Političan sam koliko i šoljica kafe

 Mnogo putuješ, kao da si stalno na nekom drugom mestu na zemljinoj kugli. Kako to uspevaš? Gde trenutno živiš i zašto?

– Ranije sam mnogo putovao, ali već godinama pokušavam da prestanem s tim. To odvikavanje traje duže nego što sam mislio, ali bližim se svom cilju. Jedino što želim jeste da godinama sedim na sopstvenoj guzici (zapravo ne, budući da pišem hodajući) i završim nekoliko knjiga na kojima već jako dugo radim. Ali da odgovorim na tvoje pitanje konkretnim podacima: trenutno živim u Berlinu, gde iznajmljujem stan i radim na novom romanu. Moji radovi danas putuju više nego ja. Moja najnovija priča objavljena je u sedam zemalja, u dobrim izdanjima. Na taj način dobivam dosta istovremenih reakcija iz Engleske, Nemačke, Italije, sve različite poglede na stvar, što je zabavno upoređivati.

Tvoj roman-rečnik “Poslednji prozor žirafa” događa se, od svih mesta na ovom svetu, upravo u Beogradu. Zašto?

– Pre svega, oni protesti iz 1996-97, koji su tako podsećali na karneval, predstavljaju najspektakularniji primer građanskih nemira u Centralnoj i Istočnoj Evropi s kraja dvadesetog veka. Bio sam prisutan na svima njima, tako da znam šta govorim. Takođe mi je bilo drago što sam deo svega toga, budući da je celokupna atmosfera na tim protestima bila izuzetno miroljubiva i kreativna. Beograd s Budimpeštom deli istu reku, Dunav, kao i mnogo zajedničke istorije i slične poglede na svet, a i ja sam posedovao svoje sopstvene kontakte – na taj način mogao sam da upotrebim Beograd za pisanje o mom gradu, a da ne moram ništa da objašnjavam niti da se previše udubljujem. Osim toga, to je bila neuspela revolucija koja je imala sličnosti s našom revolucijom iz 1956. (meni je od samog početka bilo jasno da će to biti tako), pa sam shvatio da imam priliku da lično osetim deo te iluzije, nade i slave o kojima su mi toliko pričali roditelji i rođaci.

Revolucionarni priručnik

Ta knjiga je prevedena na mnoge jezike i objavljena širom planete. Gde je ostavila najdublji trag?

– Objavljena je na 22 jezika, ako se ne varam, ali u mnogo više zemalja. Možda je najjače odjeknula u Ukrajini, gde su je koristili kao vrstu do-it-yourself revolucionarnog priručnika. Tamo je nešto ranije proglašena knjigom godine i kada je izbila narandžasta revolucija demonstranti su jednostavno nekoliko stranica moje knjige postavili na scenu kijevskih ulica. Što znači da je ta knjiga zaista pisala istoriju. Mediji su se brzo nakačili na to i sve je to bilo veoma laskavo, ali ja nisam u čitavu stvar u potpunosti verovao sve dok jedan oksfordski postdiplomac koji je intervjuisao aktiviste nije to isto potvrdio i u svom stručnom eseju.

Nakon knjige “Poslednji prozor žirafa” objavio si još samo jednu, “Tri + 1”. Istina, napisao si pozorišni komad i redovno objavljuješ eseje u novinama i časopisima širom sveta. Koliko je po tvom mišljenju važno biti prisutan s nekom novom knjigom s vremena na vreme? Da li ikada pomisliš da bi trebalo češće da objavljuješ?

– Objavio sam dve knjige nakon “Žirafe”. Jedna je napisana u sedam žanrova ali u jednom glasu, a druga je pozorišni komad koji si spomenuo i koji ima elemente filma, a postoji i prilika da se po njemu zaista snimi film. Taj tekst je objavljen u formi knjige nakon što je postavljen na raznim scenama u Nemačkoj, a ove će godine biti postavljen i u Beču. Knjiga je duža od teksta koji se obično koristi na sceni i sadrži mnoge filozofske dijaloge.

Kako se zove?

– Na nemačkom se zove “Der lange Weg nach nebenan”, a na mađarskom “A hosszú út közelre”. Takođe, nedavno sam počeo da pišem priče i na engleskom, poput one koju sam napisao za “Financial Times”, i to mi prija, ali ne pišem da bih bio prisutan. Pišem jedino kad me nešto pokreće i kad zaista imam nešto da kažem, tako da bih mogao da ne pišem godinama ili da radim na samo jednoj knjizi čitavu deceniju, ako rad na njoj to zahteva. Urednici mi često govore da bi trebalo da objavim novu knjigu u roku od godinu dana ako ne želim da moja reputacija trpi, i tako dalje i tako dalje, a ja im odgovaram da ću objaviti knjigu onda kad ona bude gotova. Radim lagano. Iskreno, briga me. Nemam posao i nemam karijeru. Pisanje je moje zadovoljstvo i neću da radim pod pritiskom.

Razigranost i humor su važni elementi tvog pisanja, iako je ono ujedno ispunjeno i političkim sadržajem…

– Političan sam koliko i šoljica kafe. A i to je previše – ukoliko znaš šta se sve dogodi s kafom dok ona ne stigne do tvog stola. Jednom sam obišao plantažu kafe u Kolumbiji da to proverim. Baš nakon što je vojska prošla tuda. Bio je to jako interesantan prizor.

Pripadamo generacijama kojima je zapalo da žive u periodu sveukupne društvene tranzicije u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi. Kako gledaš na sve to sada, punih 20 godina od početka te ere? Da li je sve moglo da se dogodi i na neki sasvim drugačiji način?

– Ništa još uvek nije gotovo, a danas je sve drugačije nego što je bilo pre samo deset godina. Mislim da je teško kretati se u pogrešnom smeru kad ionako ne znamo kuda smo krenuli. Iznenada smo ispali iz sovjetske zone, ali se ispostavilo da je ipak pomalo kasno da se uhvati korak s onom drugom stranom, kao i da se dobije dovoljno podrške za to, tako da se sad suočavamo s novim odlivom mozgova. Bez obzira na sve, mladi će se okupiti pre ili kasnije i konačno preuzeti kontrolu, ali to će biti u jednoj sasvim drugačijoj Evropi od ove koju vidimo danas.

Posetilac sam, ne imigrant

Iz Budimpešte si, ali živiš u Berlinu već neko vreme. Šta te je tu dovelo? Šta Berlin za tebe lično predstavlja? Da li planiraš da se zadržiš u njemu neko duže vreme?

– Berlin je najdemokratskiji grad na svetu. Veoma je otvoren za sve novo i u njemu nema stresa koji je sastavni deo drugih velikih gradova Zapada, a nema ni paranoje koja je sastavni deo velikih gradova Centralne i Istočne Evrope. Ovde mogu jako dobro da radim. Ali jednog dana otići ću kući. Posetilac sam, ne imigrant.

A Budimpešta? Odrastao si u njoj, koliko je ona važna za tebe lično, a koliko za tebe kao pisca?

– Budimpešta je moj grad, jako sam emotivan u vezi s njom. Ponekad mi se čini da smo čak isuviše blizu, dobro je imati distancu. Ličnu i kao pisac. Iako nisam siguran u čemu je razlika između tog dvoje.

Šta radiš pored pisanja? Svojevremeno si u Budimpešti bio urednik u izdavačkoj kući. Da li je to zato što ti je neophodno da nešto radiš kako bi preživeo? Da li bi mogao da se baviš samo pisanjem i ničim drugim sa strane?

– Oduvek sam radio previše stvari odjednom da bi to moglo da bude za moje dobro. Bavljenje uredništvom je moj hobi. Ionako sam oduvek voleo da čitam. Takođe sam snimao filmove, slikao, pravio izložbe, performanse, objavio sam i CD-ROM, a i učestvovao u organizaciji međunarodnih spisateljskih turnira u fudbalu. Ovo poslednje se pretvorilo u pokret. Ali, ja takođe uživam u jelu, piću, plesu, vođenju ljubavi i dobrim razgovorima. Bojim se da nikad neću biti pisac koji se ne bavi ničim drugim sa strane.

Koga smatraš sebi bliskim među savremenim evropskim piscima? Da li si u kontaktu s onim što se trenutno piše u Evropi i svetu? Postoji li neko nov koga bi voleo da istakneš ili preporučiš?

– Ne znam. Imam prijatelje. Andrukoviča (Andrukhovych) u Ivano-Frankivsku, Šulcea (Schulze) u Berlinu, Norfolka (Norfolk) u Londonu, Mekena (McCann) u Njujorku, i naravno, tebe u Beogradu. Znam da oni pišu. Ne znam tačno šta, ali mislim da mogu da dam dobru pretpostavku. Možda više znam o onome što ne pišu. A znam i šta ja ne pišem. A i to je nešto za početak.

Peter Zilahi (Peter Zilahy, 1970, Budimpešta) spada među najistaknutije mađarske književnike srednje-mlađe generacije. Reč je o mnogostranom stvaraocu koji u svom delu slobodno kombinuje fotografiju, ilustracije i interaktivne medije s pisanom rečju, i čija su proza i poezija prevedene na mnoge jezike. Njegova zbirka poezije iz 1993. “Statua pod belim čaršavom spremna na skok” (“Lepel alatt ugrásra kész szobor”) nagrađena je uglednom nagradom “Móricz Zsigmond”. Njegov roman-rečnik “Az utolsó ablakzsiráf” (Srbija: “Poslednji prozor žirafa”, Rende, 2002; Hrvatska: “Od abecede do žirafe”, Sysprint, 2004) objavljen je u Mađarskoj 1998. i od tada preveden na 22 jezika. Između ostalog, Zilahi je dobio nagradu za knjigu godine u Ukrajini 2003.

Od 1998. radi kao viši urednik Serije svetske književnosti, najpre u izdavačkoj kući “Jak Books”, a potom i u izdavačkoj kući “Gondolat”. Godine 2007. objavljuje zbirku priča “Tri + 1” napisanu u sedam žanrova. Maja 2007. njegov pozorišni komad “Der lange Weg nach nebenan” postavljen je u pozorištu Volksbüne u Berlinu, a potom izvođen i u Lajpcigu, Štutgartu, Vajmaru i Dizeldorfu. Zilahi redovno objavljuje eseje u štampanim medijima kao što su “Frankfurter Allgemeine Zeitung”, “Der Tagesspiegel” i “Die Welt”. Trenutno boravi u Berlinu, gde radi na svojoj novoj knjizi.