Nisam hteo da majke mojih vojnika liju suze

Više javno tužilaštvo u Beogradu odustalo je 17. marta od optužnice protiv generala Vladimira Trifunovića i još četvorice oficira Jugoslovenske narodne armije, koje je Vojno tužilaštvo teretilo za podrivanje vojne i odbrambene moći zemlje – vest je koju je Trifunović čekao punih 18 godina. Dočekao ju je u svom sobičku od devet kvadrata, u hotelu “Bristol” gde su se smenjivale novinarske ekipe. Tih dana bio je udarna vest, ali zna general da će i ona brzo biti prežvakana i pljunuta na tlo države koja ceni jedino krv datu za nju. Da nije tako, Vojno tužilaštvo ne bi 30. januara 1992. optužilo bivšeg komandanta Varaždinskog korpusa JNA Vladimira Trifunovića i oficire Sretena Raduškija, Berislava Popova, Vladimira Davidovića i Miloša Lukića za “podrivanje vojne i odbrambene moći zemlje jer su 1991. kasarnu u Varaždinu u kojoj je bila veća količina naoružanja predali hrvatskim paravojnim formacijama”. O više od 200 vojnika i 37 oficira kojima je spašen život tom prilikom ni reči. Generalu je rečeno da oni Srbiji ne trebaju živi. “Samo mrtvi heroji pozlaćuju istoriju Srbije”, tako su mu rekli po dolasku u Beograd.

Svega dan nakon odustajanje od optužnice razgovarali smo sa generalom Trifunovićem kod kojeg je bila primetna nada da će konačno obrisati ljagu sa imena, da će država konačno da mu vrati sva oduzeta prava koja je stekao 43-godišnjim služenjem u JNA i da mu nadoknadi 18 godina mučenja.

Vest saznao od novinara

Da li ste očekivali da će nakon 18 godina država konačno odustati od suđenja?

– Nisam, jer je zahtevom tužioca bilo predviđeno da se presuda preispita i ukine i da se predmet vrati ponovo na suđenje, znači četvrto po redu. Na tom suđenju je trebalo da se odluči da li sam kriv ili ne i da li ću ponovo u zatvor. Čudio sam se zašto i četvrto suđenje, bilo je previše i tri, i to posle gotovo 20 godina. Nezvanično se pričalo da će optužnicu možda povući. Međutim, meni je bilo važno jedino da i to četvrto suđenje završi čim pre. Pošto su ukinuli presudu u novembru prošle godine, dugo su čekali do ove odluke. Konačno je neko shvatio da sam nevin čovek.

Ko vas je obavestio o povlačenju optužnice?

– Prvo su me zvali iz dnevnog lista “Danas” da prokomentarišem. Mislio sam da se šale, jer me niko nije obavestio o tome. Onda su počeli da se javljaju i ostali novinari, a na TV dnevniku se pojavio portparol tužilaštva koji je komentarisao povlačenje optužnice.

Dakle, zvanični organi vas uopšte nisu obavestili o odustajanju od optužnice?

– Službeno mi se niko nije obratio. Kad je tužilac 15. maja prošle godine podneo zahtev za ukidanje presude, kovertu sa obaveštenjem dobio sam u septembru. Tek pred Novu godinu stiglo je obaveštenje da su presudu ukinuli još 20. novembra.

Koji su po vama razlozi takvom odnosu države prema vama i oficirima? Očigledno je da ste učinili veliku stvar – spasili živote i grad od razaranja.

– Bio sam u rukama suda kao neka vrsta biča koji su upotrebljavali na svim oficirima koji su ostali i kasnije bili na frontu. Mi smo bili primer, da slučajno ne pođu našim putem. Kad je potpisan Dejtonski sporazum i kad je rat završen, posle 15 dana pušten sam iz zatvora na osnovu pomilovanja. Presuda nije ukinuta, dakle trebalo je da smo u zatvoru dok se “igra igranka”.

Bili ste svesni da bi moglo da vam se sudi po dolasku u Srbiju. Ipak, odlučili ste se na jedan hrabar i nadasve ljudski potez?

– Bio sam svestan svega. Odlučio sam se na predaju kasarne u skladu sa svojim znanjem i etikom ratovanja, u skladu sa situacijom u kojoj nisam mogao naći bolje, ali ni jedno drugo rešenje, osim onog da izginemo svi. To što bih ja poginuo nije bitno, nego su bili bitni ti mladi ljudi. Da sam ja prvi poginuo, verovatno bi i oni, jer te stvari može da izvede samo neko ko zna svoj posao. Dakle, ako si human i etičan, onda je predaja jedino što si mogao da uradiš.

Klevete do kosti

Često ste isticali da ste rodom iz Potkozarja i da dobro znate šta znači izgubiti najdraže?

– Nadojen sam tako da kad vidim vojnika, ne vidim potrošni materijal, nego čoveka koji treba da živi, da raste i stvara porodicu. To je normalno, a ovde je izuzetak. Tako sam mislio i zbog jednog slučaja u našoj porodici. Dva brata su mi poginula u Drugom svetskom ratu. Iza njih je ostalo nas desetoro. Kad je drugi brat poginuo, ja sam imao pet godina. Od tada pa dok nisam otišao od kuće, neprekidno sam slušao plač moje majke. Koji god je hleb umesila, plakala je. Suze su padale u hleb i mi smo jeli hleb sa majčinim suzama.

Kad sam postao vojno lice i u uniformi prvi put došao kući, majka me ujutru probudila i rekla: “Vidim po odeći da ćeš ti verovatno odlučivati o sudbinama drugih ljudi, sinova nekih majki.” Zapretila mi je prstom i dodala: “Vodi računa. Ako bilo koja majka zaplače što ti nisi uradio nešto da to sprečiš, ne zaslužuješ mleko kojim sam te dojila.” Dok sam živ pamtiću te reči, koje su bile prisutne i kad sam odlučivao šta da uradim. Nisam hteo da majke mojih vojnika liju suze ceo život kao što je to radila moja majka. Uspeo sam u tome, ne samo zahvaljujući ovoj sentimentalnoj priči, nego i propisanim taktičkim postupcima. Imao sam u vidu i moje znanje – da mogu te ljude izvesti žive i zdrave, a imao sam snage i smelosti da to uradim.

Međutim, u Srbiji niste naišli na razumevanje. Kako su vas dočekali?

– Otvoreno mi je rečeno da nije trebalo nikoga da spašavam. To su mi rekli ljudi koji su tada bili na visokim položajima. Rekli su da Srbiji ne trebaju živi ljudi, da ne znam srpsku istoriju i da Srbiji trebaju mrtvi heroji da joj pozlate istoriju. Živi joj ne znače ništa. Postoji takvo shvatanje u usijanim glavama, deformisanim umovima. Slave se sulude činjenice i u njima se traži opravdanje za ratove, ali pod uslovom da njihovi sinovi i rođaci nisu tamo gde se gine za slavu.

U Srbiji je, barem što se optužnice tiče, sve završeno. Međutim, vi i dalje živite u hotelskoj sobici, sa smanjenom penzijom, narušenim zdravljem, osakaćenom porodicom. Postoji li satisfakcija za sve šta vam je urađeno proteklih godina?

– Ne postoji. Niko mi ne može vratiti vreme i izbrisati bol koja mi je nanesena u poslednjih 19 godina, kad su me klevetali do kosti. Međutim, postoji način i potreba da se sredstvima propisanim zakonom to pokuša ublažiti. Nezavisno od suđenja, mene sleduje stan. Moja prava kao oficira postoje. U vreme službe, a imao sam 43 godine radnog staža, od plate sam uplaćivao stambeni doprinos i tu se skupila neka suma od koje se može dobiti stan. Pustili su me da skapavam i živim u bedi. Biću uporan. Drugo, i penziju sam zaradio kao general. Puna penzija od 85 odsto plate sleduje generala koji ima 40 godina staža, a ja imam i više. Kad su me optužili, udaljili su me sa dužnosti i smanjili mi elemente za platu pa sam primao minimalac. Sa tim nema šta više da se manipuliše. Treba da imam puni iznos penzije. A sleduje me i nadoknada za sve ono šta mi je bilo oduzeto, jer ne postoji nikakva krivica. To ću i tražiti. Da li će mi dati ili će pokušati da minimiziraju i izvlače se na siromašnu državu, na krizu, ne znam. Imam pravo na odštetni zahtev za lišavanje slobode, narušavanje dostojanstva, narušeno zdravlje, posebno za vreme provedeno na sudu i u zatvoru, a to nisu sitnice pa ni suma ne može biti sitnica. Koliko ću dobiti zavisi od pravne države.

Bez obzira na to šta vam je ova država uradila, nada vas ne napušta?

– Imam pravo da se nadam. Ne mogu samo crno misliti. Da sam tako mislio, ne bih preživeo sve ovo. Trebalo je to izdržati. Pozitivan stav prema životu daje mi samopouzdanje. Preživeo sam moždani udar, operisan sam od karcinoma, a to nije došlo od dobrog života i dobrog tretmana. Imao sam takve zdravstvene probleme da se čudim kako sam uopšte živ. Optimizam i pozitivne misli su me spasle. Ta unutrašnja snaga čoveka ne može neprekidno da traje. Mora se pothranjivati nečim spoljnim, razumevanjem ljudi koji odlučuju o vama. Biće mi jako žao i biću veoma razočaran ako se ova država nekako ne oduži.

Osuđen u Hrvatskoj, optužen u Sloveniji

Nije se samo Srbija ogrešila o vas. Osuđeni ste i u Hrvatskoj i optuženi u Sloveniji. U Hrvatskoj su civilna udruženja pokrenula vaše pitanje, ali nedovoljno glasno.

– Ja sam to očekivao i ranije. Suđen sam u odsutnosti i osuđen na 15 godina robije za zločin koji nisam počinio. Verovatno su sa tom presudom hteli da mi se osvete jer sam im ostavio neispravnu tehniku. Dogovorio sam sa svojim ljudima da onesposobe oružje i drugu borbenu tehniku, a da se to spolja ne manifestuje, da se ne minira. Tako sam bar privremeno onesposobio tehniku za dalju upotrebu, znajući da remontni kapaciteti ne postoje. Time sam zaštitio ne samo ljude protiv kojih su ratovali, odnosno nas, nego i njih, jer u ratu dvojica stradaju. Mislio sam i na civile. Gde se oružje upotrebljava ne znate šta će se desiti.

Mene optužuju da sam kriv za smrt dvojice civila. Postavlja se pitanje od čijeg metka su stradali? Kako su civili mogli da poginu ako je pred svaki napad na našu kasarnu sirena svirala opasnost i civili su morali u sklonište? Otkud civili napolju? Očekivao sam da će se i ta presuda ukinuti. Razgovarao sam sa advokatom Antom Nobilom koji mi je rekao da je proučio ceo slučaj, da je razgovarao sa brojnim ljudima i da nisam počinio nikakav zločin, da sam postupio kao profesionalni vojnik i da će on pokrenuti postupak. To je bilo pre dve godine. Da li se politika umešala ili je naišao na neki otpor ili je zauzet nečim drugim, ne znam. Svakako očekujem da se to pokrene.

Ostaje još Slovenija?

– Kad je bila ona kampanja za granice, jednom delu moje jedinice je iznenada naređeno da krene na granični prelaz sa Austrijom. Kad smo došli, shvatili smo da su oni deset dana ranije znali da mi dolazimo, a nama je to naređeno tek ujutru. Pripremili su zasede, barikade… Naređeno nam je da moramo izbiti na granicu i zauzeti granični prelaz jer su graničare rasturili, pohapsili… Zauzeli smo granicu i onda smo upali u okruženje, gde su nekoliko dana tukli po mojoj jedinici. U tim borbama poginulo je pet oficira i vojnika, a 17 ih je ranjeno. Kad se sve završilo, naređeno mi je da vratim svoju jedinicu i tako se završilo. Istovremeno kad mi je Vrhovni sud u Srbiji po žalbi na presudu smanjio kaznu sa 11 na sedam godina, čulo se da je Slovenija pokrenula optužnicu protiv mene. Verovatno se neko zabrinuo da će sedam godina brzo proći i pobrinuo da me po izlasku dočeka presuda i u Sloveniji. Sve to navodi na sumnju. Istražni organi su dopisom tražili od suda u Beogradu da me sasluša jer prikupljaju podatke protiv mene i pukovnika Popova. Ne znam šta se dalje dešavalo, da li sam osuđen kao u Hrvatskoj, ali znam da postoji poternica na osnovu presude u Hrvatskoj. Osim što sam osuđen na ovaj hotel i sobicu, smanjena mi je mogućnost putovanja, nisam mogao obilaziti porodicu i prijatelje kad su granice postale otvorene. Nisam nigde mogao da odem kao čovek.

Razlika u penziji može, stan već teže

Po povlačenju optužnice ministar odbrane Dragan Šutanovac najavio je da će Srbija vratiti generalu Trifunoviću oduzeti status i da će mu isplatiti razliku u penziji koju je trebalo da prima i one koju je primao kao osuđenik za veleizdaju. Razlika iznosi 1,2 miliona dinara.

– Čim iz tužilaštva stigne odluka o odustajanju od gonjenja, zatražićemo od predsednika Borisa Tadića da izda ukaz kojim se Trifunoviću vraćaju status i položaj. Iz sedme platne grupe u koju je ražalovan biće prebačen u četvrtu koja mu pripada – rekao je Šutanovac.

Međutim, stan general ne može da očekuje, bar ne od ovog ministra koji ističe da je Trifunović već dobio jedan stan od države, u Zagrebu, koji je, po Šutanovcu, otkupila generalova ćerka.

– Istina je da moja ćerka živi u tom stanu, ali i da svaki dan čeka kad će doći deložacija. U stambenom postoji moja dokumentacija. Čak se i moja supruga žalila sudu u Strazburu zbog oduzimanja prava na taj stan, ali je dobila odluku da poštuje domicilni sud – kaže general.

Po Šutanovcu, brigu za pronalazak stana generalu preuzeo je na sebe gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, što ne bi bilo prvi put da stranka na vlasti u Beogradu pokušava da reši takav problem. Navodno je 90-ih godina to pokušao i Vuk Drašković, za vreme vladanja Srpskog pokreta obnove Beogradom, ali general nije želeo ni da čuje za to.