Nemački pisac Ingo Šulce

Po sopstvenom priznanju prespavao si takozvani pad zida 1989. godine. Ali, morao si u jednom trenutku da se probudiš i nastaviš da živiš svoj život u drastično izmenjenim okolnostima. Dakle, šta je taj događaj predstavljao u tvojoj ličnoj egzistenciji?

– Jesen 1989. godine i pripajanje DDR-a Zapadnoj Nemačkoj doneli su promene na svim nivoima – novac, udžbenici, novine, hrana, vazduh, ljubav… U pitanju je najpre bilo ogromno osvajanje suvereniteta. Demonstracije u Lajpcigu, osnivanje grupa za građansko pravo, partija, novina, demokratsko biranje šefova u firmama, isto tako i na univerzitetima i u pozorištima. To je sve bilo fantastično, iako na to nismo bili pripremljeni. Međutim, tada je nastupila nemačka marka, zatim ujedinjenje – koje je većina želela – i tako smo svi odjednom bili kao deca obasuta poklonima, koja ujedno sve moraju da uče iz početka. Svet je stajao otvoren pred nama, pri čemu je naša privreda doživela krah. A u tom svetu više ništa nije stajalo u mestu. Osnovali smo novine kako bismo pratili proces demokratizacije. Od pozorišnog čoveka postao sam novinar, a onda sve više i više poslovni čovek koji je pokušavao da te novine održi u životu. Činilo se da se sve vrti jedino oko brojki.

Živeti od pisanja

U tvom eseju “Trijumf Zapada”, nedavno objavljenom u engleskom političkom magazinu “Index of Censorship”, govoriš protiv kulture jednodimenzionalizacije nedavne prošlosti i podsećaš na vrednosti koje su postojale, ali su zajedno sa svim ostalim odnesene tim ogromnim talasom promena iz 1989. pa ih je sada potrebno iznova osvajati. Koje su to vrednosti? Šta Istok i Zapad danas znače u Nemačkoj?

– Naravno da još uvek postoje velike razlike između Zapada i Istoka, ali one su sada još jedino izraz za “gore” i “dole”. Društvo se polarizuje sve brže. Još krajem devedesetih siromaštvo jedva da je predstavljalo problem u Nemačkoj. U međuvremenu se situacija promenila. A politika govori pre svega o porastu, kao da bi time naši problemi bili rešeni. U pitanju je problem ravnopravnosti koji krizu samo još više zaoštrava. Dobici se privatizuju, a gubici socijalizuju. Mi kao društvo moramo da pričamo o tome kako da se rad i dobit drugačije rasporede.

Da li samog sebe smatraš istočnonemačkim ili nemačkim piscem? Ili naprosto – piscem?

– To zavisi od konteksta. Oba pitanja teško da bi se postavila piscu koji je odrastao u Zapadnoj Nemačkoj, iako se ona njega tiču isto koliko i pisce koji su odrasli u Istočnoj Nemačkoj. Ja sam autor koji piše na nemačkom jeziku, koji je 27 godina živeo u DDR-u i koji je, nadam se, dobar pisac. Ovo poslednje bi bilo najbitnije. Čovek lako upada u zamku da pomisli kako su Istok i Zapad homogeni. A ja zapravo najveće razlike u mišljenju doživljavam s onima koji su doživeli iste stvari kao i ja.

Počeo si da objavljuješ 1995. i nastavio u ravnomernom ritmu sve do danas. U rasponu od 15 godina objavio si devet naslova. Da li se ikada umoriš?

– Da, naravno, ali ne od pisanja. Još uvek sam u procesu preispitivanja šta je bitno, a šta ne. Isuviše često pristajem na stvari koje koštaju mnogo vremena i snage, a onda mi vremena i snage nedostaje za prijatelje, porodicu i pisanje. Ali, budući da smo moja porodica i ja do sada prilično dobro mogli da živimo od mog pisanja, ne bi trebalo da se žalim. Imam dosta kolega i koleginica koji ne pišu ništa lošije od mene, a ne znaju kako da plate sledeću rentu za stan.

Višestruko si nagrađivan pisac u Nemačkoj. Šta nagrade znače za tebe?

– Uvek je dobro osetiti priznanje i da si negde dobrodošao. Tu sam do sada imao prilično sreće. Nedostatak toga je da pojedine nagrade imaju nesrazmerno velik uticaj, pa tako neko ko bi zapravo trebalo da bude primećen ostane u senci. Ali, još se Euripid neprestano žalio da prečesto nagrađuju Sofokla. Čitalac i pisac trebalo bi da pokušaju da se na to ne obaziru. U pitanju je igra.

Za nas je Jugoslavija uvek bila Zapad

S kojim piscima u Nemačkoj i drugde najlakše dovodiš sebe u vezu?

– Meni je uzbudljiva svaka knjiga koja mi se dopada. Rusi su mi uvek bili posebno bitni, na primer Danil Harms ili Vladimir Sorokin – oni su za mene bili osnova. Najznačajniji nemački autor poslednjih godina po meni je Volfgang Hilbig za koga se izvan granica zemlje jedva i čulo. Ne znam da li su kod vas prevedeni Johanes Bobrovski, Peter Vajs (“Estetika otpora”) ili Uve Jonson, ali njih bih preporučio kao moderne klasike. Od savremene književnosti svakako treba pomenuti i Katju Lange-Miler, Hansa-Joakima Šedliha ili Uvea Tima, kao i lirike Luca Sajlera, Dursa Grinebajna, Jana Vagnera, tu tek ima toliko da se otkrije. Ako bih počeo dalje da nabrajam, stigao bih do brojke od preko pedeset.

Tvoje su knjige objavljivane i u Hrvatskoj i u Srbiji. Kakvo je tvoje znanje o regionu bivše Jugoslavije? Da li si ikada bio ovde?

– Bio sam dva puta u Hrvatskoj u kojoj se odigrava jedan deo radnje knjige “Mobilni” (izdanje VBZ-Beograd, 2008), tačnije u Zadru u kome smo proveli nedelju dana odmora. Veliko iskustvo takođe predstavljala je poseta Splitu, gradu u palati. Na severu sam bio s autobusom punim pisaca. U pitanju je bio putujući festival kratke priče, negde pre pet ili šest godina. Bili smo u Osijeku. Razgovori u grupi bili su manje-više kao i bilo gde drugde. Mada, oni između četiri oka bili su takvi da ih nikada nisam zaboravio. Prošle godine bio sam u Sloveniji u kojoj je takođe objavljena knjiga “Mobilni”, a u junu ću u Makedoniji predstavljati svoje poslednje dve knjige. Rado bih posetio i Beograd.

Hrvatska i Srbija, zajedno sa još nekoliko uglavnom subevropskih zemalja, kreću se ka integraciji u EU. Kakvo je tvoje lično mišljenje povodom daljeg proširenja EU-a? Takođe bih voleo da te pitam nešto što su mene pitali nedavno – gde je, po tebi, istočna granica Evrope? Ili pre, budući da ona realno ne postoji, gde bi je ti postavio?

– Za nas je Jugoslavija uvek bila Zapad na koji nismo smeli da idemo. A sada smo mi odjednom postali Zapad… Ja EU posmatram veoma kritički, budući da je njena privredna politika oduvek bila neoliberalna, a nju smatram fatalnom. Smešno je da mi biramo evropski parlament, a da komisija odluke donosi u Briselu. To zaista nema nikakve veze s demokratijom. Ipak je, naravno, ispravno da se u Evropi otvaraju granice. Međutim, Evropa sama mora da doživi promenu, počne više da se kreće u pravcu demokratije i mora da uvidi koje su posledice u svetu izazvali kolonijalizam, hladni rat, klimatske promene, lažni krediti i tako dalje. Ja ne želim da povlačim nikakve istočne ili zapadne granice. Mi smo ovde proslavljali dvadeset godina pada Berlinskog zida, dok se u Sredozemnom moru godišnje utopi na hiljade ljudi u pokušaju da stignu do Evrope. Reč je o unutrašnjoj svetskoj politici.

Bio-info

Ingo Šulce (Schulze) spada među najistaknutije nemačke pisce današnjice. Rođen 1962. godine u Drezdenu, studirao je klasičnu filologiju na Univerzitetu u Jeni, a nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke bio je asistent reditelja u Državnom teatru u Altenburgu. Nakon što je prespavao događaje iz noći 9. novembra 1989. godine, Šulce je s grupom prijatelja pokrenuo dnevne novine. Tada je počeo i da se bavi pisanjem. Nakon što je proveo šest meseci u Sankt Petersburgu, što će poslužiti kao osnova za njegovu prvu zbirku pripovedaka “33 Augenblicke des Glücks” (Berlin 1995, hrvatsko izdanje “33 trenutka sreće”, Naklada MD, Zagreb, 2003). Do danas Šulce je objavio devet knjiga proze za koje je višestruko nagrađivan u Nemačkoj i inostranstvu. Njegova dela prevedena su na više od dvadeset jezika, a njegova pretposlednja knjiga “Handy” (“Mobilni”) takođe je objavljena kod nas u izdanju VBZ-Beograd, 2008.