Bilo nam je duplo teže nego drugima

Iako sretan zbog uspjeha, selektor vaterpolo reprezentacije Srbije Dejan Udovičić nakon završene utakmice ocijenio je da bi se neke stvari u tom sportu morale drugačije posložiti.

– Moramo da budemo zadovoljni jer je u vaterpolu ogromna konkurencija i gol više ili manje odlučuje o prvom ili sedmom-osmom mjestu. Naši reprezentativci u posljednja dva dana sreli su se s neuobičajenim pritiskom. Navikli smo da igramo finalne utakmice, a uoči meča sa Mađarima postojala je opasnost da se s prvenstva vratimo bez medalje – kaže Udovičić. Ističe da je rezultat oslikao dešavanja tokom cijelog turnira, koji je bio izuzetno težak.

– Kalendar takmičenja bio je apsolutno smrtonosan, pogotovo što smo mi bili kažnjeni zato što smo prošle godine bili uspješni. Ipak, samo smo mi i Hrvati ostali do kraja šampionata. Gdje su Španci koji su prošle godine bili hit? Ubili su ih ove sezone.

– Znate u kakvom smo psihološkom stanju. Došli smo umorni i iscrpljeni i pokušali da revitalizujemo ekipu koliko je to moguće. Osim toga, a to vidim i po igračima i po sebi, mi smo 16 dana bili zatvoreni u hotelu, odakle smo mogli otići tek do bazena. Jeste, rekli su da ako iziđemo, možemo da imamo policajca koji će da hoda deset metara iza nas, ali nismo htjeli da pravimo probleme. Poštovali smo sve, ali 16 dana maltene nismo izišli. Stvorena je prevelika presija oko obezbjeđenja: mi smo to poštovali, ali nas je psihološki iscrpilo. Niko nije imao okruženje i uslove kakve smo mi imali, nama je bilo duplo teže nego drugima – kaže Udovičić.

Na pitanje što nakon EP, odgovara:

– Postoji film “I konje ubijaju, zar ne?” Jer ovo što se radi, to je van pameti. Neki moji igrači za sedam ili deset dana treba da se pripreme za Euroligu ili kup. Kažu, ovo je profesionalni sport, ali radi se o tome da mu mi prilazimo profesionalno, ali on je zapravo amaterski. Pogledajte NBA ili američki fudbal, njima je zabranjeno da se bave takmičenjima dva i po mjeseca da bi izdržali, a naša sezona traje jedanaest i po mjeseci.

Udovičić se pozabavio i suđenjem koje je, kaže, antipropaganda ovog sporta:

– Suđenje u Zagrebu je različito od onog u Oradeji, a ono od suđenja u Nišu. A govorimo o istom sportu. Više ne učimo djecu šta treba da rade, jer ne znaš šta će biti suđeno, a kada gledamo snimke, vidimo da se jedna situacija sudi na tri različita načina. Poslije me igrač pita kako se sudilo i šta da mu kažem? Nemam ništa protiv sudija, ali pravila nisu definisana – zaključuje Udovičić.

On smatra da je generalna atmosfera bila odlična:

– Poštujem svakog navijača koji navija za svoj klub i zemlju. I svakog navijača pozivam da dođe i uživa na utakmicama, jer svi ovi novi momci koji dolaze, imaju šta da pruže svjetskom vaterpolu.

Pozabavio se i financijskom stranom priče.

– Koliko dobiva pobednik? Šta dobivamo ja ili moj kolega Ratko Rudić, šta dobivaju igrači? Nemojmo da do kraja eksploatišemo emocije ljudi i njihovu pripadnost nacijama i zemljama. Koliko je dobio finalista Svetskog fudbalskog prvenstva u Južnoj Africi? Trideset miliona dolara! A šta dobivamo mi? Igramo svetsku ligu u kojoj prvak dobiva 100 hiljada dolara – kaže Udovičić.

Na pitanje kako će se uspjeh ekipe odraziti na sport u Srbiji, Udovičić kaže:

– Zapravo ne znam koji je cilj sporta u Srbiji. Ako smo mi svetski prvaci, a nemamo bazu za treniranje i došli smo na kredit, šta da kažem igračima osim “hvala”.

Ipak, priznaje da vaterpolisti dobivaju sredstva od grada i države. Naglašava da na vaterpolske utakmice, ako se radi o dvije kvalitetne ekipe, može da dođe devet ili deset hiljada ljudi.

– Štaviše, možemo da se ugledamo na košarku ili hokej. Možemo da napravimo 20 ekipa u Evropi i da svaka ekipa da po 50 hiljada evra, pa da to bude milion, kao što su radili košarkaši u ULEB-u. Bilo bi to ludilo od takmičenja. Ali mene i Rudića niko ne sluša.

A o medalji “zlatnog sjaja” Udovičić ističe da se tako kaže da bi se nešto opravdalo.

– Mi nemamo šta da se opravdavamo. Naš je cilj zlatna medalja na Olimpijadi u Londonu, a što se Zagreba tiče, zaslužili smo medalju jer smo kao maltene najmlađa ekipa, u kojoj su tek dvojica ili trojica starijih, uspjeli da izdržimo, uz pritisak koji je bio nevjerovatan.