Cvet na snegu, eto što je bila Valeri Solanas

U svom nagrađenom romanu “Fakultet snova”, koji će uskoro biti objavljen u srpskom prevodu i u izdanju VBZ-a, bavili ste se, na književno prilično neobičan i intrigantan način, tragičnim i promašenim životom Valeri Solanas, radikalne američke feministkinje iz šezdesetih koja je ostala poznata po tome što je izvršila neuspeli atentat na Endija Vorhola. Takođe ste preveli njen manifest SCUM na švedski. Otkud tako duboko i specifično interesovanje upravo za nju?

– Slučajno sam pročitala manifest SCUM i ostala fascinirana nesvakidašnjim poetskim glasom Valeri Solanas. Politička satira nije toliko uobičajena u današnje vreme (njena knjiga podsetila me je na “A Modest Proposal” Džonatana Svifta), i bila sam zaintrigirana načinom na koji je dekonstruisala svet oko sebe: umetnost, politiku, arhitekturu, psihologiju, filozofiju. Iznenadio me je i ganuo njen izrazit smisao za humor. Kako je tekst izuzetno čudan i ispunjen različitim izmišljotinama – primer: najgrozniji tipovi muškaraca, uz silovatelje, jesu netalentovani muzičari i loši disk-džokeji – zamislila sam da tu i tamo u tekstu mogu da opazim tragove njenog života koji su vremenom postajali sve vidljiviji. A jaz između tog silovitog i pobunjeničkog glasa u manifestu i njene usamljeničke smrti kao prosjakinje i beskućnice istinski me je dotakao. Ona je, po meni, paradoks, poput cveta na snegu. Ona je intelektualna kurva. Mrziteljka muškaraca koja muškarcima prodaje seks. Pacifistkinja koja pokušava da ubije Endija Vorhola. Feministkinja bez kontakata sa ženskim pokretom. Ovaj roman je – iako ovo možda može da zvuči naivno – moj pokušaj da je dosegnem i držim za ruku dok umire. Po meni, književnost je pustinja i struktura u koju može da se smesti bilo šta. Azil, lečilište za sve marginalce ovog sveta.

Pisma nepoznatima

Stil u romanu je ekspresionistički razigran, iako sama priča istovremeno deluje izuzetno dobro proučena. Čitajući je, praktično je nemoguće razgraničiti fikciju od činjenica. Koji je bio vaš pristup građi za ovu knjigu? Da li ste osećali dug spram stvarnog života Valeri Solanas ili ste naprosto pustili mozak da radi svoje. Ili, na nekakav način, oboje?

– Nema mnogo poznatih podataka o Valeri Solanas, pa sam umesto toga pratila onaj divlji i melanholični glas iz manifesta. Pitala sam se kakvo to iskustvo može da poseduje jedna osoba, a da ono rezultira tako čudnim, distopijskim tekstom. Ona je bila najtužnija ženska osoba za koju sam ikada čula. Navela me je da razmišljam o drugim usamljenim autsajderkama. A kao pisac nikad ne znaš u kom će te smeru roman povesti. To je za mene i dalje misterija. U knjizi ima više fikcije nego što uopšte možeš da pomisliš čitajući je. Istorijska Valeri je, na primer, odrasla u Atlantik Sitiju pokraj okeana, u senci takmičenja za Mis Amerike koja se svake godine održavaju u tom gradu. Moja Valeri potiče iz pustinje i nigdine. Sve što sam znala bilo je da ju je otac seksualno zlostavljao, da je bila briljantna, da je smatrala sebe spisateljicom, da je pokušala da ubije Endija Vorhola i da je umrla siromašna i sama u hotelu za otpadnike u San Francisku. Želela sam da joj pružim ono o čemu je oduvek maštala, nekog koga voli i nekog kome može da veruje. Kosmodevojku i Svilenog dečaka, majku koja veruje u nju i čitavu vojsku zamišljenih ljubavnika. Želela sam da je odenem u srebrni ogrtač.

U vašem prvom romanu, “Happy Sally”, protagonist je takođe jedna stvarna ženska osoba, Seli Bauer, prva žena iz Skandinavije koja je preplivala kanal Lamanš. Da li je to naprosto koincidencija ili sistem?

– Istorijska ličnost Valeri Solanas jeste središnja ličnost u romanu “Fakultet snova”, iako je kroz proces nastanka knjige ona ustvari postala fiktivna ličnost. Nasuprot tome, u romanu “Happy Sally” protagonistkinja je zapravo jedna druga plivačica, savremena majka koja nastoji da prepliva Lamanš na isti način na koji je to učinila i Seli Bauer koja je njen idol. I kada u tome ne uspe, ona izvršava samoubistvo. Istorijska ličnost Seli Bauer je, dakle, u tom romanu pre ogledalo nego glavna ličnost.

“Fakultet snova” nagrađen je književnom nagradom Nordijskog saveta. Budući da je reč o najvećoj književnoj nagradi u čitavoj Skandinaviji, da li vas je to iznenadilo? Postoji li bilo kakav unutarnji emocionalni konflikt zbog činjenice da ste ostvarili takav uspeh upravo romanom koji govori o jednom krajnjem autsajderu kakva je bila Valeri Solanas?

– Zaista me je iznenadilo. S Valeri Solanas prešla sam čitav put do pakla i nazad, i celokupno to iskustvo bilo je istovremeno predivno i zastrašujuće. Dok sam pisala nisam sebe nazivala spisateljicom već intelektualnom kurvom, kako bih bila verna njenom načinu mišljenja. Htela sam da ovaj roman predstavlja sklonište, srebrni ogrtač za telo usamljene i očajne mrtve žene. Htela sam da joj poklonim ruže. Pisati znači sastavljati pisma nepoznatima, što je čin koji će te neizostavno promeniti. Još uvek se pitam da li je ispravno zarađivati na imenu jedne tako nesretne i krhke osobe kakva je bila Valeri Solanas, ali dok sam pisala nisam ni pomišljala da bih jednog dana na tome mogla da zaradim bilo kakav novac. Naprotiv, imala sam osećaj da sam stvorila komad ludila koji niko živ neće ni poželeti da uzme u ruke. A Valeri Solanas bi se, verujem, nasmejala kada bi saznala za nagrade… I samoj mi je sve to bilo donekle smešno.

Svi su Šveđani letovali u Dubrovniku

Švedska je ove godine centralna zemlja Beogradskog sajma knjiga koji se održava u oktobru. Do tog vremena, vaša će knjiga već biti objavljena i distribuirana u Hrvatskoj, Srbiji, BiH i Crnoj Gori. Da li ste ikada imali prilike da posetite ovaj region? Koliko je duboko vaše znanje o njemu?

– Na žalost, nisam, ali bih volela. Razmišljam o hrvatskoj spisateljici Dubravki Ugrešić čiji sam veliki fan. “Ministarstvo boli”, njen roman o izbeglištvu, mnogo mi je značio. Razmišljam o Sari Kejn, britanskoj dramskoj spisateljici, jednoj od mojih omiljenih. Ona je u svojim dramama pisala i o ratu u Bosni, sve dok je pisanje konačno nije ubilo. Dakle, razmišljam o ratu kroz koji ste vi prošli, dok ja rat poznajem samo kroz književnost. A ujedno razmišljam i o Jadranskom moru. Svi Šveđani su pre rata odlazili u Dubrovnik na letovanje.

Kakvo je vaše mišljenje o savremenoj švedskoj književnosti? Da li biste mogli da izdvojite neka interesantna nova imena? Kakav je odnos švedske i skandinavske literature, ukoliko tako nešto uopšte postoji?

– Nisam posebno zainteresovana za savremenu švedsku književnost. Čitam sve i svašta, bez posebnog cilja. Čitam stare knjige. Nisam upućena u savremene književne polemike. Ako bi trebalo da preporučim nekog švedskog pisca, onda bi to bila spisateljica Birgita Trotcig koja se pojavila s prvim romanom negde četrdesetih godina dvadesetog veka. Prošle nedelje sam putovala u Kopenhagen da govorim o svom najnovijem romanu, “Darling River”, koji je nedavno objavljen u Danskoj, i moj načelni utisak jeste da skandinavska književnost postoji, da je živa i energična. Što se drugih književnosti tiče, izdvojila bih Margaret Dira zbog skandaloznosti, Elfride Jelinek zbog uništenja romana, Saru Kejn zbog odvažnosti, Silviju Plat zbog ruža koje se vrte po njenim pesmama, Ninu Boroj zbog melodije, Vladimira Nabokova zbog kriminalne lepote.

Sara Stridsberg (1972, Solna kod Stokholma), spisateljica i prevoditeljica. Prvi joj je roman “Happy Sally” (2004) fikcionalno-biografski: govori o prvoj Skandinavki koja je preplivala Lamanš. Za svoj drugi roman, “Fakultet snova”, fikcionalnu biografiju umetnice i feministkinje Valeri Solanas, čiji je manifest SCUM prevela na švedski, 2007. dobiva nagradu Nordijskog saveta za književnost. Godine 1999. objavila je knjigu o pravnim pitanjima iz rodne perspektive. Dobila je i nagradu dnevnog lista “Aftonbladet” za književnost i 2004. najveću švedsku nagradu za esej, za članak o saobraćajnim nesrećama pod naslovom “Čelik hladan kao smrt” (Dödskallt stål).