Karakašev antituristički bedeker
Harmonikaš, karikaturista, pariski strit-art performer, ex-novinar i prozaista čije je delo mamac za reditelje. Nije haiku, ali jeste jezgrovit opis Damira Karakaša (1967., Brinja), pojave čija retkost počiva na nerazmrsivom ukrštanju života i literature. Jedan partizanski pisac i srpski akademik, 90-ih je izjavio (sentenca je lektorski redigovana) da je dobra strana loših vremena to što podstiču dobru književnost. Što nije ordinarna laž, prisetimo li se “mrtvog doma” i njegovog rezidenta, bar dvojice “gladnih” autora ili Vijonovog zamalo umašćenog konopca sa vešala. Ali jeste nonsens, ne samo ako akademikovo ozarenje pretočimo u državno isplativ model studentskog standarda (što gori uslovi studiranja – to bolji akademski građani), nego i ako ga razumemo kao preduslov plodonosne veze egzistencije i pisanja.
Ipak, atipičan način života, obeležen uskraćenostima, nepredvidljivim i graničnim situacijama, zgodan je kao podloga istinski zanimljive dokumentarne proze ili (auto)biografije. Od takve proze, pod uslovom da je pisana bez stilske rogobatnosti i realistično (to će reći da narator nije prerušeni akcioni heroj ili podvižni svetac iz komšiluka već lik onečišćen smradom i bedom sveta u kome živi), svi imaju koristi: klinci zamenu za smarajuću lektiru, sociolozi reprezentativnu građu za sintetičke elaboracije, mediji iskustvenu ispovest kako se živi tamo negde. Ne čudi onda što sam za roman saznao kraj “malog ekrana TV-prijemnika”, iz nedeljnog dodira dvojice “hipika”, Stankovića i Karakaša. Na osnovu romana novinar pita autora kako je to živeti od uličnog bakšiša u Parizu i stanovati u prebukiranoj garsonjeri u kojoj se urinira u flašu a velika nužda operacionalizuje u plastične vrećice. Autor pak govori o nevidljivom sistemu podela teritorije među emigrantima – ko gde može da crta/svira i kome se polaže reket, te kako (promptno naravno) Sarkozijeva policija i sudstvo ekspedituju pridošlice vanka, sve i ako ovi poseduju urednu boravišnu dozvolu.
Karakaš ima fokusiranu rečenicu dok poglavlja oblikuje kao zaokružene, ponekad i efektno poentirane celine. Podela romana na pet delova pak deluje proizvoljno. Povremeni literarni citati i imena poznatih pisaca ovoj prozi treba da pribave onu intelektualnu dimenziju koja joj nije ni bliska ni potrebna. Narator je pisac ulice, pa iako pola sata čeka u redu da uđe u biblioteku, njemu je knjiga objekat i inspiracija a ne prostor interteksta po kome se asocijativno kreće njegova autorska imaginacija. Nešto bolje Karakaš koristi figuru pisca. Narator nije samo vagabund i ulični karikaturista, on je hrvatski pisac koji sa svojim rukopisom neuspešno obija pragove francuskih izdavača.
Namerno ili ne, Karakaševo “prepisivanje sveta” u roman demaskira naratora kao neurotično biće koje ni samo ne zna baš pouzdano za čim traga. Njegovi socijalni i erotski kontakti su površni i privremeni, opterećen je egzistencijalnom brigom nalaženja sigurnog staništa a ne srodne duše ili prave ljubavi. Narator nije oličenje vernosti ali ni kopulativnog avanturizma; grozi se bračne stabilnosti i sreće sitnih pomaka u vezi. On nije ni Balzakov Rokanten, provincijalni dođoš rešen da u visoko parisko društvo uleti kao topovsko đule ili da se ušunja kao kuga. Stalno je u blizini prestupa ali mu ne podleže zastrašen represalijama francuske pravne države, koje uzimaju izgled bezrazložnog nasilja i nakon kojih deportacija deluje kao milosrđe. Karakašev junak je mali čovek jake volje u licemernoj pariskoj drobilici, mamipari za turiste i klopci za emigrante. Budući i sam “drugi”, narator romana “Sjajno mjesto za nesreću” saosetljivo slika građane drugog reda iz zemalja trećeg sveta: ilegalne useljenike i radnike na crno, muslimane i Balkance, sitne kriminalce i klošare, labilne i umobolne.
Od srpskih pisaca Karakašu je najsrodniji Srđan Valjarević, flaner-solipsista, čija svedena proza o trivijama svakodnevice prelazi u poeziju samoće. Opsednutost trenutnim i pojavnim ograničavaju da “Sjajno mesto za nesreću” ima složeniju strukturu i diskurzivne partije. Reč je o romanu-antiturističkom bedekeru kojim dominira strategija impulsivne iskrenosti i štivu koje drži pažnju i onda kad slika limitirani život kao uhodano ponavljanje.