Kapitalizam je pojeo Zagreb, u Beogradu se još zabavljamo

Mlada, zgodna, bogata i slijepa kad nas ne vidi – tiho komentiraju dvojica zagrebačkih momaka i hihoću dok pored njih prolazi srpska glumica Katarina Radivojević.

Na setu televizijske serije “Najbolje godine” bilo je taj dan živo. Ekipa je taman završila s ručkom, snimala se peta epizoda te nedjelje i svi su, umorni, jedva čekali vikend. U jednom trenutku stigao je urednik Nove TV Siniša Svilan i objavio podatak o visokoj gledanosti serije. Otvoren je šampanjac i svi su nazdravili. Vraća se energija i atmosfera u sivi paviljon Zagrebačkog velesajma, gdje pod fluorescentnim svjetlom ljudi rade po 20 sati dnevno.

Katarina je samouvjerena, zna da je zvijezda. Veliki uspjeh postigla je već na samom početku karijere, u “Zoni Zamfirovoj”. Potom je glumila u filmu “Morfij” jednog od najvećih ruskih režisera Alekseja Balabanova. Uslijedio je novi film, produkcijski veoma zahtjevan, “Čarlston za Ognjenku”. Radila je i u Njujorku, na Brodveju, u različitim predstavama i onda je dobila primamljivu ponudu Nove TV. Više od pola godine je u Zagrebu, a vikende uglavnom provodi u Beogradu.

Opterećuje me medijska pažnja

U Hrvatskoj ste dočekani kao zvijezda, mediji vas porede s Enom Begović, dali ste na desetke intervjua. Godi li vam ta medijska pažnja ili vas je ona već počela živcirati?

– Ne znam šta bih vam rekla. Nekako sam već umorna od rada na tako velikom projektu. Bilo bi pretenciozno da kažem da mi to ide na živce, jer drago mi je da mediji pišu o meni. Međutim, nakon nekog vremena medijska pažnja počela je da me opterećuje. Najbolju školu za to sam prošla u Srbiji i znam kako da se izborim sa tim. Čini mi se da su kod nas mediji suroviji. Ako to uporedimo sa mentalitetom, mogu reći da je novinarstvo u Hrvatskoj malo uvijeno, ali je zapravo tabloidno.

Više se govori o scenama iz filmova u kojima ste se skinuli nego o vašim glumačkim kvalitetama. Smeta li vam to?

– Nekako sam se na to navikla. U današnje vreme novinari su postali voajeri i puno je zanimljivija privatnost neke javne osobe, nego čime se ona bavi i kakve su njene umjetničke kvalitete. Znam ko sam, gde sam i šta sam postigla u životu, pa me ne nervira što je nekome bitnija moja golotinja od činjenice da sam glumila u najgledanijem srpskom filmu svih vremena. Užasno sam ponosna što sam sa “Zonom Zamfirovom”, gde sam imala svoju prvu profesionalnu i odmah naslovnu ulogu, ušla u istoriju srpske kinematografije.

Spomenuli ste u nekim medijima da ste se nakon skidanja pred cijelom ekipom osjećali neugodno, čak na neki način i iskorišteno?

– Ne, apsolutno to nikad nisam rekla. Ekipa sa kojom sam radila takve scene uvek je bila super. Kod snimanja takvih scena obično ostane jako mali broj ljudi na setu i svi imaju poštovanja prema glumici. Osećala sam se iskorišteno od strane producenata koji su te moje fotografije koristili zarad reklamiranja filma. To se desilo sa nekoliko filmova. Jedino ruski producent nije imao nikakav interes da svoj film reklamira na takav način.

Ne stidim se ni sebe ni svog tela

Ne mislite li da se žensko tijelo uvijek eksploatira na taj način?

– Nekoliko puta sam rekla da znam da sada imam lepo telo, ali ono za deset godina i uz sva naporna vežbanja neće tako izgledati. Ne stidim se ni sebe ni svog tela. Za nekoliko godina ću imati decu koja će možda imati problem što im je mama gola na filmu. Ne posmatram golo telo kroz nekakvu prizmu da je žena ponižena zato što je gola. Nudistkinja sam i imam drugačiji pogled na to. Na Da Vinčijevim slikama žene su gole. Ako mi ponestane novca, tužiću retroaktivno sve medije koji su objavili te moje fotografije, jer je u ugovorima eksplicitno stajalo da se one ne mogu objavljivati i koristiti za reklamu filma.

Koliko je glumcu zapravo bitno telo u samoj profesiji, ne samo u smislu pokazivanja, već i kao izražajno sredstvo?

– Telo je deo mog karaktera. Njime se ozbiljno bavim, kako spoljašnjim izgledom tako i onim unutrašnjim.

Mlada ste glumica, ali već možete birati što ćete i s kim raditi. Da li biste prihvatili ulogu u nekom niskobudžetnom umjetničkom filmu?

– Nekoliko sam takvih stvari već napravila. Recimo, sada sam pristupila humanitarnoj akciji “Rentaj anđela”, ali je i to u novinama dobilo jednu drugu dimenziju. U medijima je postalo najvažnije ko će na dva sata da iznajmi Katarinu, pazite “iznajmi”, a ja zapravo dajem dva sata svog vremena nekome kako bih pomogla mladim filmašima da skupe sredstva i snime svoj prvi film. Nemam više potrebu da u intervjuima objašnjavam da se borim za umjetnost. Briga me. Znam šta radim u svom životu, znam koliko sam dobrih dela napravila i radim ih i dalje.

Spominjete često kako u budućnosti želite biti majka, pa nas zanima da li biste odgajali djecu u Srbiji ili biste otišli živjeti negdje u inostranstvu?

– Sa svojih trideset godina, kad već mogu da kažem da sam malo putovala i nešto videla, sa sigurnošću kažem da je Beograd jedan od najboljih gradova na svetu. No, volela bih da se moja deca školuju i u inostranstvu. Da sam ja vani studirala, tamo bih i radila i dobivala njihove honorare.

Dugo ću sanjati “ije”

Sada ste skoro sedam mjeseci u Zagrebu, kako vam se čini grad i ljudi?

– Meni je ovde lepo i imam dobar tretman. Produkcija vodi računa o meni i trude se da moj život ovde bude dobar. Zadovoljna sam time, iako mi nedostaju prijatelji i moj grad. Zagreb je potpuno drugačiji od Beograda i drago mi je da sam uspela da dođem ovde i shvatim kako život izgleda još negde u regiji. Nedostaju mi živost Beograda i noćni izlasci. Baš smo sinoć bili vani i nismo znali kuda da idemo, dok je u Beogradu četvrtak najbolji dan za izlaske. S druge strane, paše mi da nemam iskušenja oko izlazaka jer puno radim. Mislim da još uvek nisam kompetentna da pravim paralelu u mentalitetu. Generalno, mislim da ovde vlada divlji kapitalizam, ljudi žive kao na zapadu, a zapravo nisu dovoljno dobro plaćeni kao u tim državama. Suprotno tome, mi u Srbiji malo radimo, a puno izlazimo.

Glumili ste na engleskom i ruskom, no koliko je teško glumiti na hrvatskom jeziku?

– Nije lako, posebno u ovakvom ritmu rada – jednu epizodu snimamo jedan dan. Kad snimate dvadeset scena dnevno, normalno je da vam popusti koncentracija i da vam izleti ekavica. Mislim da ću to “ije” još dugo sanjati.

Moraju li glumci snimati sapunice? Je li to trenutno najisplativiji posao za glumce?

– Verujte mi da jeste, ne bih bila ovde da nije tako.

Prepoznaju li vas ljudi na ulici u Zagrebu?

– Da, imam jako simpatična iskustva. Koliko god to zna da umori, obožavatelji mi ovde ni najmanje ne smetaju. Drago mi je da publika vidi da se trudim oko serije. Bez obzira na to koliko sam plaćena, uvek iskreno i pošteno radim svoj posao. Nekad mi je jako teško da ustanem u šest ujutro i provedem 12 sati na snimanju. Ovakav presing nikad u svom životu nisam osetila.

Što nakon marta? Onda je sve gotovo?

– Ne mogu da govorim o svojim planovima, ali biće ovo radna godina. Glumim u “Najboljim godinama”, a i živim svoje najbolje godine.

Znamo kako je Srbija izgledala devedesetih godina. Nekoliko ste puta spominjali kako ste tada vrijeme provodili na uličnim demonstracijama. Kako vam se život u Srbiji danas čini?

– Opisno govoreći, danas mi to izgleda kao neko vreme pakla. Pozitivac sam i srećna sam da nisam u svojim tridesetim godinama sve to dočekala. Ipak ću danas doživeti nešto drugo, a tada sam bila tinejdžerica. Često taj period života spomenem ovde u Hrvatskoj jer znam da je rat bio ovde, a ne kod nas, ali želim da ljudi shvate da mi uopšte nismo živeli sjajno. U tom periodu sam upisala Akademiju i našla svoj umetnički put koji me ispunjavao iznutra. Dobre stvari počele su da mi se dešavaju kad je Zoran Đinđić došao na vlast. Na kraju su i njega ubili, i Srbija danas ide jedan korak napred, dva koraka nazad.