Plus jedan za domovinu
Ova kritika je test. Ali ne test inteligencije za čitaoce ni ispit hrabrosti za uredništvo “Novosti”. To je test pristojnosti i kritičarskog (ne)ukusa. Kako pisati o novom romanu Viktora Ivančića, kolumniste “Novosti”, u samim “Novostima” a da to ne bude podilaženje autoru (čiji feralovski background izuzetno cenim) ili snishodljiva reklama njegove knjige? U knjizi “Ecce homo”, Niče (Nietzche) je tragaoca za istinom savetovao ne samo da voli svoje neprijetelje, kao hrišćani, već i da mrzi svoje prijatelje ne bi li se oslobodio balasta simpatije koja zavodi um. Kritičar po difoltu mrzi sve: i Ničea što deli nemoguće savete i knjigu o kojoj mora da piše umesto da u njoj uživa ili je prepusti lekovitom zaboravu. Vreme (kritika koja sledi) će pokazati da li je kritičar bio na visini dodeljenog si zadatka.
Njegošev gastro-vaskularni recept
Osnovni i najveći nedostatak knjige “Planinski zrak” proističe iz činjenice da je reč o nedovršenom delu ili radnoj verziji romana u nastajanju. Samim tim, ovaj novelistički work in progress pati od rasutosti epizoda i obilja nerazrađenih likova. Tako, početak zapleta romana, dolazak civila iz napadnutog sela u karaulu, predstavlja ujedno i njegov kraj. Roman, koji to nije stigao da postane, gasi se naglo tu gde bi tek trebalo da se rasplamsa, rečeno pozivanjem na metaforu baklje ili ex-SFRJ grba. Priziv Ekoovog “otvorenog dela” naudio bi jednako i Ivančićevom delu i prizivaču. “Otvoreno delo” nije isto što i nezavršeno delo, kao što ni kuća bez krova i dva zida nije dom već gradilište (ili, daleko bilo, ruševina). To ne znači da se u takvom stanju kuća ne može prodati, ali se u njoj teško može stanovati.
Iako se Ivančićeva knjiga zakočila negde na svojoj početnoj trećini, ona ipak predstavlja zgodan spoj ratne proze i satirične travestije. Tačnije, umesto rata imamo vojnu obuku regruta u jednoj karauli i pripadajuću joj pseudo-patriotsku indoktrinaciju. Slično kao Boris Dežulović u romanu “Jebo sad hiljadu dinara”, i Ivančić sintetiše tragično i komično, opominjuće raskrinkava i ludički se poigrava onim bizarnim. Eto, (hrvatsko) novinarsko pismo ne odlikuju samo komunikativna filmičnost i jednostavna kompozicija, već i Njegošev gastro-vaskularni recept: čaša meda (smeh, satira) meša se sa čašom žuči (okrutnost, nasilje, zločini).
Iako je na osnovu nekih jezičko-simboličkih obeležja (govor junaka, veroispovedni ritual…) jasno da je reč o hrvatskoj vojsci i početku rata u Hrvatskoj, Ivančić je istorijski kontekst svog romana podvrgao fenomenološkoj redukciji: on uopšteno govori o neprijateljskoj vojsci dok konkretne političke i vojne događaje ne pominje. Namera ove proze je da represivno-nekrofilnu mašineriju vojske izvrne na naličje, pokazujući usput zlokobnu simbiozu vojske (države) i crkve. Hrišćanstvo kao religija samilosti i praštanja grubo je tribalno instrumentalizovana. Svedena na pojavnu ljušturu, takva religija služi za podsticanje i opravdavanje mržnje prema pripadnicima drugih naroda i za eutanaziju savesti vojnika, koji sa blagoslovom sveštenika mogu nesmetano da ratuju i ubijaju. Ivančićev oficirski kor sačinjen je mahom od sadista potisnutih i inkriminisanih seksualnih poriva (od homoseksualnih do pedofilnih), a većina regruta lako potpada pod kolektivnu hipnozu zastrašivanja i propagandnog drila.
Vazduh razređen, ali opija
“Planinski zrak” sadrži dosta upečatljivih scena, poput one (možda autobiografske) kada kapetan pred strojem verbalno maltretira Oskara, prinudno mobilisanog novinara koji je kritički pisao o režimu i ratu. Kao najbolje skrojeno izdvaja se poglavlje “Duhovna obnova” (poglavlja su naslovljena, te proza asocira na knjigu kratkih priča), u kome vojnik lepi gipsanog Hrista koga je nespretno razbio, vodeći sa krhotinama božjeg kipa “teološki” dijalog o krivici i spasenju. Šteta što je opozitni par likova Oskar-Hajerbi ostao pripovedno nerazrađen, jer lik Hajerbija ima potencijalnu dubinu ciničnog hedoniste koji je u životu u uniformi otkrio stanje ničim sputane slobode za ljudske instinkte.
Naslov moje kritike kao da se nametnuo sam po sebi. Posle 20 jutarnjih sklekova, obično se vojnicima naredi “plus jedan za domovinu”. Ta formula ne važi u menzi kada vojnik traži repete. Ivančićevo “plus jedan za domovinu” je tako samosvrhovita kazna i patriotski bonus za domovinu koja liči na Moloha; njeno je da uzima i proždire a ne da daje i poklanja.
Uprkos nestrpljivosti autora i/ili izdavača, dobili smo štivo koje se, kako mu ime kaže, lako i lepo šti, tj. čita. Zahvaljujući nestrpljivosti autora i/ili izdavača, dobili smo prozu koja zaista deluje kao planinski vazduh – jeste razređena ali opija (ili šamuti, kako koga).