Sujeta je veliko prokletstvo

U utorak, 20. aprila počelo je beogradsko suđenje Sretenu “Joci Amsterdamu” Jociću i saučesnicima iz beogradske grupe uhapšenih za dvostruko ubistvo Ive Pukanića i Nike Franjića, početkom oktobra 2008. u Zagrebu.

Joca Amsterdam je – očekivano – izjavio da se ne oseća krivim. Njegov advokat Zdenko Tomanović, inače advokat porodice Slobodana Miloševića i čovek koji je Jociću iznajmio njihovu vilu u Tolstojevoj 33 na Dedinju, rekao je novinarima pred Specijalnim sudom da je Jocić spremio pisanu odbranu na 30 strana u kojoj će “objasniti političke motive za kampanju” protiv njega. Izjašnjavanje druge dvojice optuženih, Željka Milovanovića koga se tereti da je skuter sa eksplozivnom napravom dovezao u dvorište Pukanićevog nedeljnika “Nacional” u Palmotićevoj i njegovog pomagača Tomice Kuzmanovića, očekuje se u nastavku suđenja. Očekuje se i izručenje trećeg iz beogradske grupe, Bojana Gudurića, koji je uhvaćen u inostranstvu.

Ovaj proces, skandalozan iz više razloga, a najpre po svireposti i podlosti regionalno udružene bratske mafije, presedan je u pravosudnoj praksi svih naših država: naime, za isto krivično delo sudi se istovremeno u dve različite države, Hrvatskoj i Srbiji, iako su obe policije i oba tužilaštva blisko sarađivali u rasvetljavanju zločina.

Suđenje na dva mesta

Razlog tome su ustavne odredbe obe države koje zabranjuju izručenje vlastitih državljana (osim u Hag). Tako sada imamo blesavu situaciju da se istoj organizovanoj zločinačkoj grupi sudi na dva mesta. To obećava nadasve zanimljiv razvoj oba procesa: odbrane će, naravno, osporavati procesnu vrednost dokaza izvedenih u drugoj državi; tražiće da optuženi i svedoci daju iskaze pred “njihovim” sudom; kukaće da nisu imali prilike da ispitaju druge optužene i svedoke itd.

Sam po sebi, Joca Amsterdam je ličnost zanimljiva i – na izvestan način – karakteristična za noviju istoriju organizovanog kriminala na evropskom nivou. Neki mu izveštači laskaju da je “najopasniji Srbin”; to je preterivanje. Možda je bio; više nije – čim je u zatvoru. Njegova karijera počinje strašnih devedesetih u Srbiji, uz pomoć Službe državne bezbednosti, nevladine organizacije Jovice Stanišića. Tada niko nije smeo ni da pomisli na ozbiljniji kriminal bez dozvole i učešća (tzv. ugrađivanja) Službe.

Joca je već u Holandiji bio krenuo u ozbiljna posla sa kokainom za zapadnu Evropu, ali mu se Beograd učinio kao zgodniji i bezbedniji teren; ipak su prijatelji prijatelji. Iz Beograda je rukovodio svojom posredničkom, dobro uigranom i naročito podmazanom mrežom distribucije kokaina: od izvesnih nevladinih organizacija iz Kolumbije, pa do uličnih, pre bi se reklo salonskih, dilera na malo. U Beogradu je izazvao konkurentske ambicije lokalnih umetnika, jer se gurao u svakakva posla. Jedan od konkurenata, Goran “Goksi Bombaš” Marjanović, navodno je pokazao ambiciju da ga istisne. Tada se, u Miloševićevoj i Stanišićevoj Srbiji, to radilo kratko, jasno i svakodnevno: puče puška, pade prazna glava, što bi rekao Miroslav Krleža na jednom mestu. Joca je, ne čekajući mnogo, unajmio nekakva dva aktivna policajca (a koga bi drugog?) da za 200 hiljada maraka ubiju tog Goksija. Njih dvojica bili su priučeni amateri (a kakvi bi drugi?), pa su rafalima iz automata ispolivali jula meseca 1996. baštu izvesnog kafića na Zvezdari, ubili Goksijevu curu, njega ranili i još unakazili nekoliko kafanskih gostiju (Goksi je kasnije umro u bolnici). Joca je ove magarce odbio da isplati i zbrisao je iz Srbije. Njima je suđeno, dobili su po 20 godina, a Joci se sada sudi za podstrekavanje. To je bio prvi znak da Joca ima lošu kadrovsku politiku.

Opet unajmio amatere

Novi operativni centar Joca je postavio u Sofiji, jer je tamo vlast bila puna razumevanja za velike pare (tako je i danas). Sve je bilo ne može biti bolje, dok u proleće 2001. beogradski umetnici Legija, Duća i Kum (organizatori ubistva Zorana Đinđića 2003.) nisu pokazali zanimanje za sve unosniji kokainski posao pa Jocu potkazali Bugarima i Holandezima.

Joca je uhapšen u Sofiji, kojom prilikom je netragom nestalo nekih 200 kila kokaina, pa je izručen Nizozemcima. Ovi su ga držali neko vreme u pritvoru, ali nikada nisu uspeli da mu dokažu čitav niz krivičnih dela za koja su ga ranije gonili; svedoci su ili nestajali ili dobijali napade amnezije.

Na kraju je Holandija izručila Jocu Amsterdama 2005. Srbiji, gde je dočekan sa kompletnim cirkusom od maskiranih specijalaca – da bi nekoliko meseci kasnije bio pušten da se brani sa slobode uz jemstvo od 300 hiljada evra. Odmah se uselio u Miloševića vilu i počeo da se ukazuje po fensi mestima u društvu Dragana “Hadži Struje” Antića, Miloševićevog direktora “Politike” i skoro-pa-zeta. Uskoro je uspostavio veze i sa Zagrebom: počeo je da se druži sa izvesnim mladim biznismenom-menadžerom, odranije poznatim organima gonjenja i da mu pruža logističku podršku u raznim poslima, od čega je na kraju čuvena “Adriatika” bila na gubitku, jer niko više nije hteo s njima da posluje.

Jocin običaj da u raznim pritvorima sedi kratko vreme prekinut je kad su srbijanska i hrvatska policija rasvetlile atentat na Pukanića i Franjića za tren oka, jer je Joca opet unajmio amatere. To niko nije očekivao, jer smo – skrušeno priznajem! – imali o njemu bolje mišljenje.

Pametni i glupi

Šta se desilo? Dve stvari: kao prvo, geostrateška ekonomija kokaina promenila se i severnoevropske luke, gde je Joca bio neko i nešto, ispale su polako iz posla, a kokain se okrenuo Sredozemlju i Jadranu. Kao drugo, Joca je ispao iz poslova, a novi, gladni i ambiciozni su ušli na njegovo mesto. A kao treće, on to nije shvatio. Živeo je kao nekada: car kokaina, “najopasniji Srbin”, legenda. Onda je ponestalo gotovine, ali ne i sujete i kurčenja. Joca je pristao da bude preduzimač u poslu s Pukanićem, a za račun za sada nepoznatog investitora. Ostalo je istorija.

Sujeta i arogancija veliko su prokletstvo. Bogataši, tajkuni i međunarodni umetnici dele se, kao što je poznato, na pametne i glupe; glupi su oni za koje znamo. Oni pametni, sve i ne bili najbogatiji, mirno provode svoje vreme pijući raznobojna pića iz čaša sa suncobrančićima koje im lepe preplanule mlade cure donose na tropske plaže, gde slušaju buku valova, što reče nekada davno Josipa Lisac. Glupi se brane na sudu i po novinama ili se skrivaju u strahu po raznim nepouzdanim državama za koje nikad ne znaš hoće li te izručiti.