“Split” ima priču ko iz španske serije

Jedan despotski otac, dvije blage majke, dva sina – jedan Srbin, drugi Hrvat – jedna bivša država i dva grada, dijelovi su romana “Split” Slavoljuba Stankovića. Beograđanin, fatalni zavodnik i uspješan copywriter u svojoj trideset i trećoj godini upoznaje polubrata Splićanina, bivšeg heroinskog ovisnika i člana kršćanske komune.

Stanković je diplomirao filozofiju, no u “Splitu” nema ničeg zakučastog: jedna specifična okolnost predstavljena je u svoj svojoj kompleksnosti, tragičnoj i komičnoj. Više od svega tema je obrađena uvjerljivo i životno, što je uz humor najveća vrlina Stankovićevog djela.

Prva promocija “Splita”, koji je u Srbiji izdala “Geopoetika” a u Hrvatskoj “Algoritam”, održat će se 15. travnja upravo u Splitu. Vrlo je zanimljivo promatrati kako jedan beogradski yuppie gotovo arheološki otkriva bivšu bratsku republiku i bivšu zajedničku kulturu. Osim imena grada, “split” znači i (polu)rastavljenost na više nivoa – bratskom, obiteljskom, intimnom, nacionalnom. Možete li reći nešto o toj temi višerazinskog (polu)razdora kao inspiraciji za djelo?

– Nikad ne pišem dok nemam temu vrednu i dostojnu čoveka. Imao sam priču koja deluje kao španska serija. Neki Srbin tamo ima nekog brata Hrvata ovamo. I nisu se videli trideset tri godine. Pa šta! To me nije zanimalo. Kad sam shvatio suštinu te stvari, a u tome mi je mnogo pomogao Renato Baretić, pisanje je moglo zaista da počne.

Happy and ili srećno i

Podela (split) je jedna radnja koja nas uvek ostavlja bez nečega, ili nekoga. U romanu “Split” najviše se govori o intimnoj podeli. Ona je slika svih ostalih podela. Glavnog junaka ona ostavlja bez brata i oca. Njegovog brata isto tako. Oca, pak, podela ostavlja bez oba sina. Iako su, pazite, svi oni živi. Inače, glavni lik nije yuppie, naime ima dugu kosu, pocepane farmerke, patike…

Split je u bivšoj državi imao poseban šarm, određeni romantizirani, gotovo mitski status. U grubim crtama, ta se predodžba otprilike vrtjela oko osi: svojeglavost-more (i sve što ide s tim)-lijepe žene-Hajduk. Split je personaliziran i u vašem romanu. Kakva je danas u Srbiji predodžba toga grada, i kako ga glavni junak doživljava?

– Za glavnog junaka, Split nije tamo neki grad, već simbol njegove sudbine. Grad u kome živi jedan deo njega, odvojen od njega. Split nosi centralnu simboliku u romanu. Ako bih ja sad objašnjavao stvar, a ne bi trebalo, Split je simbol junakovog odnosa i sa ocem i sa bratom. Baš onako kakav odnos imaju Beograd i Split. To je jedan, čini mi se, vrlo ambivalentan odnos. Tu su žestoke emocije. Tu ima nečeg jako velikog. U oba smera. Zašto je to tako? Ja mislim zato što smo slični. Što bi rekao Vlada Bajac, tu je naša jedina razlika. Evo, na primer, roman “Split” je izašao istog dana i u Zagrebu i u Beogradu. Kod nas, eto vidite, ne važe ni osnovni zakoni fizike.  

Jednom kad se polubraća upoznaju srž zapleta predstavlja utvrđivanje identiteta (jesu li zaista polubraća) i sudar krajnjih različitosti: nasuprot beogradskom copywriteru stoji Splićanin, pripadnik specifične vjerske komune i bivši “đaner”. Na kraju imamo happy end. Na koji način dolazi do uspostave međusobnog razumijevanja?

– Potpunog međusobnog razumevanja nema nikad, pa ga nema ni u romanu “Split”. O tome se i radi. Teško čovek i sam sebe može u potpunosti razumeti. Mi insistiramo na razumevanju, što znači da nam to stanje u kome ne razumemo nešto, ili nekog, ne da mira. Takav je čovek kao biće. Iz toga neki odlaze u podele, sukobe, mržnju, nasilja. To, recimo, nalazimo i kod dece. U prvim susretima sa okruženjem, deca rasturaju igračke. Sve dok ih ne prihvate kao svoje. Ali ljudi nisu igračke. Tu nema popravke. Prihvatiti znači uzeti celo, bez obzira na razumevanje. Za tu radnju je potrebno srce, a ne glava. Meni se desilo u Splitu da mi taksista, posle vožnje, spontano pruži ruku. To je prihvatanje. Ne razume on, kao ni ja, šta se to sa nama zbivalo svih ovih godina. Ali on prihvata mene što sam tu gde jesam. To je jako lep gest, iz srca. Roman “Split” u tom smislu ima happy end. Ili još bolje – happy and. Srećno i. I ovo i ono. Prihvatanje gorke čaše kao sopstvene.  

Znam da se čitaoci uz moj prvi roman “The Box” smeju, iako se tu radi o devedesetima. Volim da pokažem neobične uglove stvari koje nas diraju. I kad plačem, ja ne mogu da se tome ne nasmejem. Takav sam čovek. Verujem da je i “Split” zabavan. Onoliko koliko vam knedla u grlu bude dozvolila.  

Sofisti prvi copywriteri

Čitava vaša knjiga natopljena je asocijacijama na copywriting, vaše zanimanje i zanimanje glavnog lika. Obične životne situacije protkane su marketinškim sloganima, nerijetko ironično, zaigrano i duhovito. Kako pomirujete svoje obrazovanje filozofa i uspješan rad u marketinškoj agenciji?

– Reklama i filozofija nisu toliko suprotstavljene jedan drugoj kao što se misli. Prvi reklameri u istoriji bili su filozofi sofisti. Oni su podučavali ljude atraktivnijem govoru da, na primer, u skupštini pridobiju glasače za svoju stvar. I za to su uzimali novac. U reklami se krije filozofija. Na primer, slogani nisu ništa drugo nego suštine, neka vrsta poetskih definicija stvari. Šta kaže slogan Just do it? On vam kaže da učinite, da budete. Što nije učinjeno, ne postoji. To je, recimo, čisti pragmatizam. Ljudi danas ne čitaju filozofska dela. Ali to što mi ne vidimo leđa, ne znači da njih nema. Iza svakog proizvoda stoji neka velika filozofska tema – lepota, sloboda, ljubav, dobrota… Tako da filozof u meni ima dovoljno materijala. Ja živim od pisanja reklama i romana. Reklamu shvatam kao primenjeno pisanje. Posle dođete kući i mirno ručate. Pisanje romana je drugačije. Kod kuće ste i ne ručate.  

Po vašem prvom romanu “The Box” snima se film, a na omotnici “Splita” piše kako je moguće da se to desi i s njim. Možete li reći nešto više o tom filmu ili filmovima?

– “The Box” je jedini roman na svetu o pakovanju i zasnovan je na istinitim događajima. U pripremi je četvrto izdanje, kao i engleski prevod i trebalo bi da se do kraja godine dogodi i to objavljivanje. To je priča o tri mladića koji su, početkom devedesetih, radili kao pakeri za jednu holandsku kompaniju u Beogradu, koja se bavila selidbama diplomata. Ti momci su praktično spakovali ceo svet u kutije. A onda ih je taj isti svet, kao što znamo, spakovao… Scenario sam pisao sa rediteljkom Andrijanom Stojković. Dobili smo nekoliko prestižnih evropskih nagrada za razvoj filmskog scenarija i podršku Ministarstva kulture Republike Srbije. Andrijana u Beogradu upravo snima. Svetsku premijeru očekujemo krajem godine.

Iskreno, o filmu “Split” uopšte ne razmišljam. Film je drugi medij, druga umetnost. O tom bi filmu eventualno trebalo da razmišlja neki reditelj. Ja sam svoje na tu temu rekao.