Kako opremiti stan sa 500 kuna invalidske?

Među prvim izbeglicama koji su se vratili u Osijek u okviru procesa stambenog zbrinjavanja bivših nosilaca stanarskog prava bio je i Nedeljko Ovuka, 63-godišnjak koji je u gradu na Dravi proveo više od 40 godina života.

U decembru 2007. godine izbeglička priča njegove četveročlane porodice, duga 15 godina, konačno je završila. No, istovremeno je započela povratnička priča koja nije ništa bolja od prethodne. U novi stan od 62 kvadrata koji im je dodeljen, zajedno sa njima uselili su se i stari, egzistencijalni problemi. Više od dve godine Nedeljko i njegova supruga Radmila spavaju na podu. Stvari im stoje u kartonskim kutijama, koferima i torbama kao da su juče doputovali. Sve što imaju je šporet, frižider i vešmašina, koje su dobili od Izvršnog veća Vojvodine osam meseci nakon povratka u Hrvatsku, stari sto, dve stolice i neodgovarajući kauč koji im služi kao spremište.

Invalid prve kategorije

Nekoliko kuhinjskih elemenata dao im je jedan trgovac, uz dogovor da će platiti kada budu imali novac. Grejanje ne uključuju jer od dve hiljade kuna, koliko iznose njihova ukupna primanja, oko 900 moraju dati za režije, dok se od ostatka novca pokušavaju prehraniti. Zbog takvih životnih uslova, a nakon bezuspešne potrage za poslom, sin i ćerka su napustili Osijek i otišli za Novi Sad gde su pronašli zaposlenje. No, ni oni ne mogu pomoći roditeljima jer su i sami u teškoj situaciji.

Sve bi bilo drugačije da Nedeljko prima penziju kakvu zaslužuje. Invalid je prve kategorije još od 1965. godine kada je kao mladić nastradao u saobraćajnoj nesreći. I pored invalidnosti, 28 godina je radio u arhivu osječkog “Tehnika-betona”. To je mogao dok je bio mlađi, ali su poteškoće pri kretanju s godinama bivale sve veće. Ukočen kuk, operacija kičme i ugrađena šipka u desnoj natkolenici dovoljno o tome govore.

Invalidsku penziju u iznosu od svega 7.500 dinara (oko 500 kuna) stekao je za vreme izbeglištva u Srbiji, nakon što je više od godinu dana radio u Novom Kneževcu. Obratio se istovremeno i Hrvatskom zavodu za mirovinsko osiguranje kako bi ostvario pravo na invalidsku penziju srazmernu radnom stažu u Hrvatskoj. Zahtev je odbijen uz sugestiju nadležnih da bi do starosne penzije mogao raditi kao skladištar.

Ovuka je svoje pravo zatražio i sudskim putem, prvo u Osijeku, zatim na drugostepenom sudu u Zagrebu, koji je potvrdio prvostepenu presudu, a potom na Upravnom sudu, gde je njegov predmet stajao pet i po godina. Upravni sud je tužbu odbacio s obrazloženjem da Nedeljko u Hrvatskoj nije imao svog “opunomoćenika za primanje pismena”.

 Trebaju krevet i regal

Pre pola godine naš sagovornik se uz besplatnu pomoć jednog mladog osječkog advokata odlučio na tužbu Ustavnom sudu.

– Rok od šest meseci je istekao, a odgovora još nema. Sada mi jedino preostaje da se obratim Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu – zaključuje Nedeljko.

– Nama treba samo još jedan krevet i jedan regal. Sva nam se roba ubuđala od stajanja – kaže ovaj Osječanin, očajan što nema osnovne uslove za normalan život. Dodaje da se za pomoć obraćao osječkom Regionalnom uredu za prognanike, povratnike i izbeglice, gde je dobio odgovor da oni nameštaj ne daju.

Uputili su ga u “Karitas”, ali tamo nije našao ništa prikladno. U Uredu su mu takođe savetovali da pomoć zatraži od predstavnika Srba u Saboru i Vladi. To je i učinio, ali mu na pisma koja je slao u Zagreb niko nije odgovarao. Primili su ga jedino osječko-baranjski dožupan Jovan Jelić i predsednik Zajedničkog veća opština u Vukovaru Dragan Crnogorac, kojima je na tome zahvalan, ali ni oni nisu mogli rešiti njegov problem.

Ogorčen je Nedeljko Ovuka što supruga i on danas žive u praznim sobama, a imali su stan pun vrednog nameštaja. Pita se gde su njihove stvari, ko ih je odneo i zašto od države ne mogu dobiti bar neku odštetu.

Sumnjičili ga da je sam sebi pretio

– Ja nisam izbegao iz Osijeka, mene su proterali 26. jula 1992. Na vratima stana našao sam preteće poruke koje sam predao policiji moleći je da nas zaštite. U policiji su nam samo rekli da se spašavamo jer je već mnogo ljudi ubijeno ili nestalo – priča Nedeljko i priseća se kako su mu nekoliko sati proveravali rukopis zbog sumnje da je sam bio autor tih pretećih poruka. U to vreme oboje supružnika već su dobili otkaze na poslu. Radmila je radila u fabrici šibica. Zbog sigurnosti dece, ćerke koja je tada imala 18 godina i devetogodišnjeg sina, odlučili su da odu za Srbiju. Dobili su potrebne dokumente i preko Mađarske stigli u Vojvodinu. Dok su se godinama povlačili po izbegličkim centrima i raznim smeštajima u Srpskom Krsturu, Novom Kneževcu, Banji Koviljači, Novom Sadu i drugim mestima, Nedeljko se nadao povratku.

Danas kada je to uspeo, u Hrvatskoj boravi kao stranac, jer mu je mesto rođenja Kikinda. Supruga koja je rođena u Malom Gradcu kod Gline, na sreću nema takvih problema. Budući da je prošlo dve godine od povratka, Nedeljko uskoro očekuje odobrenje stalnog boravka. Takođe se nada da će se pronaći neko rešenje za probleme u kojima je njegova porodica, kako bi konačno počeli živeti životom dostojnim čoveka.