Obama mora da se potrudi jer je Amerika nestrpljiva

Tek čitajući vašu biografiju shvatio sam da ustvari i dalje živite na istom mestu na kom ste i rođeni – u Port Anđelesu, Vašington. Da li je to vaš životni izbor ili ste se vratili tu nakon što ste jedan deo života proveli drugde?

– Da, ja sam se vratila u svoje rodno mesto, Port Anđeles i tu živim manje-više stalno od Rejeve (Rejmond Karver) smrti 1988. godine. Sledeće godine otišla sam da predajem u Sirakuzu, država Njujork, gde sam provodila polovinu svake godine, u rasponu od čitave jedne decenije. Onu drugu polovinu živela sam u Port Anđelesu, s tim što sam najmanje mesec dana svake godine odvajala za putovanja. Ali uvek sam se vraćala kući, koliko god često sam mogla. Moja majka je nakon Rejeve smrti još uvek bila živa, tako da smo ona i ja bile dve udovice. Volele smo da zajedno obrađujemo baštu, čitamo i zajedno provodimo vreme.

Šta Port Anđeles za vas intimno znači?

– Moj grad je mesto gde se najviše osećam kao ja. Ovde imam sjajne prijatelje. Još u vreme kad mi je bilo pet godina otac me je odvodio na pecanje u moreuz Huan de Fuka između Amerike i Kanade. Ja sam bila njegovo najstarije dete i pretpostavljam da je želeo dečaka, ali dobio je devojčicu. Volim planine i osećaj divljine koji ovde vlada. Blizinu okeana i moreuza koji vode do susedne zemlje, Kanade. Ovde takođe postoji prisustvo nativnih Amerikanaca koje je izuzetno dragoceno u duhovnom smislu. Moja majka je delom bila Čiroki.

Rej – najluđi ribolovac na svetu

Čini se da ste izuzetno vezani za prirodu, što se vidi i u vašoj poeziji. S druge strane, rad Rejmonda Karvera povezan je s urbanim i suburbanim miljeom. Da li je između vas dvoje postojala razmena uticaja, kako po pitanju stila tako i po pitanju sadržaja?

– Ako pažljivo čitaš Rejevu poeziju, u njoj ćeš pronaći dubok uticaj prirode. Jedna od njegovih knjiga zove se “Gde se voda spaja s drugom vodom”. Voleo je da se bavi ribolovom i jedno od njegovih velikih zadovoljstava bilo je da s mojom braćom i sa mnom vežba kako se lovi losos. Pre toga je jedino pecao pastrmku. Ali, gajio je ogromnu ljubav prema prirodi, a to se pojačalo u vreme kad je bio sa mnom. Što se tiče stila pisanja, verujem da je on uticao na jasnoću mog izraza. Moja poezija je postala narativnija, a takođe sam na njegovo ohrabrenje počela da pišem i kratke priče. Njegova poezija, opet, dobila je snagu i izbegla zamku uskog pogleda na život iz kog je pisao kad smo se upoznali. Savladao je kako da dosegne krajnje domete sopstvene imaginacije tako što smo zajedno radili na njegovim pesmama. Isto važi i za njegove priče. Mislim da je moje nezadovoljstvo određenim odbačenim krajem koji je napisao pod uticajem Gordona Liša, kako sam kasnije razumela, takođe uticalo na Reja da počne da piše raskošnijim stilom i s pridodatom duhovnom dimenzijom.

Ja sam više imao na umu vrstu početne tačke, pri čemu mi se činilo da on prirodu doživljava kao neko ko dolazi iz potpuno drugačijeg okruženja, kao stanovnik naseljenog mesta, dok mi se za vas više čini da ste prožeti njome…

– Možda ste u pravu, u tom smislu da ja uvek gledam u nebo da vidim ima li ptica. Rej mi se u tome pridruživao. Uvek bismo vikali “orao!” kad bi ta ptica proletela nad mojom Nebeskom kućom (Sky House – kuća Tes Galager u Port Anđelesu). Vodila sam ga u šetnje i bili bismo oduševljeni svaki put kad bismo ugledali čaplje. Dvaput smo išli u Aljasku da lovimo lososa. Bio je najluđi ribolovac na svetu! Pun sreće i smeha.

Odrasli ste tokom pedesetih godina prošlog veka i bili mladi u pravo vreme – u šezdesetim godinama koje se iz današnje perspektive čine kao sjajno doba. Pa, kakve su zapravo bile vaše šezdesete? Koliko su uticale na vas? I da li su vam se zaista u to vreme činile toliko sjajnim?

– Mislim da su me šezdesete jako snažno oblikovale. Dopadala mi se muzika tog vremena, a dok sam pohađala koledž moj stan je bio neka vrsta okupljališta za prijatelje. Obično bi neko spavao na sofi ili pekao hleb ili bi mi pomagao da pripremim žurku za sve koji vole poeziju i muziku. Studirala sam pisanje poezije kod veoma čuvenog pesnika, Teodora Retkea. On je imao snažan uticaj na mene, iako mi je predavao samo tokom jednog semestra. U to vreme pohađala sam University of Washington. Zaljubila sam se na prvi pogled u jednog studenta. Bio je to Lorens Galager, aeronautički inženjer koji je želeo da bude pilot. Na nesreću, najbolji način da to ostvari bio je u vojsci. On je zaista želeo da istražuje svemir, da se nekako probije do svemirskog programa. Umesto da postane astronaut, postao je kapetan u marincima i učestvovao u Vijetnamskom ratu leteći u mlažnjaku. Ja se nikad nisam slagala s tim ratom i pokušala sam da ga odvratim od odlaska. Ali, on je već tokom rane faze našeg braka prošao kroz petogodišnji trening i osećao je da mora da se odazove. Kad se vratio kući, mislim da je to bilo 1969, zajedno smo marširali ulicama Sijetla da zaustavimo rat. Generacija šezdesetih je jedina generacija civila u Americi za koju pouzdano znam da je zaustavila rat!

Galagerova baka govorila je hrvatski

Tako da je u neku ruku logično da ste počeli da objavljujete tek tokom sledeće decenije, iako ste sve to vreme stvarali?

– Da, pisala sam poeziju još od vremena kad mi je bilo 17 godina, a takođe i na časovima kod Retkea. Počela sam da objavljujem još u koledžu, u jednom malom časopisu. Imala sam predivne profesore, Dejvida Vagonera i Marka Strenda, nakon što je Retke preminuo 1963. Kasnije, kad sam s Lorensom Galagerom putovala na američki jug, u mesta poput Meridijana, Misisipi, gde su ubijeni aktivisti za ljudska prava (film “Misisipi u plamenu” vraća mi sva ta sećanja!), moja poezija bila je tako snažna da sam počela da sanjam pesme. Probudila bih se i zapisivala ih kao da ih prepisujem iz nekog već napisanog rukopisa. Možda bi trebalo da napomenem da je Galager bio polu-Hrvat. Njegova majka bila je Hrvatica, kao i njegova baka, a takođe i njegovi baka i deda s majčine strane. Upoznala sam njegovu baku i ona uopšte nije govorila engleski. Samo hrvatski.

Da li je neka od tih pesama pronašla put do vaše prve zbirke “Uputstva dvojniku” (“Instructions to the Double”)? Zašto vam je trebalo toliko dugo da je objavite?

– Trebalo mi je devet godina da objavim svoju prvu knjigu. Mislim da je to u ono vreme bilo poprilično uobičajeno. Tada nije bilo toliko malih izdavačkih kuća kao danas. Takođe, nakon što se moj brak s Lorensom Galagerom okončao, Mark Strend me je ohrabrio da se prihvatim studiranja pisanja poezije u okviru književne radionice na University of Iowa. Bila sam bez novca. Godinu dana radila sam za jednog slepog čoveka. To je isti onaj slepac koji je glavni junak u Rejevoj priči “Katedrala”. Štedela sam sve dok mi književna radionica nije ponudila da predajem za honorar, tako da sam mogla da ostanem u Ajova Sitiju. Galager mi je pomogao da se preselim, jer nas dvoje smo ostali bliski prijatelji. Tu sam provela još dve godine, neprestano učeći, čitajući i pišući. U to vreme susrela sam pesnika kog sam izuzetno cenila. Njegovo ime je Majkl Barkard. Bio je jako čudan, čak zamršen, pesnik za pesnike. Postali smo nerazdvojni, jer se činilo da dobro razumem kako njega samog tako i njegovo delo. Venčali smo se i napustili Ajovu. Onda smo dobili zajednički posao na St. Lawrence Universityju u severnom delu države Njujork. Do tog vremena sakupila sam dovoljno pesama za jak rukopis. Kad sam tog leta otišla kući, pronašla sam malog izdavača koji je već objavio rukom štampanu knjižicu priča jednog pisca iz Ajove, Normana Dubija. Upitala sam ih da li žele da objave moj rukopis. Rekli su da bi prvo voleli da ga vide, i tako sam im dala “Uputstvo dvojniku”. To je bila prva prava knjiga izdavačke kuće “Graywolf Press”, koja je danas međunarodno poznata.

U međuvremenu ste objavili više knjiga poezije, dve knjige kratkih priča, dve zbirke eseja, pisali ste i za pozorište. Uprkos svemu, ostajete pesnikinja. Šta znači biti pesnik u SAD-u danas? Koliko daleko, po vašem osećaju, vaša reč doseže?

– Takođe sam radila na filmu “Kratki rezovi” koji je režirao Robert Altman po Rejevim pričama, a u Ajovi sam jedno vreme studirala filmsku produkciju i snimala filmove. Pa ipak, da, ostajem pesnikinja. To je u središtu mog kretivnog impulsa. Moja poslednja knjiga, “Dragi duhovi” (“Dear Ghosts”), jako se dobro prodala i kad god idem da čitam poeziju uvek postoji mnogo ljudi koji žele to da čuju. Otvoreno sam govorila o tretmanu raka dojke što je u to vreme bile neobičnije nego danas. Negovala sam bolesnu majku u vreme kad je knjiga objavljena. Bolovala je od alchajmera i preminula 2005. godine, u istoj kući u kojoj je preminuo i Rej. Ovde intenzivno osećam njihovo prisustvo. Dobar je osećaj biti ovde s njih dvoje u duhu. Ako već moramo da ostanemo bez onih koje volimo, blagoslov je provesti s njima te poslednje trenutke. Pored toga, ta knjiga je takođe bila jako politička i kritički nastrojena prema Bušovoj administraciji, posebno prema ratu u Iraku i to je takođe izazivalo snažne diskusije.

Isti ljudi u predsednikovom kabinetu

Kad smo već kod toga, da li se stvari danas, kada je Barak Obama predsednik, vidljivo poboljšavaju?

– Kad je Barak Obama izabran, bilo je to kao da je neko u spiritualnom smislu skinuo ogroman teret s naših leđa. Izuzev kraja Vijetnamskog rata, ne znam da li sam ikad bila toliko srećna u vezi s nekim političkim događajem. Mislim da se trenutno u zemlji oseća određeni nemir u vezi s njegovim dosadašnjim rezultatima. Na televiziji i po internetu mnogo se diskutuje o tome kako su ciljevi zdravstva propali zbog zahteva osiguravajućih društava. Videli smo takođe kako je mesto u senatu Masačusetsa osvojio republikanac, što je znak slabljenja Obamine popularnosti kao i podrške njegovom dosadašnjem radu. Mislim da Obama u bazi i dalje uživa snažnu podršku, ali on sad mora mnogo da se potrudi jer je Amerika veoma nestrpljiva. Možda mu na raspolaganju ne stoji sve ono vreme koje je mislio da ima za obavljanje važnih zadataka. Mora da bude veštiji u pronalaženju rešenja za zdravstvo i da obezbedi pomoć svima kojima je ona neophodna. Naš sistem zdravstvene zaštite je čista propast. Jedno vreme sam živela u Irskoj, tako da mi povremeno nedostaju elementi tamošnje političke situacije. U Americi vlada depresija. Nekretnine i dalje gube na vrednosti. Do posla je teško doći. Ljudi su besni zbog činjenice da država banke zasipa novcem, a da se one potom dele ogromne bonuse članovima upravnih odbora! To nas je sve šokiralo i razbesnelo. S dobrim razlogom. Obama čini određene poteze kako bi to ispravio. Ali, kakva šteta što te mere nisu bile već unapred postavljene kako bi sprečile tu pohlepu pre no što se tako grandiozno prikazala pred američkim narodom. Oh, trebalo bi da naglasim, ja se lično protivim tome što on trenutno šalje trupe u Avganistan. Razočarana sam takođe činjenicom da se još uvek nalazimo u Iraku. Jedno od njegovih obećanja bilo je da će nas izvući odande. Sada prisustvujemo reprizi Vijetnama.

Da li misliš da je to stvar njegove, ili bilo čije, nesposobnosti da promeni način na koji se stvari odvijaju zato što su strujanja prejaka ili nedostatak istinske političke motivacije? Ili možda nešto treće?

– Mislim da u njegovom ekonomskom kabinetu sedi previše istih ljudi koji imaju nešto što treba da dokažu i direktno su odgovorni za trenutne slabosti sistema koje su nas i dovele do sadašnjeg stanja. Na samom početku doneo je neke zlosrećne odluke. Trebalo je da počne s potpuno novim ljudima koji bi se uhvatili u koštac s istinskim nedostacima našeg ekonomskog sistema, umesto da ga oživljava novcem američkih građana. Nikada nismo imalo usredsređen program za stvaranje poslova ili za reobuku ili edukaciju ljudi kako bi im se pomoglo da se izbore sa siromaštvom. Sada imamo narastajuću bogatu i privilegovanu klasu, srednju klasu koja nestaje na dnevnoj bazi i rastuću klasu siromašnih. Obama treba da se usredsredi na siromaštvo u ovoj zemlji. Potrebno nam je još podrške za škole, jer one postaju sve gore i gore – ogroman broj učenika u odeljenjima i loše plaćeni nastavnici.

Kao da govorite o problemima kojima robujemo ovde na Balkanu. Da li mislite da je SAD zapravo izgubio nešto od svog zamaha iz vremena Hladnog rata? Hoću da kažem, Amerika je jedna jedina nesumnjiva svetska supersila, ali ona ujedno prolazi i kroz ogromnu krizu identiteta…

– Trebalo bi reći da istovremeno trenutno postoji i mnogo elemenata koji daju razloga za nadu. Jedan od njih je činjenica da smo počeli da se ponosimo raznolikošću stanovništva naše zemlje. Zamisli šta znači mladoj crnoj ili latino osobi kada vidi da Obama vodi ovu zemlju! Dubina te promene tek treba da bude prihvaćena, čak i od strane bele Amerike, čini mi se. Ne mislim da je došlo do gubljenja zamaha. Zapravo smo građanima naše zemlje koji su se do sad nalazili na dalekoj margini ponudili da se priključe vođstvu, iako im još uvek nismo utrli jasan put, ali smo im barem darovali motivaciju. Stoga je finansijska pomoć obrazovanju neophodna kako bi se održala podrška toj raznovrsnosti.

Da li ste ikada ranije imali prilike da posetite neku od zemalja bivše Jugoslavije? Koliko znate o tom regionu i o njegovoj pesničkoj ili uopšte književnoj sceni?

– Budući da sam, još u vreme dok je Rej bio živ i dok smo boravili u Londonu, upoznala hrvatskog pesnika Dragu Štambuka, bilo mi je poprilično jasno kakva je nevolja snašla taj deo sveta. Nakon izvesnog vremena pozvana sam da posetim Hrvatsku zato što su i Rejevi i moji radovi prevedeni tamo. Dok je moja majka bila živa, ukrala sam dve nedelje i odletela do Trsta gde su me sačekali i kolima odvezli u Hrvatsku, u jedno malo mesto s jakim italijanskim uticajem, nedaleko od granice i na moru. Bila je to Pula. Bila sam iscrpljena i jedino što sam na početku želela bilo je da spavam, ali uskoro sam povratila snagu i zaista se sjajno provela sa svim piscima tamo. Bilo je bolno čuti o porastu samoubistava među mladima u to vreme. Pretpostavljam da su svi užasi rata doprineli tome, a verovatno i nedostatak perspektive za mlade koji je nakon rata usledio. Oporavak nakon tako brutalnog događaja dugo traje. Uvek razmišljam o našim nativnim Amerikancima ovde, u oblasti u kojoj živim i u kojoj sam odrasla, kojima je sve bilo oduzeto da bi potom godinama bili ponižavani na svom sopstvenom tlu. Tek su danas oni u mogućnosti da koračaju bar s nekakvim ponosom. Osećala sam da sam, odlascima u Pulu i Zagreb, svojim malim delom doprinela zalečivanju rana, a sama sam imala priliku da osetim sav talenat koji postoji u toj oblasti. Ali, još uvek mi preostaje da naučim mnogo toga. Osećala sam da tu postoji toliko toga što se ne bih čak ni usudila da pitam.

Prošle godine nastupali ste u Podgorici, u knjižari koja se zove “Karver”. Kako je bilo? Da li je to bila vaša prva poseta Crnoj Gori?

– Da, bio je to prvi put da sam boravila u Crnoj Gori, ali ne i poslednji! Krajem juna u Podgorici se održava nekakav festival i nadam se da ću biti tamo sa svim svojim novim prijateljima. Istinski mi je drago što sam upoznala sve ljude iz knjižare “Karver”, dok se Varja Đukić, vlasnica knjižare, zaista pobrinula da moj boravak u Crnoj Gori bude poseban.

Američka pesnikinja, dramska spisateljica, književnica i esejistkinja Tes Galager (Tess Gallagher) rođena je 1943. godine u Port Anđelesu, država Vašington. Pohađala je University of Washington gde je studirala kreativno pisanje. Dobitnica je velikog broja pesničkih i književnih nagrada. Njen treći muž, Rejmond Karver (Raymond Carver), podstakao ju je da piše priče čiji je izbor objavljen u dve zbirke, “The Lover of Horses” iz 1987. i “At the Owl Woman Saloon” iz 1996. Zbirku poezije “Moon Crossing Bridge” napisala je nakon Karverove smrti 1988, a njena najnovija zbirka “Dear Ghosts” nastala je 14 godina kasnije.

Predavala je na mnogim fakultetima, poput Bucknell Universityja i Whitman Collegea. Nedavno je objavila esej u časopisu “Sun” pod naslovom “Umesto umiranja”, o alkoholizmu i načinima na koje je Karver nastojao da se održi u treznom stanju.

Knjiga “Distant Rain”, objavljena 2006, sastavljena je od razgovora koje je Tes vodila s budističkom sveštenicom iz Kjota, Jakućo Setući, nakon Karverove smrti. Njena knjiga intimističkih dnevničkih zapisa, sećanja, pisama, pesama, razgovora i eseja pod nazivom “Raymond Carver i ja”, koja govori o 11 godina zajedničkog života ove pesnikinje i legendarnog pisca, objavljena je u Hrvatskoj 2004, u izdanju VBZ-a, u prevodu Petra Vujačića.