Dobro je. Imamo struju i grejanje

Jeste li zadovoljni prijemom posljednjeg albuma “Jedinstvo”?

– Jesmo. Mislim da smo sada konačno postigli konsenzus publike i kritike. Uvek je tu bilo nekog nesklada. Nešto što ljudi vole ne prođe toliko dobro kod kritike i obrnuto. Imam utisak da smo našli meru.

Koliko je Vasil Hadžimanov, vaš novi član, pridonio Darkwood Dubu?

– Vasil nije sudjelovao na snimanju albuma. Kada je album izašao, shvatili smo da je to još jedan u nizu albuma na kojem imamo klavijature koje ne možemo uživo da odsviramo. Koristili smo semplove i sekvencere što znači da moraš da ideš po tempu koji je unapred isplaniran i ostavlja malo mesta za improvizaciju. Vasilov dolazak u bend je početak neke nove epohe.

Nešto poput ujedinjene kreativnosti?

– Da, upravo to! Mi ne inzistiramo na tome da Vasil svira u nekim okvirima koje smo ucrtali, niti on silom implementira neku svoju sliku u to što radimo.

Radili ste i muziku za kazalište. Vaša posljednja predstava je “Rat/Sećanja” Đorđa Marjanovića u srpsko-indonezijskoj koprodukciji.

– Radi se o pozorištu senki koje su radili Marjanović i Putu Wijaya. To je jedan čovek od svojih 70-ak godina, koji se već dugo bavi pozorištem senki. Morali smo podrediti svoj rad predstavi. Moraš u pozorištu da podrediš svoj rad glavnoj temi.

Koliko ste stvaranje glazbi podredili antiratnoj tematici predstave?

– Možda smo to učinili kroz vid nekog socijalnog komentara stvarnosti u kojoj svi mi živimo i radimo, ali nismo imali neku želju i potrebu da kažemo ljudima nešto bitno što ne znaju, a tiče se politike. Više je to bilo kroz neke eskapističke naočari. Što se tiče primenjene muzike, uvek je dobro kada naiđeš na dobrog saradnika. Mi smo imali sreće jer smo radili sa ljudima koji znaju našu muziku i koji znaju šta mogu od nas da očekuju, pa smo se samo trudili dati sve od sebe. Sa tržišne strane gledano, ovde je teško prodavati instrumentalnu muziku, tako da to nikada nije videlo svetlo dana u formi nekog izdanja, ali u budućnosti možda to objavimo na nekoj kompilaciji.

Koliko je rat na ovim prostorima pokvario međuljudske odnose?

– Mislim da jeste. Gledajući kroz ovaj posao kojim se bavimo, izuzetno je komplikovano organizovati koncert nekoga iz Beograda u Hrvatskoj. Moraš da izvadiš gomilu nekih potvrda, uverenja, punomoći…

I uvijek neki problemi pri prelasku granice…

– Na granici uvek ima čekanja. Da li opravdanog ili ne, ali ti se pripremiš da ćeš neko vreme sedeti na granici. Ovaj naš posao je dosta specifičan jer dolaze ljudi koje zanima to što radimo i koji se, kao i mi, trude da budu daleko od svih tih stvari. Na kraju krajeva, ovo što čovek vidi na ulici ili dok putuje autoputom, ne razlikuje se puno. Nema tu neke netrpeljivosti.

Krajem 90-ih bili ste dosta angažirani pri podizanju svijesti tadašnje publike koja je dizala glas protiv režima?

– Socijalni komentar sa kojim su se ljudi identifikovali izašao je iz nas sam od sebe. Tu identifikaciju pojačalo je to što se mi od početka trudimo biti nezavisni. Naši odnosi sa diskografskim kućama, medijima… vrlo su specifični. Zato smo i napravili naš studio u kojem pokušavamo da zaokružimo ceo proces rada na albumu.

Koliko se razlikuje život u Beogradu danas od života u Beogradu tijekom 90-ih?

– Devedesetih su ljudi mog godišta, a što sigurno ima veze i sa životnom dobi, gledali kako da pobegnu od mobilizacije, vojske, kako da odu u inostranstvo. Sa druge strane, dinamika događanja je bila ipak nekako intenzivnija nego poslednjih deset godina.

Sve se usporilo?

– To je taj neki bauk tranzicije koji se dešava svuda u regionu. Stopa samoubistava je veća, ima više siromaštva, više je gladi i drugih sranja, a kao imaš utisak da će biti bolje. Vrlo maglovito.

Misliš li da će biti bolje?

– Da se ne nadam da će sledeći album da bude bolji od prethodnog, ne bih se uopšte upuštao u taj posao, nego bih brže-bolje pronašao neko drugo zanimanje. Takvo je stanje i u društvu. Imam utisak da je dno dotaknuto devedesetih, pa smo se odbacili od dna. Ipak, kada upoznaš ovu današnju generaciju i usporediš je sa ljudima koji su živeli početkom 20. veka ili sa onima koji su rođeni pre Drugog svetskog rata i koji su videli glad, neimaštinu… opet nekako misliš da je danas bolje. Imamo struju, grejanje…