U Evropu nas uvode piarovi i advertajzing menadžeri

O tome koliko je povezano pitanje manjina i demokratizacije društva, naročito u vrijeme poslijeratnih izvinjenja i pomirenja, razgovarali smo s Borkom Pavićević, direktoricom Centra za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda, koji je bio jedan od organizatora konferencije “Manjine za manjine: primjeri dobre prakse međuetničke suradnje”, nedavno održane u Zagrebu.

Kolike su promjene nabolje po pitanju demokratizacije i položaja manjina u Srbiji i regionu?

– Cela interpretacija pitanja manjina, ne samo kod nas ili u regionu, mora se posmatrati u kontekstu između globalizacije i identiteta u Evropi i svetu, ali i u okviru evropskih političkih kretanja i pitanja levice i desnice. Naš teren je vrlo indikativan za Evropu u smislu interpretacije identiteta i kulture manjina. Zato treba videti na koji način je pripadnik neke manjine ili onaj ko je drugačiji mera slobode jednog društva, pa je i pitanje koliko je društvo u Srbiji uznapredovalo u tome. Donosi se jako mnogo zakona, a mnogi ljudi kažu da su u poslednje vreme verujući, pa bi Biblija bila dobar odgovor za mnoge zakone koji se izglasavaju. Kad čujem da je nešto po zakonu, diže mi se kosa na glavi, zato što se po zakonu mogu obavljati najstrašnije stvari.

Nacionalno pitanje se ne samo koristi i zloupotrebljava, već raubuje do mere eksproprijacije opšte imovine. Gledamo kako su se crkvena lica pobila u Gračanici, da li oko tendera ili oko Boga, veliko je pitanje. Imamo mnogo nacionalnih heroja koji se stalno zaklinju u svoj patriotizam i onda vidimo da su primali neke užasne honorare. Živimo u sredinama u kojima su mnoga divlja zdanja nastala tako što se stavila srpska zastava na kuću i niko ne može ništa da preduzima zbog nepropisne gradnje. A najgora je podobnost koja proizlazi iz nacionalnog identiteta – kad se na nju poziva, onda je svaka svinjarija moguća.

Sistem, država i institucije funkcionišu između nekompetentnosti i kojekakvih loših namera. Zbog toga se ja kao građanin osećam kao neko ko, kad negde izbije požar, skače da ga gasi. A gasim ga zato jer nisam sigurna da će neko doći, a naročito ne da će odgovornost preuzeti oni koji u vreme tranzicije imaju genijalnu rečenicu da svako radi svoj posao. Imam koleginicu u bolnici koja radi svoj posao. Da li to znači da hraniš bolesnika koji se raspada od prljavštine? 

Lepa i dirljiva opatijska šetnja

To da svako radi svoj posao je poslovni i bešćutni mit novih vladara, koji su bivši đilkoši, a sad japiji, preko čijeg jezika ulazimo u Evropu. U Evropu nas ne uvode ni filozofi ni radnici, već piarovi, advertajzing menadžeri, lideri, čelnici i kako se sve ne zove ta bulumenta. Na traumi svih nas izrasla je neka nova klasa ljudi kojih se ta trauma vrlo malo tiče. Videla sam koliko je zdanja sazidano za vreme i odmah nakon intervencije NATO pakta. Ti ljudi nisu išli da otkopavaju ruševine, nego su zidali svoje privatne kuće. Mislili smo da će se politički tok odvijati u raspletu pitanja žrtava i dželata ili izvlačenja iz traume, ali na temelju desetogodišnjeg iskustva vidim da se odvija zbog istog cilja zbog čega je pokrenut rat – kako prisvojiti što više bivše opšte ili socijalističke imovine.

Gdje je mjesto Srba u Hrvatskoj i Hrvata u Srbiji u odnosima dviju zemalja?

– Danas manjine traže svoj položaj unutar novostvorenih država, pa ako to pitanje bude kreativnije rešavano, biće bolje. Ako to gledamo s kulturnog stanovišta, onda je prihvatanje drugosti ogroman dobitak za većinu koja vapi za tim drugim.

Koliko je nedavno donesena Deklaracija o Srebrenici korak ka regionalnom pomirenju i suočavanju s počinjenim zločinima, u ovom slučaju u ime srpstva, a u nekim drugim slučajevima u ime nekog drugog naroda, s obzirom na to da ostali parlamenti nisu učinili ni toliko?

– Ja sam jedna od onih koji su 2005. godine predložili deklaraciju o Srebrenici po kojoj se genocid ne može relativizovati. Stvari imaju imena kad se zbude, pa se zločin u Srebrenici, kad se dogodio, onda i imenovao, tako da to ne može biti stvar partijskih pregovora. Ljubav ili mržnja, život ili smrt nisu stvari o kojima može da se nađe partijski dogovor. To je nešto što osramoćuje ljude i ne daje im dignitet.  

Da li je vama žao tih pobijenih ljudi – to je i pitanje i odgovor. Tu je i pitanje elita koje su vaspitavale građane. U pozorištu u centru imam neki repertoar i navikavam publiku da to gleda. Ljudi očekuju da kod nas vide to i to, a u Ateljeu 212 nešto drugo. Tako i naše elite vaspitavaju građane. Građani s kojima razgovaram na pijaci ili u autobusu imaju mnogo slobodnija, jasnija i pravednija uverenja o svemu šta se dešava nego elite, koje misle da treba da govore ono šta građani žele. Sad sam u Zagrebu srela čoveka na ulici koji je rekao da sluša Peščanik, čita “Danas” i da mu je drago što me sreo. Narod se plaši političke krivice jer su mu političke elite govorile da je deklaracija stavljanje žiga, iako je to zapravo njegovo sklanjanje. I zato je u političkom smislu dobro je što je ona usvojena jer je ipak početak nečeg dobrog.

Koliko podržavate dvojicu predsjednika, Ivu Josipovića i Borisa Tadića, u nalaženju pomirenja?

– Srdačno ih podržavam. Odlazak u Opatiju i šetnja gradom bili su lepa i dirljiva stvar. Tu koristim estetski sud, koji je jako redak kad je politika u pitanju: to je bilo lepo i nešto što je mnogima, pa i meni, bilo dostojno ljudi koji se bave vođenjem države. Ne znam šta će to doneti, ali pokazuje kako bi to moglo biti.

Drago mi je da je Ivo Josipović otišao u Ahmiće da se pokloni žrtvama. U politici i javnom životu postoje neki rituali, a naša društva propadaju od toga što su izgubljeni rituali koji vode do katarze ili ukazuju na bolji sistem vrednosti. Ti kao nosilac vlasti naznačavaš šta hoćeš, pa makar to i ne mogao. Zbog toga je i ovo u Ahmićima radnja koja konsoliduje jednu zajednicu u duhu plemenite interpretacije politike kao bavljenja javnim dobrom.

Dželati su dželati, a žrtve žrtve

Koliko je opravdano ili neopravdano Milorad Dodik percipiran kao glavna smetnja miru u regionu, s obzirom na to da i predstavnici Bošnjaka i Hrvata imaju žestoku retoriku?

– Postojeći sistem ustavnih i zakonodavnih formi u BiH perpetuira modele po kojima je sporazum užasno težak, a lična histerija se promoviše kao nacionalna histerija. Pitanje je da li i mi u regionu i međunarodna zajednica hoćemo da nađemo rešenja za BiH, što ne znači oslobađanje od političke odgovornosti i pitanja zašto se taj rat dogodio. Kažnjavanjem onog šta je bilo na red moraju doći i sopstvene odgovornosti. Ne zagovaram ravnotežu ili relativizaciju zločina, ali smatram da se svačija odgovornost treba ustanoviti. Dželati su dželati, a žrtve su žrtve. Nerešavanje pitanja odgovornosti dovodi do nastavka proglašavanja celih naroda žrtvama i dželatima, iako nisu svi ni nevini ni krivi.

Slažete li se sa zabranom nošenja burki?

– Jedno od evropskih pitanja jeste zašto su se religije i identiteti nakon pada berlinskog zida pojavili kao nadomestak za ideje progresa i utopije. Možda zato što se današnje društvo treba suočiti s pitanjima zapošljavanja, razvoja klasnih odnosa ili tržišne konkurentnosti, s čime se suočava ceo svet. U nemoći da se nađu nove ideje i rešenja, čovek se hvata svog ili tuđeg nacionalnog i verskog fenomena i to koristi kao zadnji resurs svog nesnalaženja.

Koliko nevladine organizacije mogu učiniti po pitanju jačanja prava manjina?

– Možemo da učinimo mnogo, iako su nevladine organizacije s jedne strane potcenjivane, a s druge precenjivane. Ljudi u užasu i nevolji misle da one daleko više mogu da učine nego što stvarno mogu. A države ih ne vole jer misle da su one daleko uticajnije nego što jesu. Teško je živeti u vremenu kad su ljudi postali izbezumljeni i možda tu postoje sistemi solidarnosti – mi u tim organizacijama nismo varvari i nećemo nikoga udaviti ili opljačkati.

Što bi trebalo biti najbolje rješenje za Kosovo, ali i Srbe koji tamo žive?

– Situacija na Kosovu je veoma komplikovana. Uskoro ćemo ponovo ići tamo da razgovaramo o principima jednakosti i solidarnosti te pitanjima centralnog mesta traume ili dvostrukog aparthejda gde jedan geto pravi drugi. Bila sam pre dve godine u Orahovcu i Štrpcima – to je užas od života u enklavama. A moj znanac i saradnik Albert Heta kaže: “Voleo bih da dođem na razgovor u Beograd, ali tek kad budem mogao da dođem s pasošem Kosova, moći ću ravnopravno razgovarati.” U kontekstu u kome razgovaramo, nove podele dovode do novih aparthejda. Ovo mora da stane pre nego što se dođe do priče o srpskom soliteru u kome stanuje musliman ili do muslimanskog u kome stanuje Srbin. Jednom me neki zvaničnik SAD-a pitao: “What do you think about departure of Kosovo?” (Šta mislite o odlasku Kosova?) Rekla sam mu da neće biti nikakvog “departure of Kosovo” jer to nije avion pa neće nikamo otići.

Rešavanjem toga može da se poboljša strahovit položaj položaj Srba u Orahovcu, gde na vrhu grada stoji norveški tenk, a deca govore francuski jer ih međunarodna zajednica

helikopterom vozi s tog vrha negde u Francusku i onda ih vraća. A oni ne mogu da siđu tamo gde su Albanci. Ima samo jedan čovek, mislim da je iz Krajine, koji ide i gore i dole i niko neće da ga dira jer misle da je lud.