Vivisekcija ljubavi
Ildiko Lovaš: Španska nevesta
(Fabrika knjiga, Beograd, 2009.)
Proza Ildiko Lovaš svedoči o postojanju tzv. podeljenih ili višestrukih kulturnih identiteta. Po jeziku na kome piše i po tome na kojoj književnoj sceni njeno delo primarno participira, Ildiko Lovaš je deo savremene mađarske književnosti. Po temama kojima se bavi, mestu i vremenu radnje njene proze, ova autorka pripada savremenoj srpskoj i postjugoslovenskoj književnosti. Ipak, put književnog pisma Ildiko Lovaš (Subotica, 1967.), do vidljivosti na književnoj sceni zemlje u kojoj živi bio je vijugav i nepotrebno dug. Tek sa prevodima Arpada Vicka i preduzimljivošću izdavača Dejana Ilića (prvi prevod, knjigu priča Via del corso Ilić objavljuje 2005.), Ildiko Lovaš je postala i srbijanska autorka koja piše na mađarskom jeziku. Ulogu promotera skoro pa domaće autorke preuzeće u Hrvatskoj Branko Čegec i grupa prevodilaca koja potpisuje prevod Lovašinog romana Izlaz na Jadran – James Bond u Bačkoj (Meandar, 2009.).
Između teskobe i priželjkivanja
Iako rečit za status i prihvaćenost manjinskih književnosti kod nas, kulturološki kontekst tek je usputni kuriozitet ako se ima u vidu vrednost romana Španska nevesta. Za njegovo čitanje potrebno je izvesno predznanje. Recimo, treba znati ko je bio Geza Čat (Géza Csáth) (1887-1919), lekar i pisac, autor Dnevnika jednog morfiniste, muzikolog i promoter Bele Bartoka, poznavalac psihoanalize, erotoman (ženskaroš), opijumski narkoman, svestrani modernistički duh, ubica svoje supruge i samoubica. Takvo predznanje je potrebno jer pola romana pripoveda Olga Čat, supruga Geze Čata, čiji lik u romanu nije imenovan, dok 10 poglavlja pripadaju evokativnoj perspektivi naše savremenice koja govori o svom odrastanju, školovanju i zaljubljivanju u Subotici i Novom Sadu 80-ih i 90-ih godina prošlog veka.
Smisao ukrštanja dve epohalne i individualne perspektive sa dva narativa bliskih bildungs romanu i dnevničkim beleškama, ne iscrpljuje se u očekivanom analoškom naglašavanju srodnosti dve različite ženske sudbine, posebno što se pripovedanje ovih naratorki razlikuje i po efektu koji postiže. Dok savremena naratorka prizvane događaje senči suptilnim (auto)ironijskim i (pseudo)nostalgičnim nijansama, govor Olge Čat zasićen je teškim i tamnim tonovima života u senci muževljevog hirovitog despotizma i njenog položaja submisivne zatočenice. Dok naracija koja koketira sa autobiografskim modelom ističe teme poput jogunaste pubescencije, serije zaljubljivanja i doba buđenja puti, dotle naracija unutar istorijskog dekora kreira složene i kontradiktorne emocionalne spojeve, gradeći paletu protivrečnih stanja i situacija: uzbuđenje i strah, preljubu i izneverenost, bol ponižavajuće kazne i erotsko sladostrašće. Ipak, više od napada ljubomore i straha od odbačenosti, obe naratorke povezuje trajno stanje usamljenosti. Savremena naratorka lako i ne sasvim motivisano menja objekte svoje fascinacije, kasnije i bračne partnere, dok teskobna usamljenost u slučaju Olge Čat ima karakter nečeg tragičnog. Takvo tragično definišu naporna fiziologija materinstva, patrijarhalne restrikcije i posebne muževljeve zabrane (recimo, da ne izlazi iz sobe u kojoj doji dete ili da ne prelazi belom kredom povučenu liniju u kući), promiskuitetno ponašanje Geze Čata koji svoj libido utažuje i u samoj kući sa jednom od služavki, pobuna zanemarenog i zlostavljenog tela koje izlaz nalazi u rodbinskom incestu i intimnoj naklonosti prema drugoj služavki.
Diskurs srca
Poglavlja o našoj zajedničkoj prošlosti, Špansku nevestu nude čitanju kao socio-kulturalni podsetnik ili bedeker putovanja u vremenskoj mašini sećanja, budući da nas nepretenciozno prisećaju Zimske olimpijade u Moskvi 1980. i Tota Kotunja na San Remu 1983., Šuvarovih školskih reformi kojima su ukinute gimnazije, socijalističkih pogona za proizvodnju svile koji će 90-ih postati prinudni dom za izbeglice, popularnih nemačkih modnih žurnala, Eurokrema i Zdenka sireva, diskoteka i ljubavnih pisma iz vojske u roze koverti… Ipak, taj zajednički dekor prošlosti nije samosvrhovito komemorativan već podložan poetici negovanja autentičnih detalja i intimne dekonstrukcije izgubljenog vremena.
Uz vešto izveden postupak asocijativnog pripovedanja gde se unutar svakog od poglavlja vremenski planovi i motivi priče neosetno pretapaju jedni u druge gradeći celinu jednog sećanja, iskustva i specifične sudbine, možemo reći da je glavni kvalitet Španske neveste u zadivljujućem emocionalnom rasponu i suptilnom narativnom nijansiranju fenomena ljubavi. Otuda autoironični žanrovski podnaslov “devojački roman” dobija svoje adekvatno opravdanje. Devojački roman (žensko pismo) tako priziva i izigrava pulp natuknicu hertzromana, ostajući suvereno na njegovoj teritoriji diskursa srca. U isto vreme, roman čini da se zapitamo o dubini i slojevima ljubavi i kao tereta i psihološkog imperativa, ali i kao dualnog načina dosezanja sreće.