bilo normalno proći kroz sve to i mnogo sam prijatelja izgubio u ratovima sa raznim drogama. Pravo je čudo, kroz sve to ludilo koje se dešavalo na ovim prostorima, pre svega u 1990-ima, da smo ustvari preživeli i da je bend preživeo taj pakleni period, da je nastavio da radi i dalje.

Mnogi sudionici beogradske i zagrebačke rock scene otišli su na drugi svijet upravo zbog droge. Kakav je tvoj recept za opstanak na sceni?

– Nemam ja neki recept. To je sve bilo od danas na sutra. Često nemam odgovor na neka pitanja. Kako to da neki ljudi nisu uspeli da prežive, a moj bend i ja dalje radimo? Imali smo sreće i to je veliki deo priče. Priče o tome kakva je tko ličnost, koliko je sposoban da se nosi sa nekim teškim periodima i koliko si u stvari jak da se posle nekih padova ponovo digneš. U tom nizu od 30 godina bilo je jako puno padanja ali, srećom, i dizanja. I to je deo recepta te dugovečnosti. Bilo je teških perioda u egzistencijalnom smislu, kada nije bilo koncerata, kada je bukvalno bilo teško živeti od nečega što nije funkcioniralo tokom rata. Kada smo bili praktično ograđeni i kada nismo mogli da putujemo. Bilo je teških perioda koji nisu poljuljali nameru benda da i dalje živi od rock’n’rolla.

Što je bio razlog ekspanzije novog vala?

– To je bio specifičan trenutak u vremenu i prostoru zemlje Jugoslavije, neposredno pred Titovu smrt, krajem 1970-ih i početkom 1980-ih. Bio je to početak padanja stega koje su nekad bile mnogo čvršće i stvaranja nekih novih sloboda. Bila je tu pojava punka kao muzičkog pravca na svetskoj sceni i mnogo drugih stvari. Ne može se samo jedna stvar izvesti kao glavni razlog.

Prežvakavanje novog vala

Od premijere filma “Sretno dijete” Igora Mirkovića vratila se euforija oko novog vala. I Električni orgazam je nastupio na koncertu “30 godina kasnije” u zagrebačkoj Tvornici. Uz dužno poštovanje prema glazbi Orgazma, je li po tvom mišljenju nužno toliko prežvakavati to razdoblje?

– Očigledno je da je to mnogim ljudima najbolje razdoblje u bivšoj zemlji u muzičkom smislu. Ako pogledaš u nekim svetskim okvirima, stalno se neki hippie bendovi iz San Francisca okupljaju i kreću ponovo, takođe i punk grupe. To je historijski neminovno. Nešto što je imalo snažan utjecaj u tom vremenu i dalje odzvanja kroz vreme u budućnosti. Verovatno je razlog i to što dolaze neke nove generacije koje su radoznale i koje nisu to nikada lično čule. Na tom koncertu u “Tvornici” barem 30 posto ljudi videlo je prvi put te bendove.

Kada se osvrneš na proteklih 30 godina, jesi li živio sretno i zadovoljno ili si skloniji pesimističnijem pogledu na svoju osobnu prošlost?

– Ja sam definitivno optimista i mislim da sam imao puno sreće i pored svih ovih teških perioda. Kapiram da niti jedan život ne može biti lak i svatko ima svoje probleme. Ako svedem stvari na suštinu, ipak sam sve to vreme mogao opstati baveći se rock’n’rollom i ničim drugim. To je već samo po sebi fascinantno u gradu Beogradu, u zemlji Srbiji. To graniči sa naučnom fantastikom. Ne moram da radim neki drugi posao sa kojim moram da se uzdržavam, a da mi je muzika hobi, već sam uspeo da mi muzika bude profesija, hobi, zadovoljsvo i veći deo mog života.

Možeš li izdvojiti najvažniji, najbolji ili možda prijelomni album u karijeri Električnog orgazma?

– Morao bih tri da izdvojim. “Lišće prikriva Lisabon” iz new vawe punk faze, “Distorziju” iz rock’n’roll garažne faze sa Bananom i Švabom, i iz kasnijeg perioda “Zašto da ne”, zadnji vinilni album koji je izašao 1994. godine. Mislim da smo na ta tri albuma dosegli neke vrhunce u svojoj karijeri.

Tulum već počeo

Postoji li neki plan proslave 30 godina rada ili ste već počeli tulumariti na svojim koncertima pa tako do kraja godine?

– Ha, ha, ha… Može se reći da smo počeli tulumariti pošto smo prvi koncert već imali 2. januara na Akademiji. Rano smo počeli. Nećemo praviti neki izdvojeni, slavljenički, rođendanski koncert, već se nadamo da će do kraja proleća izaći novi album. Na jesen u ćemo Beogradu napraviti promotivni koncert, kao i u Zagrebu gde ćemo da promovišemo novi album i obeležimo 30 godina rada.

Novi studijski album “To što vidiš to i jeste” u završnoj je fazi. Kada će se pojaviti na tržištu i što nudite na njemu?

– To je album koji smo najduže radili od svih. Skoro je osam godina pauze između dva albuma. Očito je bilo potrebno. Godine 2004. u Orgazam se vratio Ljuba Đukić, jedan od osnivača benda, klavijaturista i pevač. Došlo je do neke nove energije u bendu njegovim povratkom, a i dosta smo promenili repertoar. Došlo je do spoja prve faze Električnog orgazma gde su Ljubine klavijature bile dominantna boja benda i kasnije faze kad je Bananina gitara bila glavni solo instrument. Njih su dvojica napravili neki novi spoj. Neću biti glavni autor na albumu, osim sa tekstovima. Mislim da će ovo biti dosta drugačiji album Električnog orgazma.

Kako je na tebe utjecao period agresije, nasilja i rata?

– Moram priznati da sam u tom trenutku bio prilično zatečen. Ja sam pripadao ljudima koji nisu mogli da veruju da će da dođe do takve eskalacije ludila. Nedelju dana pre početka rata u Bosni svirali smo u Sarajevu. Sećam se jer su Partibrejkersi sedam dana kasnije trebali da sviraju, u petak i subotu. Odsvirali su petak, u subotu je počeo rat. Ja nisam mogao da verujem, jer sam pre svega živeo u nekom svom svetu mašte, u kom uglavnom i živim ceo život, u kom nema puno uvida u to što se zapravo dešavalo u glavama ljudi koji su sve to pripremali. U svakom slučaju, bio sam zapanjen, zatečen tim ludilom i početkom 1991. sam otišao u London na mesec dana, da shvatim šta se dešava. Nekako sam se sam sa sobom pomirio da pre svega želim da se bavim muzikom, da želim na taj način da prođem kroz ludilo koje se dešava oko mene. Sa takvim planom sam se vratio u Beograd i sa takvim planom više nisam odlazio iz Beograda.

Godine 1992. zajedno s Čavketom, Švabom, Milanom Mladenovićem, Antonom i Canetom iz Partibrejkersa oformio si grupu Rimtutituki s kojom si za Radio B92 objavio antiratni singl “Slušaj vamo”. Jesi li zbog toga imao problema?

– Indirektno da. Koliko se sećam, Cane je čak imao neprijatan susret sa nekim nasilnim tipom koji je vadio pištolj na njega sa pričom: “Ma kakav mir, brate, rat, brate, rat!” To je bio konkretan incident, ali smo nezvanično bili blokirani na svim medijima i nisu se puštale pesme niti jednog od tih bendova u zvaničnim programima. Imali smo tzv. tihu blokadu.

Što vam je bilo najteže prije pada Miloševićevog režima?

– Najteža je bila izolacija. To je bio period kada nisam mogao nikoga u Zagrebu od svojih prijatelja da pozovem telefonom. Još uvek nije postojao internet, odnosno nije bio tako masovan kao danas. Ta neka izolacija, nemogućnost da se putuje, da komuniciraš. Na neku čudnu foru, 1990-ih su postojali neki mali underground klubovi. Čak je i bila teorija kod bendova u Srbiji da je druga polovina 1990-ih bila bolja za svirke jer su mnoga mesta propala nakon 2000. To su bila mesta gde se okupljala opozicija, a to je nestalo 2000.