Policajci se već opraštaju sa porodicama
Ono što se desilo u Maksimiru pre nekoliko dana, a dešava se redovno i Zagrebu i u Beogradu nije ništa novo; samo je previše. Kome je previše? Nogometnoj industriji i mafiji sigurno nije. Sportskim novinarima koji na tome parazitiraju takođe nije – kolikogod se licemerno zgražali. Vlastima takođe nije, jer bi bile nešto preduzele odavno – samo da nisu u zajedničkoj zločinačkoj organizaciji sa nogometnom mafijom. Previše je ZET-u; previše je policajcima, naročito onome koji je ostao bez oka; previše je građanstvu koje kroz poreze plaća zabavu navijačkom ološu. Ali ko njih pita?
Za koji dan treba u Beogradu da se odigra ono što se krajnje neukusno zove “veliki derbi”. Moš’ misliti veličine! To je kad igraju Crvena zvezda i Partizan, kao i u Hrvata kad igraju Dinamo i Hajduk. Eto baš tako. Po čemu su te utakmice “velike”? Po velikoj materijalnoj šteti na stadionu, naročito izvan njega i po velikom broju težih i lakših telesnih povreda koje nastupe zbog velikih narušavanja javnog reda i mira. Sve sama veličina. Jedina razlika je u tome što zagrebački navijači iz nekog razloga vole da razbijaju i tramvaje.
Magarci napadaju
Jedan policijski službenik MUP-a RH izgubio je, dakle, oko od pirotehničke naprave pre neki dan na Maksimiru. Pre godinu dana njegov beogradski kolega umalo da izgubi glavu na isti način. To zaslužuje kratku studiju slučaja. Naime, pripadnik Žandarmerije MUP-a Srbije (to je najbliže Specijalnoj policiji u Hrvata), Nebojša Trajković, bio je po zadatku i u civilu na tribini Zvezdinog stadiona kada je došlo do uobičajenog sranja. Neko ga je provalio i nekoliko magaraca krenulo je da ga napadne. Videvši da nema šanse protiv njih i pošto mu je izvesni Uroš Mišić pokušao da nabije zapaljenu magnezijsku baklju u usta, Trajković je potegao službeni pištolj i ispalio par hitaca u vazduh da privuče pažnju kolega, što mu je i uspelo. Pištolj je onda prebacio kolegama preko ograde koja deli dve zone na tribini i prepustio se sudbini. Na svu sreću, policajci su uspeli na vreme da preskoče ogradu, da se dokopaju kolege i odnesu ga do kola hitne pomoći. Preživeo je uz veliku pomoć plastičnih hirurga, ali dan-danas ima teške posledice i PTSP.
Uroš Mišić identifikovan je i uhapšen; dobio je deset godina za pokušaj ubistva službenog lica u vršenju službe, ali je Vrhovni sud presudu ukinuo i vratio na ponovno suđenje, gde je pre neki dan opet dobio tih deset godina. U međuvremenu Beograd je okićen grafitima “Pravda za Uroša!”; njegovi drugari pravili su scene na sudu, a čak su i fudbaleri Zvezde na jednoj utakmici istrčali u majicama s natpisima podrške ovom siledžiji. Pravosnažnu presudu ćemo valjda dočekati.
Vratimo se, međutim, samom događaju i njegovim akterima. Uroš Mišić je klipeta od dvadeset godina; Nebojša Trajković je odrastao i iskusan policajac, uravnotežen i stabilan – do tog trenutka. Nebojša Trajković mogao je hladno Uroša Mišića da ustreli u legitimnoj samoodbrani; to mu dopuštaju zakon i policijski pravilnici o upotrebi sredstava prinude; neko mlađi i neiskusniji to bi zasigurno i učinio (o tome sam se raspitivao među policajcima). Ne, Nebojša Trajković izbegao je mogući gubitak života rizikujući svoj život i uzdajući se u kolege. Sada ga maltretiraju po sudovima, pošto mu je život već ionako upropašćen. Ne bih mu zamerio ako možda ponekad, duboko u sebi, zažali što tada nije pucao u meso umesto u vazduh; Bog će mi oprostiti. Kod Maksimira je takođe jedan policajac, kako čujem, morao da puca u vazduh ne bi li odbio napad od sebe.
Trend je primetan i vidljiv golim okom: navijačko nasilje eskalira. Policija tu može samo ono što joj zakon dopušta, a to nije dovoljno. Uzgred: zgranuo sam se videvši na snimku HTV-a čoveka koji kćerkicu u rukama iznosi sa tribine gde već leti i gori sve! Pa ko još pri zdravoj pameti vodi dete na utakmicu? Normalni ljudi to ne rade već decenijama! Hajde da to postavimo kao razuman cilj: da dođemo do situacije kada ćemo opet moći bez straha da vodimo malu decu na fudbalsku utakmicu. Pogledajte u sebe i upitajte se: hoće li to ikada biti moguće? Teško.
Magarci oslobođeni
Pre neki dan neka beogradska sutkinja odbacila je optužnicu protiv šest magaraca, navijača Partizana, koji su javno pretili smrću novinarki TV B92 Brankici Stanković – što su kamere uredno snimile – i uputila koleginicu na “privatnu tužbu za uvredu”. Nekako u isto vreme drugi sud pustio je iz pritvora magarca koji je Brankici pretio smrću na Facebooku i dobio dve i po godine; naravno da je klipan istog trenutka zbrisao iz zemlje. Taj ološ nedodirljiv je, kako u Srba tako i Hrvata (ostale me zemlje ne zanimaju). Zašto? Zato što je od samog početka (još za vreme bivše, trule Jugoslavije) nogometna mafija uspela da se infiltrira prvo u politiku, a kasnije i u “biznis”. Oni igraju na sujetu skorojevića i na finansijske prilike. U zemljama gde milioni morona pizde zbog 22 konja koji pikaju loptu po livadi, sedište na VIP tribini vredno je svake žrtve; i tako od 1950. do dana današnjeg.
Naša politička klasa ne zna za veću počast od sedenja u VIP loži i lokanja šampanjca kad njihovo krdo pobedi, pa makar posle plaćali demagoške prekršajne globe zbog “konzumiranja” na stadionu, kao Boris Tadić. S druge strane, ogromne količine gotovog novca koje se vrte oko fudbala kao stvorene su za pranje, propiranje i zapiranje novca stečenog na, ‘ajmo reći, ovaj, je li, ne baš najčasnije načine – i sve to bez poreza. Milioni eura promene ruke u trgovini fudbalskim robljem; pa nećemo valjda plaćati i poreze na to? Zašto onda nije čudno kad mi ptičica sa grane došapne sledeću scenu: sede ljudi iz tužilaštva, suda i policije i gledaju te TV snimke sa tribina gde se preti Brankici Stanković; uoče glavnoga, a neko kaže: “Ne njega! To je Kiza!”, dakle vođa jednog velikog navijačkog plemena u koje se ne dira. I tako stalno.
Čekajte “veliki derbi” u Beogradu; policajci se već opraštaju sa porodicama.