Evropa je prepuna predrasuda

Spisateljica ste, scenaristkinja i režirate dokumentarne filmove. Kad biste mogli da birate samo jednu od te tri delatnosti, koju biste odabrali? Ima li tu nekakve hijerarhije ili su one ravnopravne?

– Definisala bih sebe kao “kompulzivnu” pripovedačicu. Kompletan način na koji osećam, mislim i radim usmeren je ka pripovedanju. U tom smislu, ja sam sve gore navedeno ujedno: i spisateljica i rediteljka dokumentarnih filmova i scenaristkinja. Premda spisateljica u svemu tome ipak zauzima prvo mesto. To je moja suština. Moj način gledanja na stvari. Čak i kad snimam istraživački dokumentarac ili običan televizijski prilog, imam potrebu da uvek pronađem svoj intimni ugao, lični način kako da istražim neki fenomen. Mene ne zadovoljava povezivanje tačaka tako što ću samo beležiti cifre, crno na belo. To za mene nije dovoljno. A upravo to je ugao gledanja naratora pre nego novinara. Tako da je sav moj rad kombinovan, isprepleten. Nakon što završim roman i isporučim ga dalje, ja moram da izađem, da zgrabim kameru, da usmerim svoju pažnju na novinarski rad, na dokumentarni film. Ne može se biti dobar pisac proze ako čovek odnekud ne pokupi one prave priče koje vredi ispričati. U tom smislu, sve tri “grane” čitavog mog dela uzajamno hrane jedna drugu.

Iz Albanije ste 1988. prebegli u Švajcarsku. Koja je bila vaša primarna motivacija za to? Kakav je bio vaš život u Albaniji tokom odrastanja?

– Bilo bi “herojski” reći da sam Albaniju napustila zato što sam osećala represiju komunističkog režima, ali ne i istinito, iako je istina da sam bila crna ovca u porodici, buntovno dete, vrsta ludog slobodnog mislioca. Istina je: ja potičem iz privilegovane porodice, bien placée. I otac i majka bili su komunisti, pripadala sam umetničkoj i intelektualnoj eliti Tirane. To je duga priča, stavila sam je u svoj prvi roman, jedinu autobiografsku knjigu koju sam ikad napisala. Tako da nisam patila fizički, nisam bila potlačena, upravo suprotno. Da li sam mrzela sve ono što nam se događalo? Da, jesam. Da li sam osećala da je komunizam totalno sranje? Jedna potpuno upropašćena utopija, užasan monstrum na kraju? Da! Prilično je teško sve to izraziti u samo nekoliko redova. Odrastajući pod tvrdom komunističkom diktaturom poput albanske, jednostavno sam se od indoktriniranog deteta pretvorila u mladu odraslu osobu koja prosto nije mogla a da ne vidi sav taj užas. Ali, tog dana u oktobru 1988. otišla sam zbog ljubavne priče. Jednostavno. Godinu dana ranije, u Danskoj, upoznala sam jednog švajcarskog novinara. Boravila sam tamo kako bih, kao predstavnica albanske državne televizije, prisustvovala internacionalnom skandinavskom tržištu filma. Ponovo sam ga srela godinu i po dana kasnije, u Milanu. I u roku od 40 sekundi povukla sam najluđi potez u svom dotadašnjem životu – prebegla sam, bez ikakvog plana, iako sam dobro znala moguće posledice te “izdaje” po porodicu koju sam ostavila za sobom. I platila sam veoma visoku cenu za taj svoj čin. Ali, u svemu tome zaista nije bilo ničega velikog ili herojskog.

Visoka cena slobode

Da li je te 1988. bilo načina da se pretpostavi da je velika promena na putu, čak i za Albaniju? Kažete da potičete iz veoma privilegovane porodice – kakve su bile posledice političke promene koja je počela nakon 1989. po vašu porodicu, a kakve za vaš sopstveni status političkog izbeglice?

– Da, sanjali smo o promenama, nadali smo im se, unutar malenog kruga pisaca i umetnika u Tirani. Enver Hodža je već bio mrtav, njegov naslednik Ramiz Alija nije posedovao Hodžinu užasavajuću auru. Ali, diktatura je i dalje bila prisutna. Iz ugla veoma mlade ženske osobe živog uma i ogromnog apetita za slobodom, meni su to bila “fascinantna” vremena. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne kažem da nismo patili, naprotiv. No, ogromna patnja vodi ka ogromnoj imaginaciji i potrebi za boljim životom. Hoću da kažem da bez obzira na sve, upravo te godine koje sam provela rastrzana između svoje komunističke porodice i svog umetničkog okruženja, od mene su stvorile spisateljicu i buntovnicu. Da, moja porodica je podnela posledice, moj sin pre svih, moj Anthony. (Danas on ima 28 godina, odrastao je u Švajcarskoj, mogla sam da ga preuzmem čim je režim pao!) Za sobom sam ostavila jasan trag bola: učinila sam da moja porodica pati, kao i moje kolege koje su bile sa mnom u Milanu onog dana kad sam počinila “izdaju”… Sve ih je ispitivala državna bezbednost i zbog mene su im bila zabranjena dalja radna putovanja u inostranstvo… Moj brat je izbačen iz Akademije umetnosti, a bio je tek brucoš; moji roditelji dobili su otkaze… Zato sam ranije već rekla da je cena koju sam platila bila izuzetno visoka. Učinila sam nešto, napustila sam Albaniju (iscrpljena i opterećena, takođe, tom dugotrajnom glumom, nastojanjima da nikog ne povredim svojom ludom “liberalnom” žudnjom za slobodom), ali drugi ljudi su patili zbog mene. Bila sam uverena da sam grozna osoba. Bez obzira na sve što sam do tog dana postigla u životu, bez obzira na to koliko sam volela svog sina, svoju porodicu, svoje prijatelje. Povredila sam ih. U zanosu sopstvene mladosti, ostavila sam svog sina za sobom, naivno misleći da će mi režim (budući slabiji i donekle opušteniji nego u vreme Hodžine diktature) dopustiti da ga odvedem. Ali, rečeno mi je: ako želiš da vidiš svog sina, vrati se, javno se pokaj i tek onda ćeš ga videti. U tom trenutku već mi je bilo jasno da bih u tom slučaju otišla pravo u zatvor. Eto, tako…

Od tada živite na Zapadu i javna ste ličnost. Da li je naporno nositi unaokolo svu težinu albanskog identiteta? Da li vam to, barem povremeno, predstavlja problem? Na primer, ja često osećam svoj srpski identitet kao težak teret – previše toga čovek mora da objašnjava.

– Da, tako je! Ali, to je ujedno i privilegija. Ljudi poput nas – nas koji smo odlučili da budemo pisci, pripovedači našeg sveta, naših svetova – to moraju da iskoriste. Niko nas na ovo nije naterao. Ponekad je to težak teret, ali ako mi to ne činimo, ako mi ne pokušamo da ispričamo tu našu priču, da objasnimo, da razumemo jedni druge i da učinimo da nas i svet bolje razume, ko će? Kako možemo da pomognemo svom delu sveta, Balkanu, Evropi? Vidiš, ti si srpski pisac. Ja sam Albanka. Dogodio se rat između moje braće po jeziku i etnicitetu – naroda Kosova – i Srbije. I sad ti i ja i mnogi drugi ljudi od kulture i pera moraju da objašnjavaju, pripovedaju, da tkaju razumevanje… U suprotnom, ako mi nismo voljni da to radimo, onda je trebalo da odaberemo da… ne znam… da prodajemo paradajz ili da se bavimo biznisom. Ali, mi smo odabrali da budemo pripovedači. Zato i moramo da prenosimo drugim ljudima i drugim narodima naše priče, da ih upoznajemo s našim identitetom. I moramo da budemo snažni, pri tom. A to nije uvek lako, ali je svejedno privilegija. I da ti konačno odgovorim na pitanje: znaš, prijatelju moj, da svoj albanski identitet sada kad živim u SAD-u više uopšte ne doživljavam kao teret. Meni je kao Albanki u stvari bilo mnogo teže da budem prihvaćena u Švajcarskoj dok sam tamo živela. Znam da ovo može da zvuči paradoksalno, ali tako je.

Zašto je bilo teže biti prihvaćen u Švajcarskoj nego u SAD-u? Da li su predrasude tamo snažnije?

– O da, jesu! Šesnaest godina sam živela u italijanskom govornom području Švajcarske koju, dakle, smatram svojom drugom domovinom, nakon Albanije. Moja kći je rođena u Švajcarskoj, ja posedujem švajcarski pasoš. Ja sam dvojezična prozna spisateljica i rediteljka dokumentarnih filmova. Radim za Švajcarsku javnu televiziju. Ali, za mene se tamo sve promenilo tek kad sam postala “spisateljica”, kad je moj prvi roman “Bez prtljaga” (albansko izdanje “Dashuri e huaj”, Izdavačka kuća “Çabej”, Tirana 1997; italijansko izdanje “Senza Bagagli”, Izdavačka kula “Besa”, Lecce 1998) preveden na italijanski i objavljen, te tako dospeo i u knjižare kantona Tičino, dela Švajcarske u kom se govori italijanski. Do tad, bila sam samo ona “lukava i zgodna Albanka” koja je došla tu i “preotela” naivnog Švajcarca… To su mi neprestano bacali u lice. I oko toga baš ništa nisam mogla da uradim, pa sam kipela od besa, toliko sam bila frustrirana. Time želim da potcrtam da je Evropa moj kontinent, ali da je čitava Evropa izuzev nekoliko metropola i dalje prepuna predrasuda. SAD i sam ima ogromnih problema, ali to je jedino mesto na čitavom svetu na kom je moguće biti anoniman. Možeš da poseduješ bilo kakav naglasak, a da ti ljudi i dalje govore: “Zadržite svoj naglasak, tako je egzotičan!” Citiraću svog jako dobrog prijatelja, Iranca iz Teherana, koji je rekao: “Kad bih imao priliku da počnem sve ispočetka, ponovo bih emigrirao u Sjedinjene Države. Ovde se nikad ne osećaš kao gubitnik!”

Kad već govorimo o Evropi, nedavno je Makedoniji, Crnoj Gori i Srbiji ukinut vizni režim za zemlje šengenske zone, ali ne i Bosni i Hercegovini, Kosovu i Albaniji. Kakvo je vaše mišljenje o pravcu kojim EU kreće i o odnosu Unije prema Albaniji?

– Što se tiče Kosova, ja zaista ne razumem šta to EU radi. Jako mi je drago da građani Srbije, Makedonije i Crne Gore konačno mogu slobodno da putuju po Evropi. Istinski sam srećna zbog toga! Ali, moj čvrst utisak jeste i da su građani Kosova zaslužili isto to pravo i poverenje. Tu je, zapravo, reč o evropskim strahovima. Nakon rata koji je Miloševićev režim vodio na Kosovu i nakon isterivanja gotovo jednog miliona Kosovara s njihove zemlje, Evropa je strahovala da se kosovske izbeglice neće vratiti na Kosovo nego će, umesto toga, preplaviti razne evropske zemlje. Iako se to u stvari nije dogodilo. Građani Kosova vratili su se na Kosovo. Oni upravo tu i žele da budu. Ali, Evropska unija nije nimalo lucidna, dosledna ili efikasna u svom ophođenju s tim regionom. Ona se prečesto rukovodi svojim strahovanjima, a potrebna joj je jasna, dalekosežna i dobro izbalansirana vizija. Kad bi Kosovarima bilo odobreno istovetno pravo da putuju bez viza koje je dato i drugim zemljama Balkana, to ne bi bio samo mudar, već i vizionarski potez. Prošla su ona vremena kad su Albanci iz Albanije ili Kosovari učinili sve samo da se zadrže u inostranstvu kao imigranti. Danas oni poseduju svoje nade. Došli su do zaključka da je emigrantski život na duge staze daleko teži i ispunjeniji iskušenjima. Danas oni ionako imaju perspektive i u svojim sopstvenim zemljama.

Virdžina

Vaš dokumentarni film “Zaklete device” (“Sworn Virgins”) postavlja pitanje koliko su rodna pitanja u skladu s tradicijom. Šta zaista tradicionalno motiviše pojedine žene u severnoj Albaniji da se zakunu na devičanstvo, odbace svoju rodnu ulogu i odluče da žive kao muškarci? S druge strane, čini se da je ta praksa dobro prihvaćena u lokalnoj zajednici. Te žene nisu autsajderi. Da li to smatrate neobičnim? Da li je zaista moguće da to dvoje – preispitivanje roda i rodne uloge i tradicija – idu ruku pod ruku?

– Jedan od prvih istraživača koji su sakupili podatke o zakletim devicama bio je srpski antropolog iz polovine 19. veka. Do pre jednog veka zaklete device mogle su se naći i u Crnoj Gori, Srbiji i Makedoniji. Znaš dobro koliko i ja da su zemlje Balkana bile, i da još uvek jesu, prevashodno mačo društva. Ne smatram sebe feministkinjom, ali snažno zastupam ženska prava na Balkanu – ono što mi se ne dopada u poznom evropskom i zapadnom feminizmu jeste podela na muškarce i žene kao na protivničke grupe, dva sveta koja se bore jedan protiv drugog. Mi jesmo komplementarni. Zato hajde da se oslobodimo svih tih podela koje su nam do sad donosile isključivo nevolje. Ionako imamo previše nevolja, zar ne? Da se vratim na pitanje zakletih devica. To je veoma kompleksna tema. One su se odrekle sopstvene ženskosti, sopstvenog prava na porodicu, kako bi ostvarile pravo na kakav takav društveni status. Da bi nešto dobio, moraš nešto i da izgubiš! Zaklevši se na doživotnu čednost i oblačeći se u mušku odeću, živeći životom muškarca, one su osetile da dobivaju slobodu u muškom društvu u kom su se ranije, kao žene, osećale autsajderkama, u izrazito klanovskoj porodičnoj strukturi u Albaniji ili na Balkanu. Isključivi razlog njihovog postojanja, dakle, jesu muškarci. U tom smislu, one su jedna vrsta revolucionara, buntovnika. Znam da pojednostavljujem – budući da je međuprostor ove teme preogroman da bi ga bilo moguće prodiskutovati u ovom razgovoru. Ali, sve zaklete device koje sam srela potvrdile su mi jednu te istu stvar: one nisu želele da im se naređuje, da budu izložene nasilju, porobljene, ni da muškarci odlučuju o svemu što se tiče njih. Želele su slobodu kakvu su same zamislile unutar okvira mačo društva. Odlučile su se za društveni status i time izgubile pravo da budu žene.

U vremenskom rasponu od 20 godina prevalili ste dug put od svog rodnog Dureša u Albaniji preko Italije i Švajcarske do SAD-a gde i danas živite. Da li sve to vidite kao jedan ogroman skok u nepoznato na koji ste se jednom odvažili ili kao različite delove logičnog razvoja?

– Da, to je dug put, zaista, i to će uvek biti tako. Jedan dobar prijatelj uvek me zove “devojka s koferima”. Pa ipak, sebe smatram devojkom iz Tirane – samo sam se rodila u Durešu jer je moj otac u to vreme nakratko bio zaposlen u tom gradu. U Tiranu sam stigla dok sam još bila beba i u njoj živela sve dok nisam prebegla na Zapad u svojoj dvadeset sedmoj godini. Ali, ja i dalje jesam iz Tirane. Gde god da se nađem, u Evropi, Americi ili bilo kom zakutku na svetu do kog sam dosegla, uvek ostajem ludo zaljubljena u svoju Tiranu. Istina je da ja nikad nisam zauvek napustila svoju zemlju i da ću se zauvek osećati razapeta između toliko ljubavi: Albanije, Balkana, Švajcarske, Evrope, SAD-a, Latinske Amerike…

Elvira Dones rođena je 1960. u Durešu, albanskom gradu na obali Jadranskog mora. Odrasla je u Tirani gde je diplomirala na državnom univerzitetu. Godine 1988, kao službenica albanske državne televizije, odlazi na službeno putovanje u Italiju odakle je izbegla za Švajcarsku. U Albaniji joj je suđeno za izdaju: u odsustvu je osuđena na zatvorsku kaznu i onemogućen joj je pristup sinu sve do kolapsa komunizma u Albaniji 1992.

U Švajcarskoj boravi do 2004, radeći kao spisateljica i televizijska novinarka. Istovremeno piše, režira i producira nekoliko dokumentarnih filmova. Godine 2004. prelazi u SAD. Njene knjige prevedene su i objavljene u više zemalja, dok je više njenih dokumentarnih filmova bilo nagrađeno ili nominovano za najuglednije filmske nagrade. Njen najnoviji film “Zaklete device” proglašen je 2007. najboljim dokumentarnim filmom na Festivalu ženskog filma u Baltimoru, SAD. Napisala je pet romana i dve zbirke pripovedaka na maternjem albanskom jeziku, a zadnja dva romana na italijanskom. Njenu knjigu “I love Tom Hanks – Moderne priče” ovih dana u Tirani treba da objavi izdavačka kuća “Dudaj”, u novom izdanju za albanske čitaoce. Najnovija knjiga Elvire Dones nosi naslov “Savršeni mali rat” (“Piccola guerra perfetta”) i govori o bombardovanju Kosova i Srbije.