Istinita priča iz srca traume
Roman-prvenac Ivane Simić Bodrožić (Vukovar, 1982.) “Hotel Zagorje” pripada nevelikom korpusu knjiga savremene ratne proze koje suvereno prekoračuju proscenijum fikcije, osvetljavajući čitalačkoj publici “srce tame” koje zlokobno pulsira iza slepe mrlje kolektivnog sećanja. Taj autorski klub još je uži ako je ulaznica podudarnost ličnog i pripovednog iskustva, koja nikad nije garant uspeha već predstavlja frustracionu prepreku više koju autor mora prevladati pouzdajući se u snagu jezika priče. Prozaisti opsednuti ratom uglavnom su istraživači bezbedno izuzeti od neposrednih posledica rata i njima je rat moralna, istorijska i antropološka enigma a ne sastajalište demona i marker obeleženosti, koje čitaoca čekaju na prijavnici “Hotela Zagorje”.
Literarni kenotaf za oca
Za razliku od Baretićevog “Hotela grand” koji je kupleraj i bizarna hronika, “Hotel Zagorje” Ivane Simić Bodrožić je izbeglički kamp, prinudni smeštaj za porodice koje uglavnom čine majke s decom i lica poznog trećeg doba kojima će ovaj hotel postati poslednja adresa. Naratorka romana je devojčica iz Vukovara čijeg dedu su pripadnici srpske vojske u prvoj godini rata zaklali a oca najverovatnije streljali na poljoprivrednom dobru Ovčara. Nedostatak očevih posmrtnih ostataka i izostanak pouzdanog svedočanstva o njegovom pogubljenju, naratorkinog oca svrstavaju u “nestala lica”, što lik oca prevodi u kišovsku književnu figuru odsutnog oca i praznog porodičnog mesta koje testamentarno generiše rad imaginacije naslednika. U očev povratak se ne veruje iako se od njega strepi, supstitucija oca je nemoguća iako se priželjkuje u liku očevog brata, praznina njegovog odsustva je teret i nezaslužena kazna, stalni podsetnik na zločin koji su počinili dojučerašnji sugrađani i pripadnici bratskog naroda u uniformama invazionih snaga. Kao i Kišov “Peščanik”, “Hotel Zagorje” je literarni kenotaf za oca.
Ipak, primarno, roman Ivane Simić Bodrožić je bildungs narativ o odrastanju i sazrevanju, o kulturološkim, generacijskim i ljubavnim konfliktima, hronograf rata ispisan iz perspektive njegovih nemoćnih kolateralnih objekata. Prinuda izgnanstva, zamena urbane uhodanosti odbojnim rustikalnim okolišem i depresivnim zajedničkim smeštajem, klaustrofobična teskoba hotelske sobe koja godinama simbolizuje porodični dom, ponižavajuće sažaljenje okoline koje ima vremenski rok trajanja i posle kojeg prelazi u podsmeh i optužbu, samoživost rodbine koja simulira brigu i pomoć, nehaj države i život od humanitarne pomoći, neke su od okolnosti odrastanja koje predočava “Hotel Zagorje”. Ipak, najveće promene desile su se u samoj naratorki: zov puti i mržnja bez satisfakcije u njoj je razvila cinizam kao odbrambenu reakciju. Surovi komentari predstavljaju vid prilagođavanja iščašenoj stvarnosti, borbeni kontraudar egzistencije koja bešćutnošću uspostavlja balans prema nepravdi koja je kao stihija srušila i izbrisala mirnodopski poredak i (malo)građansku harmoniju.
Za naratorku romana Srbi su kolektivni krivci. Ova doživljajna perspektiva naratorke romana prikladno funkcioniše kao segment psihološke motivacije njenog lika. Obuhvatnost razmere njenog gubitka i nenadoknadivost pričinjenog zla naratorki deluju kao neupitno opravdanje isključive etničke generalizacije. Ova proza predočava svoju privatnu a ne ustanovljava opštu istorijsku istinu, jer je to van njenog fokusa. Otuda ne mari za objektivnost i korektnost, zahtevajući pravo na mržnju kao na deo vlastitog sećanja jer bi ublažavanje ili ujednačavanje mržnje bilo isto što i laž. Mučnu pilulu Ivane Simić Bodrožić treba progutati bez obzira na to što se ne može svariti.
Hrapavosti perspektive i dramaturgije
Sa stanovišta literarne tehnike, roman “Hotel Zagorje” pati od nekoliko krupnih problema. Pripovedna perspektiva je neujednačena. Mi ne znamo pouzdano kad i dokle pripoveda devetogodišnja devojčica koja ima infantilan doživljaj sveta i ograničeni domet znanja, a kad preuzima znatno starija naratorka, budući da se početna pozicija menja i nadilazi sugerisanu podređenost pripovedanja životnom uzrastu koji naratorka trenutno ima. Kompozicija romana uglavnom prati lineranu hronologiju odrastanja naratorke, ali se povremeno tekst organizuje po asocijativnom principu koji dovodi do turbulencija na vremenskoj osi radnje. Roman je komponovan kao niz fragmenata što je dobro rešenje jer optimalno korespondira sa evokativnim diskursom koji preteže nad onim sinhronim. Ipak, obilje detalja i epizoda, upitnost njihovog efekta, labava dramaturgija, upućuju na to da je kod autorke postojao imperativ pisanja a ne komponovanje podložno korisnim redukcijama.
Ivana Simić Bodrožić se, uprkos temi, potvrdila kao izuzetno duhovita autorka. Cinični komentari u tekstu nisu komički kontrapunkt u službi relaksacije mučnog sadržaja priče, već instrument socio-psihološke percepcije lišene humanističkih iluzija i predstavljaju neku vrstu primerenog revanšizma svetu koji je posmatraču ponudio svoje najgori oblik. Otuda u naratorkinom sudu jednako “stradaju” i zaostali Zagorci koji smrde po gnojivu i licemerni Zagrepčani koje tuđa zapravo muka ne dotiče, zato priželjkuje smrt rođenog dede, bivšeg partizana utonulog u alkoholizam ili daje odbojnu sliku tunjavog strica, opterećenog kajanjem što je preživeo opsadu Vukovara i utekao u Nemačku, ali koji ne čini ništa da iz kolektivnog smeštaja izvuče porodicu svog pokojnog brata. Preko svih ovih bizarnih i bolnih epizoda kao da je prevučena opna koja onemogućava pun tragički razmah njihove skrivene suštine. Ta opna nije sentimentalnost ni nemuštost pripovedanja, već priklanjanje poetici minimalističke diskrecije koja razorni atom punog smisla događaja smešta u drugi plan, da nas zaposedne i dokusuri ako dopustimo da nam se lagano rastopi u umu spoznaje.
Da su izglačane hrapavosti perspektive i dramaturgije, dobili bismo i odličan i potresan roman. Ovako, “Hotel Zagorje” je više nego solidno napisano, provokativno i već sada dobro prodavano štivo. O njemu se govori na TV-u i čeka ga moguća ekranizacija, što je za prvenac nesumnjiv i zaslužen uspeh.