Kraj afere “Kofer”
Pre neki dan beogradski sud oslobodio je u prvostepenom postupku dva nadasve zanimljiva građanina optužbe za zloupotrebu položaja i još ponešto. To je – mada je tužilaštvo najavilo žalbu – skoro sasvim izvesno kraj čuvene afere “Kofer” zbog koje su se bankarska i politička čaršija Srbije tresle dobrim delom 2006. godine. Ukratko, biće da je pojeo vuk magarca i šta onda.
Da se podsetimo: januara 2006. policija je upala u stan izvesnog Dejana Simića, baš nekako viceguvernera Narodne banke Srbije i tamo pronašla jedan kofer sa sto hiljada evra i jednog građanina koji se zove Vladimir Zagrađanin. Dejan Simić je beogradski bonvivan i japi, omiljen zbog sklonosti da pomaže dobrim ljudima u raznim finansijskim poslima; Zagrađanin je ne baš omiljeni kadar iz Miloševićevog vremena i intimus tadašnjeg predsednika SPS-a Ivice Dačića. Tu je zanimljivo da je par minuta pre policijske racije sam Dačić žurno napustio lokaciju i udaljio se; kažu da je tu bilo raznih telefonskih poziva. Kažu takođe i da je policija te noći kucala na vrata još nekih ljudi bliskih tadašnjoj vlasti, ali i da je to bilo, je li, “sanirano”. Kasniji razvoj događaja bio je prilično neprijatan kako akterima uhvaćenim oko kofera s novcem, tako i još nekima. Tu su se pojavili izvesni Sekula Pijevčević, “kontroverzni biznismen” i još kontroverzniji Vladimir Cizelj, izraelski državljanin koji je oprezno ostao nedostupan organima. Ukratko opet, javno tužilaštvo tvrdilo je da su pare donete predobrom i prepoštenom viceguverneru Simiću s namerom da on posreduje u davanju dozvole za rad nekoj banci iza koje su stajali Cizelj i još neki, isti takvi kao i on. Ne bi, kažu, bilo prvi put.
Pošto su oni poslovični Marfijevi crvi izmileli iz konzerve, jedini način bio je da se sve to zatvori u novu, veću konzervu. Tako je i bilo: nikome u tadašnjoj vlasti nije bilo odgovaralo da se ta stvar raspetlja, pa je sve prepušteno sporoj i dostižnoj pravdi. Pravda je zaključila – u prvom stepenu – da krivičnog dela nije bilo. Novinarska njuškanja navela su na razne indicije i tragove; na zanimljivu ulogu izvesnih grčkih i naročito kiparskih banaka; na česta zajednička putovanja Dačića i Zagrađanina u Nikoziju; na političke interese. Sve je to prekrio zaborav (snjegovi i šaš, naravno). Sud nije zanimalo čije su to pare bile u koferu; Simić i Zagrađanin tvrde da njihove nisu i da su ih tada prvi i poslednji (nismo u to sigurni) put videli. Tom aferom bio je očešan, mada ne mnogo, i guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić, glede kupovine neke vile na Dedinju za sumnjivo male pare i uz odgovarajuće mali porez, ali se i on izvukao.
Ivica Dačić u međuvremenu je preporodio svoju stranku i postao ministar unutrašnjih poslova, veoma dobar, štaviše. Jelašić se povukao, ali još čeka naslednika. Simić je podneo ostavku. Vuk je pojeo magarca. Pravosnažna presuda potvrdiće, skoro sasvim je izvesno, prvostepenu. Ko bi se još bavio tako davnom i tako neprijatnom prošlošću?