Popis srpskih žrtava na 200 stranica

Savo Štrbac, predsednik Informativno-dokumentacionog centra “Veritas”, bio je član tima Republike Srbije za izradu odgovora na tužbu koju je Republika Hrvatska pokrenula protiv Srbije za zločin genocida i član tima za izradu kontratužbe Srbije protiv Hrvatske.

Kako u pravnom smislu komentarišete tužbu za genocid koju je Hrvatska pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu podnela protiv Srbije?

– Po mom mišljenju, Hrvatska tužba protiv Srbije za genocid je neutemeljena. Ona je produkt jednog već prilično stabilizovanog mita u hrvatskoj javnosti o Hrvatskoj kao žrtvi i mita o domovinskom ratu kao najvišoj vrednosti. Rezultat tog rata jeste samostalna država Hrvatska, ali etnički očišćena od Srba koji su i u građanskom i u etničkom smislu bili konstitutivni deo te države. U strogom pravno-činjeničnom smislu, zločin genocida je najteži zločin i u definisanju bića toga zločina moraju postojati elementi namere, plana i realizacije potpunog ili delimičnog uništavanja jedne etničke, verske ili druge skupine, ubijanjem, proterivanjem i drugim nečovečnim sredstvima. Znači mora postojati genocidna namera i plan za realizaciju te namere. Namera i plan da se etnička, verska ili druga različita grupa potpuno ili delimično uništi. U Hrvatskoj su se događali ozbiljni ratni zločini, poput zločina na Ovčari, ali oni ne nose oznaku ni prirodu zločina genocida. To su bili zločini protiv čovečnosti, pravila i običaja rata, ozbiljna kršenja Ženevskih konvencija, ali ne i zločin genocida. Sudski postupci vođeni u tim predmetima pred Haškim tribunalom za ratne zločine su to dokazali. Dakle, prilikom podnošenja te tužbe Hrvatska se rukovodila političkim, a ne pravno-činjeničnim razlozima.

 “Oluja” ima kapacitet zločina genocida

Srbija je početkom ove godine podnela odgovor na tužbu i kontratužbu protiv Hrvatske za genocid. Vi ste bili u timu za pripremu kontratužbe?

– Ne mogu mnogo o tome govoriti jer postoje proceduralne prepreke u tom smislu. No, mogu kazati nekoliko stvari koje su važne i oko kojih postoje neke nedoumice u javnosti, pa i neki krivi podaci koji su se mogli čuti u Srbiji i Hrvatskoj. Jedna od tih nedoumica je obim kontratužbe. U emisiji prikazanoj na HRT-u 14. marta, moglo se čuti kako naša tužba ima 500 stranica i da na više od 200 stranica tretira događaje iz Drugog svetskog rata, odnosno da se odnosi na zločine koje je NDH počinila nad Srbima iz Hrvatske. Istovremeno smo mogli čuti da hrvatska tužba sadrži tekst od 2.500 stranica, što bi onda moglo biti tumačeno kako mi i nismo imali nekog materijala da napravimo valjanu tužbu. Moram zbog preciznosti kazati, da se kontratužba sastoji od pet knjiga koje zajedno imaju oko 1.600 stranica, a da osnovni tekst tužbe ima 472 stranice. Sve je dobro dokumentovano, a samo je popis srpskih žrtava u ratu od 1991. do 1995. zauzeo 200 stranica.

Kad u kontratužbi pominjemo zločin genocida koji je nad Srbima u Drugom svetskom ratu počinila NDH, svesni smo činjenice da se za to ne može suditi Hrvatskoj po Konvenciji o genocidu, ne može se suditi retroaktivno, ali je opis tog zločina veoma važan za ukupan kontekst onoga što se događalo devedesetih godina u Hrvatskoj. Uostalom, ostalo je zabeleženo priznanje najviših hrvatskih državnih funkcionera da je devedesetih godina, odmah po konstituisanju vlade koju je sačinio Franjo Tuđman, hrvatska vlast išla na namernu antagonizaciju Srba u Hrvatskoj, manipulišući strahom da bi se mogao ponoviti zločin iz vremena NDH-a. Takvu tvrdnju je izneo prilikom svedočenja u Hagu, u procesu protiv Slobodana Miloševića, tadašnji predsednik Hrvatske Stjepan Mesić.

Sve u svemu, u Hrvatskoj jedino operacija “Oluja” ima kapacitet zločina genocida jer je za nju vezana i jasna namera i jasan plan. To govori Brionski sastanak najviših hrvatskih političkih i vojnih funkcionera i izlaganje Tuđmana na tom skupu. Govori i činjenica da danas u Hrvatskoj živi samo 200 hiljada Srba, a da ih je 1991. bilo između 600 i 700 hiljada. Da su nekada participirali sa skoro 15 procenata, a danas čine jedva četiri posto stanovnika. Govore brojni zločini koji su se dogodili nakon “Oluje” nad preostalim Srbima i kolonizacija koju je Hrvatska uradila nakon proterivanja Srba, naseljavajući u njihove kuće i stanove Hrvate iz BiH, sa Kosova i iz drugih krajeva. Govore diskriminacioni zakoni doneseni protiv povratka i potpuno onemogućavanje povratka, zbog čega se naša tužba odnosi na period sve do 1998. godine.

Neka se to raspravi zbog budućnosti

Zastupate tezu da je razmatranje pitanja sadržanih u tužbi i kontratužbi zapravo najviše u interesu proteranih Srba iz Hrvatske. Možete li to pojasniti?

– To zaista mislim i to tako objektivno jeste. Srbi iz Hrvatske su najveće žrtve ratova iz devedesetih što je konstatovao i sam predsednik Mesić. Kontratužbom skrećemo na to pažnju i imamo dobre izglede da to utvrdi i najviša međunarodna sudska instanca. Rekoh već da su “Oluja”, kontekst u kome se odvijala i rezultati do kojih je dovela zapravo zločin genocida. Planiran i realizovan. Proterani Srbi iz Dalmacije, Like, Korduna, Banije, Zapadne Slavonije, žrtve genocidne politike koje smo naveli na preko 200 stranica u tužbi, satisfakciju mogu dobiti utvrđivanjem sudske istine. Tako stiču priliku za adekvatna obeštećenja za nepravde koje im je nanela hrvatska država uništavanjem i otimanjem imovine, diskriminacijom, onemogućavanjem povratka, nepriznavanjem stečenih prava, obeštećenjem za pobijenu rodbinu i za razne druge nepravde. Srbija i Hrvatska će za dogledno vreme opet živeti u nekoj vrsti zajednice, pod krovom EU. Moraće imati dobru saradnju. Suočavanje sa istinom i stvarnim događajima je važan preduslov da se sukobi i ratovi između ovih država i naroda više nikada ne ponove i da se trasira put ka novoj, kvalitetnoj saradnji.

Očekujete li da tužba i kontratužba budu povučene, da vlade Srbije i Hrvatske dođu do zaključka da im je to najpametnije i najracionalnije rešenje?

– Ne, ne očekujem. Ubeđen sam da će doći do glavne rasprave pred Međunarodnim sudom pravde. Možda bi vlada Srbije i pristala na tako nešto, ali poznavajući prilike u Hrvatskoj, uveren sam da povlačenje tužbe i kontratužbe ne dolazi u obzir. U Hrvatskoj se oko toga traži konsenzus, a to nije moguće. Toliko su mitovi o bezgrešnosti domovinskog rata i Hrvatskoj kao žrtvi jaki, da nema ni političara ni vlade koja bi se na to odvažila. Ni ja lično nisam za povlačenje tužbi. Neka se to raspravi zbog budućnosti.